"Večeras ne duva kao juče, zar ne?"
Okrećem se prema ženi koja sedi kraj mene kao da očekujem odgovor. Ona ćuti i gleda i dalje mirno gleda u mrak. Čuje se samo tiho, uporno lupkanje nekog insekta koji nasrće na prozor osvetljen iznutra, i mrljanje lišća na toplom lahoru.
U poslednje vreme nije mnogo pričljiva.
Mašem rukom u kojoj mi se žari cigareta, neodređeno, prema mraku u koji ona ćutke, netremice zuri.
"Kako je put tih, zar ne? Gotovo da zaboraviš da su njime ikada prolazila kola."
Putnički automobili, autobusi, kamioni, kamioneti, motocikli, jednom čak i biciklistička trka. Ispred našeg dvorišta pruža se nekada prometan drum čiji mi je šum oduvek ličio na zvuk reke - katkad na riku zahuktale, glasne bujice, katkad na mrmljanje tihog, gotovo nečujnog potoka. Zvuci. Ni sami ne znamo koliko nam oblikuju život: nenametljivo, iz pozadine proizvod nebrojenih slučajnosti koje nam vajaju okruženje, iziskuju interakciju, nagone nas da činimo ono što nam inače možda ne bi ni palo na pamet.
"Sećas se", kažem zamišljeno, i sam zagledan u tamnu drvenu ogradu dvorišta ocrtanu spram odsjaja mesečine na izlokanom asfaltu, "kada smo otišli gore, na Avalu? Ti, Stefan i ja, sa korpom punom sendviča i voća, reketima za badmington i onim starim tranzistorom na baterije. Bilo je, kad ono, za Uskrs? Izletnici, posetioci, školske ekskurzije iz unutrašnjosti. Trava zelena, bogata. mirisala je na vreme kad smo bili deca, ne kao danas. A Stefan je potrčao za loptom i uganuo nogu. Sećaš se?"
Naravno da se seća. Ali ne želi da o tome razgovara.
"Znam da ne voliš da pričaš o Stefanu, ali ja ne mogu da ta sećanja potisnem, zadržim u sebi kao ti. Ponekad pomislim da su mi samo ona ostala. Sećanja. I ti."
Pepeo je spao sa kraja opuška. Ispuštam nedovršenu cigaretu na napuklu keramičku ploču terase, gledam na trenutak žar, a onda ga gazim cipelom. Počistiću to ujutro. "Možda bi sada trebalo da uđemo", mrmljam, i dalje nesposoban da se oduprem čvrstom stisku uspomena u tehnikoloru. Okrećem glavi prema njoj. "Ili možda ipak želiš da još malo ostanemo ovde?"
Ćuti. Ravnodušno. Kažnjava me.
Udišem duboko. "U redu, onda", kažem. "Ostaćemo još malo."
Biljanu sam upoznao na postdiplomskim studijama. Mlad i ambiciozan hemičar uveren da će jednog dana postati slavni naučnik i zgodna koleginica čija je želja bila da ostane na fakultetu kao asistent, jednog dana možda i kao profesor. Studentska ljubav, alhemija spajanja, snovi o budućnosti. Budućnost ni najmanje nije marila za naše snove.
Obuzeti jedno drugim, usredsređeni na nauku, nismo shvatili da nastupa vreme velikog usporavanja. Ono nam se prikralo neprimetno, prigušilo žamor uzavrelog čovečanstva, da bismo se jednog dana iznenada probudili u tihim gradovima, začuđeni što to nismo videli dok je nailazilo. Ironija je bila u tome što sam i ja bio jedan od graditelja tog procesa, inženjer kočenja, stišavanja mahnitog ritma urbane civilizacije. Bez obzira na to koliko je moja uloga bila mala, bez obzira na to što bi se sve isto ovako odigralo i bez mene, dao sam svoj doprinos velikom egzodusu u prošlost.
Kada smo Biljana i ja počeli da živimo zajedno, čarolija nauke najednom nije bila dovoljna. Trebalo je plaćati račune, štedeti, planirati porodicu. Prihvatio sam posao šefa razvoja u Institutu za biohemijska istraživanja; od ušteđevine i pozajmica, kupili smo ovu kućicu na Avalskom drumu, polovni automobil. Zlatne godine. Kada mi je rekla da je beba na putu, osetio sam da sam konačno utvrdio temelj svog, i njenog života. Činilo mi se da je budućnost predvidiva. Uređena, lepa.
