Leto u mestu V.

Letovala sam u mestu V., u kući Popovića, koja mi osta od Jelene Popović. Jelenu sam poznavala veoma dobro, takoreći, kao sebe samu.

Kao ni selo ispod Krajnje Planine, V. se mestimično nalazilo u retkoj listopadnoj šumi a mestimično tamo gde se kućama niko ne bi nadao. Kuća Popovića se nalazila na odskora asfaltiranom putu između V. i Barajeva, pri kojem je asfaltiranju brižljivo zaobiđena, iznad samog izvora žive vode, ni nad vodom ni na zemlji. Jeleni je u nasleđe ostaviše njeni Popovići, a ona meni.

U vezi sa izvorom, voda gornjeg beše na ceni kao čudotvorna, koja otklanja stomačne tegobe, leči uznemirena srca i oči čini bistrijim. Postupak lečenja je taj da se na hrastu iznad ovog izvora, na granama koje mogu da se dohvate rukom, ostavi beleg, pa se posle ovom vodom mije, ili se ona pije, sve po potrebi i u zavisnosti od boljke. V.-ljane je ova oduvek privlačila, a većinu bolesnika je i izlečila.

Oko kuće pa i po njoj samoj jedino što uspevaše beše mahovina, bujna ne samo ni nad vodom ni na zemlji već i po kućnim prilazima, temeljima i zidovima, naročito po stepeništima, terasama, a dolazila je i do prozora i do vrata, pela se na krov i odžake. Sama kuća, međutim, imaše takvih čari da je Jelena u njoj živela bez predaha i o tome vodila jedan

DNEVNIK

koji ćemo ukratko ispričati koliko je to moguće, a gde zatreba, i citiraćemo ga.

Napomena: dnevnik je bio pisan po godišnjim dobima, što može da nas i zavede ukoliko smo zavođenju skloni.

Jesen 1989.

Sâma Jelena me je naučila da je čovek trošno biće, podložno nebrojenim obmanama iz kojih se rađa želja.

A od svih želja, i to me je naučila, najteže je odoleti želji najjačoj od sviju: da se za života još, u ovome svetu, za sobom ostavi trag kao da nismo večni i kao da su nam tragovi potrebni. Ova želja, koliko sam shvatila, dolazila je iz direktne potrebe za stvaranjem. Srećni koji znaju da je čista taština svaka misao ljudska koja navodi na ovo nedelo.

Popovići behu među narod, ni po čemu od ostalih drugačiji, samo u jednom mimo svih ostalih.

U prstima su, naime, bili tako vešti, da što okom vide ili makar samo dokuče umom, pravili su ga kao da je živo. Pažljivo su se, međutim, čuvali, da svoje ljudske prste ne mešaju u božija posla, jer ko da lik, taj je obavezan da da i dušu, a čovek jedva pridržava ono malo svoje duše, to jest, ponekad je nema dovoljno ni za sebe.

Tako u svakog Popovića bi usađen zazor od svega u čemu bi se ljudski lik ogledao i kroz šta bi na videlo duša čovečija izašla pre roka i vremena, takođe, pre nego što bi odolela svemu što izlaskom na videlo biva.

Od vajkada zato, u Popovića kućama, a naročito u kući ni nad vodom ni na zemlji, oko koje se kotila mahovina, ne bi nikakvog predmeta da je bez neke koristi, nego im je svaki služio, a mnogi i dugo godina i svim svojim srcem.

Jer behu bogobojazni ljudi, i niti imaše, niti štagod napraviše da je po liku njihovom a naličju božijem, svi su se odreda držali svojih poslova i ničijih više. Žene im, grešne, ne behu tako skromne, ali žene su žene, od početka sveta i veka se zna šta su i ko su.

Što je, naime, ona veština u Popovićim prstima bivala veća, to je snažnije težila da napolje izađe, a Jelena beše od jakih strasti i nemirnih snova, ili slaba, ili jača nego što je usitinu bila.

Kako težnje koje ljude opsedaju više znaju nego oni koji ih sprovode u delo, tako je i ova Jelenina znala da nema još mnogo vremena, da napolje mora odmah, i neizostavno.

Zima 1989. - 1990.

