Ilija Bakić
Muški rat

po Hajneru Mileru

Osmatrač dopuzi do komandanta. "Tamo su među ruševinama. Ima ih koliko prstiju na ruci."

"5. Kaže se 5."

"Imaju i žene."

"Koliko?"

"Ne vidi se, leže na gomili."

"Dobro. Zovi mi Ljaka."

Sumrak iza polomljenih dalekovoda ugasi se. Dvoglave žabe započnu da se dozivaju u barama.

"Zvao si Komandante."

"Radi li ti ono čudo za gledanje noću."

"Nije kao pre, muti se. Moram da ga odnesem kod majstora kad se vratimo. Možda ga popravi."

"I prošli put je to obećao. Odseci mu jezik kad ga vidiš. Dobro. Idemo da pogledamo one."

Puze kroz korov, pored olupina vozila, do niskog zida iz koga vire prst debele žice. S one strane, u dolini, gori vatra.

"Sigurni su da ih niko ne prati. Pogledaj okolo gde su straže."

"Tamo kod konja, na vrhu one zgrade i, eno, na putu."

"Samo dvojica spavaju. Znači jedan nema smenu. Idemo nazad. U zoru su naši."

Kroz svitanje fijuču strele. Hromirani vrhovi odraze dolazak dana pre nego se, probivši štitnike od tvrde kože, zabodu u grkljan, leđa i grudi. Vrisak samrtnika uzbuni konje, trgne borce u jurišu i budu spavače. Jedan trgne revolver iz pojasa i počne da puca na napadače, obori dvojicu a onda cev oružja eksplodira i komadi čelika mu raznesu glavu. Preostali branilac zastane a neko ga povuče za kosu i zakolje. Telo padne kopajući nogama po prašini.

Za tren sve se utiša. Komandant ugazi u krug svetla od vatre, pogleda ubijene protivnike pa ode do svojih. Okrene nogom prvog. Rupa veličine dve pesnice zjapi u grudima. Onaj malo dalje dahće, bale mu cure iz usta, drži se za stomak. Između prstiju kuljaju krv, creva i govna. Vrati se do logora gde su se iskupili ostali borci, klimne jednom i ovaj ode u mrak. Odatle stigne tiho krkljanje.

"Nismo se proslavili."

"Ko bi znao da ovaj ima pucaljku."

"Šteta za nju. Valjala bi."

"Mora da nije dobro baždario prah."

"Nop, Sus, proverite konje i bisage. Mil svuci ove na zemlji. Ljak da vidimo žene."

Pokrivena ponjavama gomila se ne pomera. Ni jedan zvuk nije došao iz nje za vreme borbe. Ljak zgrabi kraj krpa i povuče ga. Oblak pare i mirisa znoja digne se prema svetlom nebu i otkrije 4 šćućurene prilike.

"Ustaj", drekne komandant mada mu je jasno da i ne moraju da ga razumeju, ko zna odakle su. Ipak ustanu. Noge su im vezane. Isuče mač i njime im podigne glave da zagleda musava lica masne, raščupane kose. Dve su još mlade a dve još jake. Dobar plen.

"Komandante, našli smo slaninu, da je ispržimo? Zaslužili smo."

"Kad zatrpate mrtve."

Ašovi zagrebu po orošenoj zemlji a mast zacvrči. Konačno, borci, njih 14, posedaju oko vatre, zimogrožljivo pruže ruke prema njoj. Flaša počne da kruži, po gutljaj da greje i razveže jezik. Stigne i slanina, svako odvadi parče u porciju, uzme komad proje. Žvakanje napravi rupe u razgovoru u koje se udene ptičiji pev.

Vrisak ih prekine: "A nas?"

Jedna od onih jakih ustane, podboči se i namršena krešti. Komandant je pogleda preko ramema i nastavi da grize.

"Mi da jedemo."

"Kuš..."

"Crkotine muške."

Najbliži borac, Tk, skoči i ošamari je. Ona ga pljune i skoči da mu iskopa oči. Šut u stomak je zaustavi i obori a još 2 udarca nateraju da se zgrči i cvili.

"Sad ću da ti odsečem taj pogani jezik kad to nisu oni odakle si."

"Dosta", zaustavi komandant nogu usmerenu u njenu glavu.

Borac se vrati u krug. Žena se odvuče među svoje.

"Ima ona sreće što više nema Dnja. Taj nijednoj nije opraštao."

"Budala. Tako je i završio. Umesto da kolje pustio je da ga uhvate i živog oderu." Lica se iskeze.