Onda se u Beogradu pojavio prvi ML salon i zauvek sve izmenio.
Nisam ni pomišljao da će biti sve više onih koji će izabrati virtuelnu stvarnost sećanja umesto sivila svakidašnje realnosti. A kvantni skok je tako lako načiniti, kada jednom prihvatite gledište da je sve, na kraju krajeva, samo u našim glavama. Stvarnost kao umna interpretacija, događaji kao moždani impulsi. Veliko vreme revolucionarnih eksperimenata: puko pronalaženje nove, velike droge. Krajnjeg tripa sa kojeg niko ne želi da se skine.
Isprva nisam mogao da razumem: još sam bio mlad. Smatrao sam da povratak uspomenama ima smisla samo za one kojima se bliži smrt, one koji više nemaju čemu da se nadaju. Bekstvo u zlatni kavez sopstvenih sinapsi. I zaista, u početku, postupak nazvan ML - od engleskog izraza memory lane - bio je samo skupa novotarija za blaziranu i zasićenu imućnu populaciju. Probali ste drogu, od trave do koke, i više vam ne vrši posao? Ništa zato, tu je ML. Čeznete za starim, dobrim vremenima? ML je kao stvoren za vas. Ne zadovoljava vas literatura, film, televizija, računarska virtuelna stvarnost? Usrećite sebe, uz malu pomoć ML-a.
Mudra zamka. Pohrlili smo u nju, ne očekujući da nam neće biti povratka. Poput onih sirotih majmuna u Africi, koji zavuku šaku u rupu da bi dohvatili bobice, a onda uzalud pokušavaju da je izvuku tako stisnutu, dovoljno gladni i glupi da bobice ne ispuste sve dok se ne pojave lovci.
Bilo nam je dobro u zlatnim krletkama uspomena.
Posmatrao sam sa zanimanjem kako čitava stvar uzima maha. Bilo je otpora, naravno; bilo je čak i pokušaja da se ML stavi van zakona. Nije vredelo. Kolektivni stav rase to nije dozvolio. Čitao sam o popularnim ML salonima u kojima ste mogli da provedete nekoliko minuta ili nekoliko dana - u zavisnosti od toga koliko ste novca bili spremni da potrošite - proživljavajući ponovo odabrani događaj iz sopstvenog pamćenja. Priključeni na komplikovanu aparaturu za biohemijsku stimulaciju moždanih procesa, bili ste u stanju da bukvalno kročite natrag u prošlost, da se vratite mladosti, ljubavi, sreći.
Ali, to samo po sebi nije bilo problem.
Problem je nastajao tek kada biste se vratili u sadašnjost. Ništa nije moglo da se meri sa zlatnim, mekim sjajem uspomena.
Zahvaljujući ranijim projektima, moj institut je angažovala globalna ML Korporacija, da istraži i razvije biohemijski procesa koji bi u ljudskim telima izazvao stanje zastoja: praktično, zamrzavanje ćelijske entropije bez potrebe za skupim, nezgrapnim i nepopularnim kriogenskim komorama. Kako je povratak u prošlost pomoću ML-a postajao sve jevtiniji i pristupačniji, tako je bilo sve manje onih koji su želeli da se vrate. Prinudni povratak iz utočišta u sećanju često je dovodio do samoubistva. Čitava društvena struktura, od porodice do državnog aparata. postepeno se raspadala, gubila u potrazi za ličnom srećom. Individualizam je doveden do krajnjih granica. Paradoksalno, očuvanje društvenih funkcija prešlo je u ruke mladih, poput mene, onih kojima prošlost još nije bila toliko privlačna.
Moram priznati da sam imao pomešana osećanja kada je ML bio u pitanju. Shvatio sam nameru naručioca posla: zamrzavanje ćelijske entropije moralo je, zbog svih moralnih i pravnih dilema, biti takvo da ga svako može svojevoljno prekinuti kada odluči da mu je dosta prošlosti. Sedam godina sam radio na tom projektu; mislim da mi je sinulo koliki sam mu deo života posvetio tek onog dana kada sam poveo Stefana na prvi školski čas. Petina mog života prošla je u razradi teorija, izboru rešenja ostvarivih u praksi, laboratorijskim simulacijama, eksperimentima na dobrovoljcima i osuđenicima.