Otkad otac i mati joj, srećni u životu kao i u smrti, ostaviše kuću ni nad vodom ni na zemlji, Jelena Popović napusti veliki grad V. u kojem su sve ljudske žalosti i radosti podjednako male da se u njemu zagube, i ode u V., da preuzme nasleđe i da se zavuče u onu kuću.

Tamo stade da radi besprestance danju i noću, a radila je tako da izvan kuće nije izlazila nikako. Radi ovog neizlaženja svi prilazi kući zarastoše jer se mahovina okolo nakoti tako da uguši i vatru i vodu, vazduh i zemlju podjednako, kojih do tada oko kuće beše neiscrpno.

Ukratko, sve zapusti, jer Jelena bi zaokupljena slikanjem kao preživljavanjem. Toliko je bila zaokupljena da je umesto vazduha disala boje, i njene slike uskoro preuzeše tu ulogu od nje lično. Ali, neiskusne u tome, nedužne u onome što ih je snašlo, nekoliko se njih sasvim izgubi u ovome svetu i odluta u šumu.

Ima, međutim, ko sve naše želje zna, kome ništa nije skriveno, koji, takođe, ne zaboravlja. Kada se mi u svojim željama zaboravimo, on nas podseća, on nas, takoreći, upozorava.

Jelena je, dakle, bila upozorena.

Upozorenja su stizala veoma diskretna, toliko diskretna da ih Jelena, zaokupljena slikanjem, ne ču i ne vide, niti ih nasluti.

Čak i vetri, senke iza zavesa, prozori, jutra, sumraci, boje, zvuci, pa i izvor ispod kuće, sve čime bi okružena ova djeva, toliko beše pijano od njenog pijanstva da niko iz njih takođe ne primeti nikakvo upozorenje.

Prvi koji pred ovim uzmakoše behu stručci, buseni, grumuljice i krpice mahovine. Sasvim neprimereno situaciji, usred zime i snega, stadoše da se povlači kroz ledeni pokrovac, da izlaze napolje u vidu tepiha ili neke druge podne prostirke.

Drugi po redu behu Jelenini stihovi, blistavi i sasvim nedostižni, i različiti sasvim, različiti kao da je svaki od njih pisala druga osoba, međusobno sve osobe nepoznate.

Prvog jutra se, iza izlaska mahovine na ovaj snežni pokrovac, stihovi izvukoše neprimećeni kroz ključaonice u kojima nije bilo ključeva a koje na vratima stajahu prazne, jer se vrata prave kao da moraju imati ključeve, a možda se i prave samo radi ključeva.

Kroz ključaonice se, dakle, ti stihovi izvukoše, neprimetno se iskradoše i ispadoše slovo po slovo sa visine od nekoliko desetina santimetara. Neki se dobro ugruvaše a neki u zemlju tako usadiše da je onome što je kasnije na tom mestu niklo trebalo mnogo kiše da krene, mnogo i kiše i sunca, i mnogo vremena takođe, kao što biva sa svakim semenom koje se presuši.

Čim mahovina spade, i oni stihovi kada prebegoše kroz prazne ključaonice, izvor prosrebri i mnogi ga posetiše i umiše se na onom izvoru, i napiše se njegove vode.

Tom prilikom se dogodi nekoliko čudesnih, više naprasnih, izlečenja, kao i susreta i razgovora sa osobama koje u ovom izvoru prebivahu. Svako od njih založi štagod tamo, ostavi svoj beleg, u srebru ili u zlatu, jer mišljaše da što se veće neke vrednosti odreknu, u naknadu za nju istu takvu vrednos će dobiti, samo od neke druge vrste, i sa drugim značenjem.

Srećni koji svoje poslove svršavaju na vreme i kako treba.

I pisma behu na ovom izvoru, na najnižoj grani, na kojoj se ostavljaju milosti i ponude, koja se dohvati rukom.

Ova pisma behu okačena kao ponude, sasvim žuta, šest pisama ukupno iz raznih mesta, sa ubledelim plavim mastilom koja pisma povukoše na mahovinu veoma, onako žuta i ubledela. Sama pisma behu nevidljiva. Ona, u stvari, behu vidljiva tako da tek na određenoj vlazi i toploti prikažu svoja slova i ostale znake sporazumevanja.

Kao što ima pisama koja, pisana nemuštim mastilom, vidljivim, tek posle određenog vremena nestanu, ili se pojave ako su bila pisana nevidljivim mastilom, kao ova, takvih ima i zidova, to jest, ima zidova koji se pri određenim uslovima pojavljuju i izlaze na videlo.