"Te godine Kasli su se baš napalili. Jurišali su ko muve bez glave. Pola moje grupe iskasapljeno je u jednom jurišu. Još sam imao pušku onda i jednog sam iz blizine strefio u rame A on se samo zanese od udarca, pogleda u rupu iz koje šiba krv i koske vire pa prebaci mač u drugu ruku i nastavi da trči prema meni. Kundakom sam mu razbio mozak. Svi su bili poludeli od onog korena što im daju da žvaću da ne osete kad su ranjeni."

"Kažu da ti se, ako si jako puno žvakao to čudo, digne i ne spušta 5 dana."

"Šta ti to vredi ako ništa ne osećaš."

"Al oseti onaj što mu ga zavučeš do govana." Smeh.

"A ti bi voleo kad bi te opslužio jedan takav?"

"A ti ko ne bi?"

"Što samo jedan."

"Pa ti ga posle krkne, onako usranog, u grlo."

"A sperma ti na uši izlazi."

Komandant se osmehuje. Ne voli ovoliko slobodnog ponašanja ali pušta borce da se malo izduvaju posle borbe. A za to nema boljeg od masnih viceva i bockanja. Lično ne učestvuje, drži potrebnu distancu. Ni njega niko ne dira, baš zato što znaju da se ne petlja sa svojom četom.

Sunce izađe preko zidina i sad već lepo greje. Umor usporava reči i pokrete. "Dobro. Gasi vatru, pakujemo se i vraćamo gore. Dajte konjima i ženama vode. Dobiće da jedu kad se popnemo. Tamo ćemo i mi da se odmorimo."

Borci ustaju i razilaze po zaduženjima. Kolona se formira i krene. Izviđači brišu granama tragove logora i njihovog odlaska.

Marširaju do podneva kad padne komanda da se sklone u šumarak dok ne mine vrućina. Straža se postavlja, konji pasu a ženama su dati dvopek i voda. Ubrzo svi polegaju, smire se i bube ponovo zazuje.

Komandant, izvaljen na bok, zapisuje u dnevnik vreme i rezultate okršaja, gubitke, zadobijeni plen i plan kretanja. Slova su krupna i kriva. Dok čeka da se mastilo osuši razgleda kartu područja. Kad se uspnu do vrha osmotriće čega ima ispred njih i odlučiti kuda dalje. Dim ili oblak prašine mogu da budu putokaz. Na ničijoj zemlji su. Od brda levo treba bar dan do njihovog sela a do teritorije Kasla još 3-4 dana napred. Na svakoga mogu da naiđu na svoje, Kasle ili slobodne bande u potrazi za plenom ili divljači ili samo borbom i lutanjem.

Ljubičasta bubica popne mu se na ruku sve mrdajući pipcima na glavi. Bodlja na kraju stomaka lako drhti. Ako ga samo dotakne gnojni plik ima da nabubri očas. Počne da duva u nju, ni preslabo ni prejako i konačno je otera u travu, da traži novu žrtvu.

Čim vrelina popusti kolona krene. Do sumraka se penju sve užom i strmijom stazom, dok ih vetar šiba u lice. Konačno izbiju na vrh. Prve zvezde već svetlucaju.

"Kasno je da idemo dalje. Ovde ćemo prenoćiti. Tig postavi straže. Nema paljenja vatre."

Konji ržu dok im vezuju prednje noge i skidaju teret. Žene čuče, zbijene i pokrivene krpama. Borci se uvijaju u ogrtače i polegaju jedan kraj drugog

"Ako mi se digne nastradaćeš."

"I ti imaš nekog iza leđa."

"Moraću da te duboko zagrlim da me ne oduva."

Šale polako utihnu pod fijucima vetra.

Pred zoru svi su budni i cvokoću. Ne treba im komanda da ustanu i spreme se za dalji put. U daljini, iza brda i oblaka nazire se svetlo. Na pustopoljini briše sa svih strana, tera suze na oči, mrsi kose i brade, odnosi reč 'pokret'. Konji riju zemlju kopitima. Spuštaju se, oprezno, nizbrdicom. Stanu na prvom širem ispustu padine. I dalje je hladno ali bar ne duva.

"Slušaj vamo", vikne komandant, "kome je vreme za davanje? Javljaj se, nemoj da tražim." Dve ruke se dignu. "Neog i Uou. Tako je. Vas dvojica se vraćate u selo. Odvešćete i plen da nam ne smeta. Tig, ideš sa njima dok ne siđu na put a onda se vrati.

Čekamo te kod onog šupljeg hrasta. Pretovaruj."

Za čas se zavežljaji prebace na konje određenih pa borci, uz vrisku, uzjašu i spuste se u sumrak i maglu doline.