Biljana je stoički podnosila moje odsustvo od kuće, posvetivši se u potpunosti našem sinu. Oni retki trenuci iz tog perioda koje smo provodili zajedno urezani su mi u pamćenju: dragocene slike, mekih ivica i boja, slike iz sna. I tada - jednog kišnog dana prošle jeseni - došao sam sa svojom ekipom do rešenja.
Zamrzavanje ćelijske entropije uspeli smo da izvedemo intervencijom na ćelijskom nivou, uz pomoć sintetičkih helikoida i malo hemijske magije. Dragan I., prvi 'subjek' nad kojim je izvršen uspešan postupak; zastoja, bio je osuđenik na smrt, višestruki ubica, i sećam se da sam pomislio, dok je ležao na stolu okružen cevima, žicama i monitorima, da za zločinca takve reputacije izgleda prilično neugledno.
Životni signali postepeno su se gasili, dok je tonuo u sećanja posle odmerene doze ML stimulacije. Kada su sve linije postale ravne, ostavili smo telo da leži i organizovali neprekidno dežurstvo. Učinak je trebalo da bude kao pri balsamovanju, s tom razlikom što proces nije bio nepovratan.
Pošto je praksa u ML salonima pokazala da veštački život u uspomenama duži od deset dana izaziva ciklično ponavljanje, neku vrstu zatvorenog kruga u umu korisnika i ML efekt kome praktično više nije potrebna stimulacija, trajanje doze za Dragana I. bilo je ograničeno na tri dana. Trećeg dana, svi smo se okupili oko njega, uz grickanje noktiju, u iščekivanju. U sam smiraj dana, linija pulsa je poskočila, i to je bio znak za uzbunu. Registrovana je i slaba moždana aktivnost, a onda se telo trglo i uvuklo vazduh u obamrla pluća. Buđenje iz stanja zastoja trajalo je tačno četiri sata i četrdeset dva minuta. Tada je Dragan I. konačno povratio punu svest i sve telesne funkcije. Bio je sasvim u redu, ako se izuzme ozlojeđenost zbog toga što je istrgnut iz sveta uspomena.
Iz briselskog ML centra dobili smo novu haj-teh opremu za snimanje uspomena tokom trajanja ML stanja. Minijaturni čip bio je usađen u mozak subjekta, i posle hirurškog zahvata u zatvorskoj bolnici i vađenja čipa iz njegove glave, pustio sam hologramsku projekciju omiljenih sećanja Dragana I. Već posle dva minuta, isključio sam mašinu. Imao sam nagon za povraćanjem. Dragan I. je iskoristio ML da bi iznova i iznova proživljavao ubistva koja je počinio pre nego što je bio uhvaćen.
Pošto je prekid ML-a kod subjekta očigledno izazvao i prekid stanja fizičkog zastoja, ostao nam je drugi, teži deo problema. Zbog implikacija pravne prirode, bio je neophodan dokaz da je dugotrajno izlaganje ML-u rezultat svojevoljne odluke svakog pojedinca, kao i da se on iz ML stanja može vratiti u stvarnost kad god to poželi. Stvar se svodila na logički problem: kako naterati nekoga ko ponovo uživa u najlepšim trenucima života da se iz toga trgne, samo da bi dokazao da je tako nešto moguće? Razbijao sam time glavu nekoliko nedelja, dok mi konačno nije sinulo. Bio mi je potreban novi subjekt, ali ovog puta dobrovoljac.
Žena se zvala Klara D. Učestvovala je u eksperimentu zbog zamašne svote koja je bila ponuđena njoj i drugim dobrovoljcima. Imala je već iskustva sa ML-om i rekla nam je, pre operacije usađivanja čipa, da se obično vraća danima kada je bila zaljubljena u čoveka koji ju je napustio ubrzo posle venčanja i rođenja njihovih blizanaca. Ispostavilo se da je đubre, ali u njenim uspomenama, bio je savršen: pažljiv, duhovit, strastan. Mirno je zaspala na stolu.