Proleće 1990.

Napomena: uslovi neophodni za izvođenje ovih zidova na videlo su takve prirode da molim sve one čija misao ne ide dalje od razuma, i čiji um ne ide dalje od misli, neka se udalje radi svoje, i moje, bezbednosti.

Evo kako se postižu uslovi za izlaženje nevidljivih zidova na videlo:

a) pali se vatra

b) sačeka se da drvo samo od sebe plane

Postoji način na koji se međusobno odnose bukovina i bagrem kada se njima loži vatra na ognjištu, koji ova drva podstiče naročito na miris, pa i na dim koji se tada stvara, i oko ognjišta gomila.

Ovaj način, na koji se pomenuto drveće stavlja u odnos, čovek može stimulisati ukoliko drvo nakaplje vodom, jer se zna da drvo i voda savršeno funkcionišu i pri stvaranju (rastu), i pri uništavanju (truljenju), bez kojeg nema novog rasta.

Nakapati drvo vodom nije isto što i pokvasiti ga ili ga prosto navlažiti. Na drvo, naime, treba upravo negde-negde kanuti, a u zavisnosti od rasporeda kapi kao i načina na koji drvo ove kapi upija uveliko zavise i miris i dim neophodni za stvaranje uslova iz prolećne napomene.

Pri svemu ovome se može uzeti da dejstvo ovog drveća u vatri, koje u vatru ulazi od svoje slobodne volje, na kuću ima efekte koje na zamoreni organizam imaju čajevi (ruski, zeleni gruzijski, gruzijski crni, kineski, indijski, cejlonski ili od jasmina koji je jedini biljni među interkontinentalnim zemaljskim čajevima, od kojih je samo jedan evropski.)

Ovaj stimulativni način gorenja podrazumeva prisustvo lipovog drveta u tragovima pri čemu se značenje lipe u potpunosti prenosi na vatru: ona postaje dostojanstvena, dugotrajna i okrepljujuća.

Najvažnija je među ove tri osobine ona okrepljujuća, jer se tek probuđeni zidovi moraju okrepiti da ne bi odmah ponovo zaspali, kao što se to dešava ljudima dok su bunovni i sneni.

Ovo buđenje u stvari predstavlja samo izlazak zidova na videlo. Bude se slike koje na njima spavaju.

Ukoliko se, međutim, drvo zapali prema varijanti "b" iz prolećne napomene, to jest, samo od sebe, postiže se efekat suprotan željenom buđenju, to jest, sve što između zidova biva nalazi u njima utočište.

Iz ovog utočišta se ne izlazi ni kroz ključaonice ni kroz vrata, a ni kroz ledene pokrovce, izvore, drveće, zidove, niti bilo šta za šta znamo da može biti izlaz.

U varijanti "a", prilikom paljenja drveta otvorenom vatrom, na zidovima koje budimo, radi mirisa i dima bukovog, bagremovog i lipovog drveta se stvara, bolje reći, od tih zidova prema posmatraču teče, potočić radi kojih se ona vatra i loži, jer da ne treba da se ovaj potočić, koji je inače zamrznut, odmrzne, ne bi se ona vatra ni ložila.

U svemu ovome je važno da se gorenje te vatre dugo održava, dovoljno dugo da se zidovi razbude.

Ovom prilikom je održavana vatra ravno 27 dana, za koje vreme se Mesec podmladi i ostari, i ponovo se rodi, i tek dvadesetsedmog dana koji je pao u 21. mart, u 00°00'00" Ariesa, iz zidova kuće stade da izranja

DNEVNIK

Napomena: ovaj dnevnik je bio pisan nevidljivim mastilom. Prvih šest stranica ovog dnevnika behu istrgnute i izložene svetu na milost, kao ponude, na granama hrasta koje mogu da se dohvate rukom.

Tako je Dnevnik počinjao stranom Sedmom, to jest, onom u koji se dan počine posle prvih šest, radnih. (O sadržaju prvih šest strana mogu samo da nagađam.)

Desno od ulaza, u smeru kretanja Sunca koje je kasnije predstavljeno kazaljkom na satu, beše šest minijatura u venčiću oko velikog portreta Jelene Popović, to jest, sedam minijatura.