Ono što Klara D. nije znala bilo je da čip koji joj je privremeno usađen u mozak već sadrži snimljene podatke. Drugog dana eksperimenta, emitovao sam signal za aktiviranje i aparati za praćenje vitalnih funkcija mahnito su se oglasili posle samo nekoliko minuta. Žena je bila izbezum1jena, zgađena, besna. Mogao sam da zamislim njen šok kada su se lepi, sunčani dani njene ljubavi najednom pomešali sa brutalnim uspomenama manijakalnog ubice. Ali, tada nisam ni pomislio na to da sam toj ženi ukaljao možda jedino lepo sećanje i utočište od sumorne svakodnevice. Samo jedno mi je bilo važno: imao sam svoj dokaz. Svojevoljno je prekinula ML, takođe i stanje zastoja. Pobedio sam. Popeo se na sam vrh sveta.
Kada sam te večeri stigao kući, umoran ali srećan, željan da što pre podelim svoje zadovoljstvo sa Biljanom i Stefanom, nisam zatekao nikoga.
Biljana je bila u bolnici, kraj Stefanove postelje.
Sećam se da sam pomislio da su ravne linije na monitorima vitalnih funkcija istovetne sa onima koje sam danima i nedeljama nadzirao u laboratoriji. Sećam se da sam pomislio da će se svakog trena te linije trgnuti i oživeti, sliti se u niz pravilnih signala, morzeove poruke života.
Ali, to se nije dogodilo. Posle nepunih četrdeset sedam sati provedenih u komi, moj sin se tiho i neprimetno ugasio.
Kasnije sam saznao da ga je udario nekakav kombi, dok je prelazio drum pri povratku iz škole. U to vreme, reka pred našom kućom tada nije bila ovako tiha.
"Dosta je bilo", kažem u tišini. Pre nekoliko minuta, insekt je prestao da lupka u okno. Ustajem i protežem se, osećam pucketanje zglobova i ligamenata. Gledam bezizražajno Biljanino lice i mašem rukom da oteram muvu koja joj mili po čelu; prišla je opasno blizu njenim otvorenim očima. Hvatam drške invalidskih kolica i okrećem ih na gumenim točkovima. Bešumno. Metalna skalamerija je besprekorna, podmazana. Želim da zaškripi u toj posvemašnjoj, zaglušujućoj tišini, makar malo.
Guram Biljanu unutra i zatvaram vrata. Kao i svake večeri, uzimam je iz kolica i nosim na sprat, u krevet. Presvlačim je u spavaćicu. Sklapam joj očne kapke.
Posle besmislenog rituala večernje toalete, ležem kraj nje i gasim lampu na noćnom stočiću.
Nekada, dok smo isto ovako ležali, mogli smo da čujemo hučanje saobraćaja, duboko disanje grada, daleke šumove života. Sada, tišina me pritiska kao poklopac mrtvačkog kovčega.
Onog jutra posle Stefanove sahrane, Biljana je otišla od kuće našim starim kolima i podvrgla se ML-u uz zamrzavanje ćelijske entropije. Odabrala je zastoj. Uspomene. Tišinu. Kada sam saznao za to, nisam osetio ništa posebno. Šok zbog Stefanove smrti učinio me je potpuno neosetljivim. Zahvaljujući tome što sam naprasno postao mezimac funkcionera korporacije, bilo mi je dozvoljeno da Biljanino telo prebacim do kuće. Nisam želeo da ostane uskladištena među hiljadama stranaca, pod sporim taloženjem prašine i paučine. Želeo sam da bude kraj mene ako jednog dana odluči da se vrati.
Pre nekoliko dana, stigla mi je zgodna spravica iz ML centra: prototip aparata koji tek treba da bude pušten u serijsku proizvodnju. Njime mogu da pristupim čipu koji registruje ono što se dešava u Biljaninoj glavi. Mogu da proverim da li ponovo proživljava, iznova i iznova, taj daleki dan, na izletu. Ali, nisam dovoljno hrabar za to. Nisam dovoljno jak da se suočim sa njenim uspomenama.
Jer, šta ako nisam tamo?
Nisam ni primetio da sam zadremao: shvatio sam to tek kada me je prenuo neki zvuk. Pridižem se na laktove, okrećem lice prema odškrinutom prozoru. Upinjem se da čujem, ponovo.
Ništa.
Možda sam to samo sanjao.
Tromo, ustajem, bacam još jedan pogled na retka svetla tihog grada i zatvaram prozor. Priljubljujem se uz hladno telo žene u krevetu, spuštam joj poljubac na nepomične usne. Onda se okrećem, pokrivam.
"Laku noć", mrmljam u tišinu i mrak.