Od tih sedam, šest ih beše budno i sasvim vidljivo, a od sedme samo prazno mesto u koje je ta trebala da se probudi i da ga zauzme.

Iznad samog ulaza, gde Dante beše smestio ".ostavite nadu." i tako dalje, Jelena beše smestala svoj omiljeni dan u nedelji, najomiljeniji, koji beše

NEDELJA, 04° 58' 03" Taurusa

napomena: ovaj citat ćemo preuzeti ali ne i odgovornost koju podrazumeva. Svaku drugu odgovornost, naravno, preuzimamo.

"Veneru ovde predstaviti kao krst i nad njime krug , ili kao što se predstavlja biće koje po zemlji hoda kao čovek: noge na zemlji a glava u oblacima, ili na nebu, to jest, materija dole a duh gore. Kao što se iz istog odmah primećuje, nedostaje duša, zato je Taurus, ili Bik, jedini znak Zoodijaka koji raspolaže i duhom i dušom, to jest, predstavlja se dušom i duhom (ovde primetiti da raspolagati nije ni dovoljan ni neophodan uslov za i predstaviti): krugom i polukrugom pri čemu je duša, polukrug, na glavi Bika, smeštena u vidu rogova.

Ovo samo ukazuje na to da su i materija i duh bez duše nepotpuni za obličje koje nam je dato da ga nosamo to jest, za ljude.

Pri ovom predstavljanju svakako držati u pameti da je u, krug ili duh na strani donjoj, materijalnoj, zemaljskoj, i da zauzima prirodan položaj čoveka: dole, a duša da je na strani gornjoj, nebeskoj, božijoj, to jest, tamo gde joj je i mesto.

Iz ovoga sledi da je Venera ta koja je tražila domaćina i koja ga je našla u Biku, jer se jedino njih dvoje upotpuanju to jest, razmenjuju međusobno: zajednički im je duh ili krug koji Venera drži na strani nebeskoj, (?), a Bik na strani zemaljskoj, donjoj."

Na tom portretu Jelena beše kao da je Orleanka, sva u belom, u oklopu od belog, sva u svetlosti, kao da je oklopljena svetlošću. Taj oklop bi od mnoštva, od svetlucavog mnoštva i u njemu ogledanog takođe mnoštva, ali od mnoštva lica.

Jelena beše lepa, a po onom oklopu od svetlosti beše nebrojeno milosti i ponuda izvešeno, među njima i šest raskošnih pisama, žutih kao da su zlatna, to jest, sjajnih od zlata.

napomena: sve minijature su bile urađene sa krajnjom ljubavlju, ako ova ima kraja.

Oko minijatura behu živahni i mirisni cvetni aranžmani. Miris ovih cvetnih motiva se širio po sobi i mešao nerazdvojivo od mirisa bagrema, bukve i lipe.

Prva minijatura

"Ogledala su naši smrtni neprijatelji, i fotoaparati. Objavljujem rat svim svojim neprijateljima a naročito ogledalima i fotoaparatima, i ništa im više ne dam. Ne dam, jer su oni moji smrtni neprijatelji, a i vaši, naši.

Zabranjujem im pristup u moj život i u moju kuću.

Vidim da sve što sam do sada izjavila u vezi sa neprijateljskom delatnošću uperenom protiv sveta i protiv mene, može da se iskoristi kako ne treba, jer je rečeno da ko tebe kamenom ti njega hlebom i zato od sada ćutim. Pojela sam sav hleb, nemam čime da gađam svoje neprijatelje. Onda je bolje da sa njima završim. Takođe, svi fotoaparati i fotografije, i sva ogledala, od sada mogu da se smatraju nepostojećim, bar u mojoj okolini, jer je to najmanje što mogu da učinim za svet i čovečanstvo uopšte.

Moram da se spašavam sama.

Dovoljno je da sam za početak bez ogledala i fotoaparata. Nadam se da je sasvim dovoljno. Oni su opredmećena dvojnost. Oduzimaju mi odraz. Oduzimaju mi lik. Oblik mi oduzimaju. Ne dam.

Radi toga smo mi nepomirljvi neprijatelji.

Ova dvojnost koja se udvaja i utraja i koja mi je oduzela odraze mora da se uskladi sa postojanjem svih stvari, ali ja odbijam da učestvujem dok se ne krene prema ustanovljenom i objavljenom jedinstvu. I pošto sam već nedeljiva, ne dam nikome da me deli, ni psihijatru, ni psihoterapeutu na ja, pod-ja i nad-ja, ni svešteniku na dušu i telo jer što bog sastavi neka niko ne rastavi a svi smo božji mladenci i mladenke, to jest, neka niko ne vidi mene jednu, pa drugu, treću jer onda jesam sve one.

Ne priznajem više ogledala ni fotoaparate."

Komentar: ovo je bila molba za pomoć. Jelena se suviše kasno setila svojih neprijatelja. Prijatelja se nije ni sećala.

Minijatura Druga

"Danas me je pohodilo 20440 devojaka koje tvrde da su Jelene Popović. Od mog rođenja, ili moje desete godine, svaka tvrdi ono drugo, to je prosek, kažu. Krajnji obračun se još pravi, to jest, svodimo račune. Nekih dana se nisam ogledala, a nekih sa ogledala nisam ni silazila. Anatomiju sam položila posmatrajući se u ogledalu aktivnih šest sati dnevno. Poza anfas, pa profil. Pa sa leđa. Fotografije i filmovi, i kada sam se više puta oglednula u jednom ogledalu, lik preko lika? Svaka od njih traži neka prava, i traži da mi bude jednaka, sve je u redu, kriva sam, kriva sam, kriva sam.

Ali ih je mnogo.

Najveći problem imaju one koje su smeštene u isto ogledalo. Po njih nekoliko hiljada.

Teško je sa njima razgovarati, a teško ih je i gledati.

Zvanično povlačim sve svoje likove ikada igde ogledane u ogledalima, prozorima tramvaja, trolejbusa, autobusa, vozova, aviona i bilo kojih prevoznih sredstava, izloga prodavnica i radnji pored kojih sam prolazila ili sam pred njima stajala. U nečijim očima?

Ovih 20440 devojaka tvrde da ih na red čeka još 11680. Razbila sam sva ogledala po kući ali nisam primetila nikakvo smanjenje u broju prisutnih.

Možda ipak treba da sačekam da se svi skupe na gomilu.

Ne znam kada će naići Jelene sa fotografija.

Ne znam gde da ih stavim da spavaju.

Ne znam da li da ih pobijem na spavanju ili da sačekam jutro. Ne znam šta da smislim. Ništa ne znam."

Komentar: ni tada nije znala da mutna voda ne odražava lik. Takođe, da ga ne zadržava

"P.S. ako neprijatelj ne može da razmišlja kao mi, a mi to znamo, onda mi već unekoliko razmišljamo kao neprijatelj.

Ako već isto mislimo, kako smo na suprotnim stranama? To samo znači da ne postoje dve strane. Nema neprijatelja! Ili nema naše strane? Ko je na suprotnoj strani?"

Kiša je padala bez prestanka. Dan se umivao.

Komentar: nema komentara.

Svi citati završeni.

Upravo ovaj Post Scriptum ukazuje na Jeleninu netačnost: da je odista stigla do druge obale, bilo bi joj jasno da je čovek čoveku najveći neprijatelj to jest, bilo bi joj jasno da, kako je čovek sebi najveći neprijatelj, tako mu je i najveći prijatelj (sebi).

Kako već rekoh, veoma su mirisne bile sve minijature, onako opčinjene cvećem, mirisne i skladne po boji, po zvuku.

Bez obzira na sav trud koji je Jelena uložila da se odrekne slikanja, kao i svi Popovići, bez obzira na to što je spalila sva svoja platna, sudeći po minijaturama nije ga se odrekla, a sudeći po Dnevniku nije ga se uošpte odricala: svi unutrašnji zidovi kuće su bili oslikani, osim tavanice koja i nije zid, i osim poda koji je pod.

Takođe, bez obzira na njen trud oko uništavanja lopova iz ogledala i sa fotografija, oni su je krali malo-pomalo, dok je nisu sasvim ukrali.

Ona ih je, doduše, uništila sve, to jest, nadam se, skoro sve. Moram pouzdano utvrditi da li je još neko preostao.

Kiša je padala bez prestanka. Dan se umivao. Ulice su glatko svetlele u tami.

LETO U MESTU V., 1990.

Leto gospodnje 1990. u mesto V. dođe u razmacima od po nekoliko dana. Dođe kolebljivo, ali dok dođe, neumereno se razlista sve naokolo, i voda i vatra, zemlja i vazduh stadoše ponovo neiscrpni oko kuće.

Kako ovo leto dođe, tako me zateče kako po tuđoj kući prebiram kao po uspomenama.

Veoma pažljivo prikupih svaki predmet koji je mogao da oda lik umesto da ga sačuva i sahranih ga uza sve počasti koje se odaju predmetima neodgovornim za ponašanje za koje odgovaraju samo ljudi, naročito ljudi koji ovakve predmete stvaraju.

Sahranu obavih u bašti, usred cveća koje stade da cvetava na moje oči lako ružičasto, purpurno, čak hermelinski prvobitno grimizno, plavo tako da miriše na lila, na kraljevsko lila, ukratko, kakvih sve boja na svetu ima u takve je sve boje cvetavalo ono cveće.

Trebalo mu je samo mnogo vlage i sunca, kao da mu je seme suvo, i vlage i sunca, i mnogo vremena takođe kao da se seme presušilo.

Kakvih god da je bilo cvetova, takvih je, od mirisa i od same lepote, bilo i oblaka.

Cela kuća beše u takvim oblacima, mirisnim, cvetnim, letnjim oblacima, koji uznose u nebo, a kojima je na nebu i mesto.

Ovo doba godine beše sporo i toplo.

I kako biva u ta doba, letnja, u kući beše toplije nego napolju, i vazduh od te toplote bi neobično suv.

Bi i mirisan taj vazduh u kući, a miris mu povuče na bukvu, bagrem i na lipu, i bi dovoljno suv da se tek sada ukaza ona sedma minijatura, kojoj su za pojavu trebali uslovi kao i za prethodnih šest, uslovi isti i različiti.

Ta sedma minijatura beše prazna.

Od te praznine koja se ukaza, cela kuća stade da stenje i da uzdiše, a od silne toplote se nekoliko puta i preznoji.

Kako beše od brvana i od balvana, ovaj znoj je brzo orosi, kao lako zapaljivo eterično ulje, opijajuće i brzo isparljivo. Sva se kuća od ovog zažari i zapucketa, te najzad i zaplamti, kao i svaka žena u krajnjoj strasti koja se zapali. A Jelena beše žena strasna i nemirnih snova.

Ova kuća, međutim, stade da gori zajedno sa svim svojim zidovima i slikama, i sa svime što se među zidovima zateče tog leta u kući ni nad vodom ni na zemlji, sa ključaonicama bez ključeva.

Tako, evo, dođosmo do varijante "b" to jest, do utočišta iz kojeg se ne izlazi ni kroz jedan poznati izlaz, ni kroz vrata, ni prozore, odžake, ključaonice, zidove, ni kroz izvore, ni oči, ni na usta, nos, ili uši, već samo kroz varijantu "a".

U varijanti "a",.

to jest, prilikom paljenja drveta otvorenom vatrom, na zidovima koje budimo, prilikom mirisa i dima u navedenom odnosu se između bukovog, bagremovog i naročito lipovog drveta stvara, bolje reći, od tih zidova prema posmatraču teče potočić vesti i reči radi kojih se ona vatra i loži, jer da ne treba ovaj potočić, koji je inače odmrznut, da se zamrzne, ona vatra se ne bi ni ložila.

U svemu ovome je važno da se gorenje vatre dugo održava, dovoljno dugo da se zidovi razbude. Ovom prilikom je održavana vatra sve dok Sunce ne pređe 180° Zoodijaka, i ne uđe u Libru, u Vagu, u domazluk Venerin i pod uticaj njenog neograničenog dejstva, jer ona beše i Afrodita ljudožderka, i Durga sa lobanjama obešenim oko vrata.

Tako, na prelazu iz kuće Hermesove* u dnevnu kuću Venerinu, iz zidova te kuće stade da izranja

DNEVNIK

napomena: ovaj dnevnik je bio pisan nevidljivm mastilom, po godišnjim dobima ili Zoodijačkim znacima, što može da nas zavede ukoliko smo željni zavođenja.

Ovaj ćemo dnevnik ispričati ukratko, a gde zatreba, i citiraćemo ga:

"Venera (?) + Bik = Merkur (?)"

Desno od ulaza, u smeru kretanja Sunca koje je kasnije predstavljeno kazaljkom, obično na satu, beše jedanaest minijatura u venčiću oko velikog portreta, na kojem beše predstavljena žena nemerljive lepote, i neuhvatljive, takođe.

I sve ženskog roda, kao duša, umetnost, sloboda, ljubav, smrt, bi predstavljeno ovim likom očiju uprtih u daljinu u beskrajnoj čežnji za svime što se na prethodne imenice nadomešta kao prirodan sled.

Gospodar svake od tih minijatura, to jest, znaka, imaše svoj dnevni i svoj noćni stan, u kojem jednako delovaše i danju i noću, jer se noć i dan odeliše samo da bi ukazali da od jednog bivaju dva, i da su oba iz jednog, jer da nema jednog, ni ta dva ne bi bilo, što i jeste krajnje ishodište svega što se suprtostavi svom izvoru, svom prvobitnom liku.

Kiša je padala bez prestanka. Dan se umivao. Ulice su glatko svetlele u tami. Nagla se kroz otvoren prozor i uhvatila kišu.

"Nemoj, pokisnućeš." Šireći ruke, osmehivao se i željno je čekao.

Njena senka se za njom na asfaltu šćućuri i okrete se od nje, tužna, nepotrebna njihovom ljubavničkom zanosu.

Tako se iz svakog lika izrodi bezbroj još likova, i svaki od tih bezbroj "dva" uviraše u prvobitno "jedan", kao što i treba da bude.

KRAJ

* Hermes, u mlađoj literaturi Merkur, predstavljen krstom pri zemlji (+), ili čovekom koji zauzima prirodno mesto zemlje u trojstvu zemlja-čovek-nebo, gde je čovek između zemlje i neba gde mu i jeste mesto, predstavljen je još krugom koji je duh i koji je na mestu čoveka u gorenavedenom trojstvu što mu je krajnji cilj. Predstavljen je još i polukrugom povrh svega ovoga.

Osim što mu je krajnji cilj, postajanje duhom između neba i zemlje je čovekovo prirodno stanje, koje se u ovom označavanju Merkura ili Hermesa odmah i sasvim jasno vidi. Polukrug koji predstavlja dušu i zauzima gornje mesto u trojstvu pripada nebu koje i jeste istinito prebivalište duše i čoveka koji ovu dušu nosi (kao što krug nosi polukrug koji na njemu počiva), jer čovek na kraju (ako se pođe od krsta na gore) ima samo dušu koja se u jednoj jedinoj tački, u ekvilibrijumu ili tački ravnoteže, oslanja na duh (na krug).

Ova je veza, kao što znamo, neraskidiva i bogata onoliko koliko "Jedan" sadrži, a sadrži sve jer je iz "Jednog", ovo isto znamo, sve ostalo (dva, tri,.n) i proisteklo.

Biva da čovek nebu nudi svoju dušu jer mu ništa drugo nema ponuditi, ili jer ničim drugim i ne raspolaže. Ovo je nedovoljan argument, ali je jedini kojim autor Dnevnika sa Letovanja u mestu V. raspolaže.

To je, ujedno, sve što nam je i potrebno.

Kraj leta u mestu V.

ASTROLOŠKI DODATAK

Radi pojašnjenja izvesnih navoda u Dnevniku čitalac može da se obrati astroservisima, ali, ukoliko nije vičan čitanju iz zvezda, neka ne obraća pažau na poruke u njima ispisane. Astrološki dodatak nije priložen sa predumišljajem.

Prozora se setila. Ta Jelena je došla poslednja u legionu, ali ju je bilo najteže eliminisati. Voleli su se te kišne večeri, a i inače. Mene se nije ni setila, kao ni one večeri, a nije me ni prepoznala. Pa iako smo iste, ja njenu grešku, sada kada je nema i kada ie konačno ne prihvata, neću ponoviti. Jer sam iz legije izašla, i više nisam ona. I ja svoju dušu ne nudim nikome. Kome treba, taj će po nju doći. A ovih trica sa zvezdama, ma koliko bile zanimljive, nije teško odreći se, naročito posle onoga što su joj napravile. Mada, kažem, nismo iste, iako je i moj omiljeni dan nedelja, šesti maj.

Srećan kraj letovanja u mestu V.