"Idemo. Da se sklonimo s videla i ovog vetra", kaže Tig i krene nalevo. Kamenje se kotrlja za njim. Žene pođu pridržavajući jedna drugu. Iz trave počne da izbija žbunje a noge pokvasi rosa.

Strmina se ublaži. Sunce preraste okolne vrhove i obasja ih. To kao da ih osnaži i ubrza. Blagi povetarac donese prve bube. Onda Tig mahne da stanu i sakriju se iza mladog bagremara pa ode da izvidi put. Napred je izvor a to je uvek dobro mesto za zasedu. Neog stiska luk sa udenutom strelom a Uou grabi svoj mač. Naprežu oči ne bi li prozreli senke u šumi ispred, osluškuju pev ptica i buba.

Tig se vrati bez žurbe: "Nema nikoga a nema ni tragova. Idemo da se napijemo i malo odahnemo."

Voda je hladna i pali grlo. Dok puni čuturicu Uou gleda kako su, iza konja, žene zadigle suknje i ugazile u potok pa belasaju butine. Mahne Neogu i pokaže.

Tig se nasmeje sa svog mesta iznad izvora: "Šta je momci? Prpa?" Oni mu priđu. "Ne, nego... samo."

"Samo nikad niste bili sa ženama, a?"

"Ja sam video kako to...", krene Uou.

"Al ne znaš dal je istina da ona njihova stvar ima zube pa može da ti ga odgrize kad joj ga turiš? A? E pa momci, da vam kaže matori Tig, to nije guza i svašta je moguće. Najvažnije je da ga što pre gurneš, pljuneš i izađeš. Ako se zadržiš malo duže - gric."

Neog se trgne.

"To je ozbiljan posao i nema vrdanja. Borac mora da zna da zakolje neprijatelja i treba da pravi decu. To ne mora da mu se sviđa al je njegova dužnost."

"Čuo sam da je to pre moglo i drugačije da se radi."

"I ja sam čuo, i svi drugi, samo šta vredi ako je tako nešto bilo? Sad može i mora samo ovako. Mada, ako mene pitate, čisto sumnjam u to. I vas i mene i mog oca i dedu su napravili na taj način. Sve su to prazne priče za zimu, kad sneg zaveje i severac zagudi. I to najviše pričaju seljoberi i zanatlije. U kućama su cele godine, ne znaju šta je oluja i jahanje i borba pa su pobesneli od dosade i izmišljaju. Stari svet pao je ko zna kad i od njega su ostale samo ruševine, oni stubovi i putevi i više niko ne može ni da sanja kako je onda bilo. A, da vam ja kažem, ako je propao onda i nije bio dobar. Ako su stvarno živeli sa ženama i ne čudi me."

"Tamo u selu sam video jednog užara koji je imao ovoliko žena", Uou pokaže 4 prsta, "kad smo iz našeg logora išli da radimo video sam kako su svi u dvorištu."

"Ima svakakvog korova. Svi ti u selu su uvrnuti, Prave se važni sve dok ne treba da se bori a onda kukaju. To je zato što im žene piju snagu i mozak i, na kraju, zavise od njih i nisu sposobni ni za šta. Pravi borac zna kad mora da ratuje i ne plaši se smrti. Oko njega su uvek njegovi drugovi i braća, da mu u svemu pomognu. I kad mu dođe vreme da crkne, to je najbolje u borbi sa svojom četom."

"Ali onaj što je bio u četi i voleo žene..."

"Dnj? Znao sam ga. Veće budale od njega nije bilo. Samo je na njih mislio. I došle su mu glave. Nije bilo onako kako se priča, još veću sramotu je napravio. Kad smo zarobili neke, odabrao je jednu mladu i gurnuo joj ga u usta, da mu sisa a ona mu ga odgrizla i pljunula. Dnj je vrištao ko da ga deru. Sva krv je iscurela iz njega. Kad smo ga nosili do rupe bio je lak ko pero. Ništa nije ostalo od njega, pa ti vidi..."

"Ne znam kako neko može sa njima..."

"Borac postoji da bi se borio i to mu je to. Ne mudruj previše, ni to ne valja. Nego, vi uradite šta mora pa se vratite. Ima još glava za razbijanje, treba da se preseku neki grkljani Kasla, da im se oderu kože i ispeku. Ima i puno cuge i divljači i šuma i pustara koje valja da projašemo. Ko zna, može biti da iza svih oluja i zima i leta stignemo na kraj sveta i zapišamo ga. Dobro, dosta je bilo. Idemo.

Sad možemo i da jašemo."

Iza šume se rasprostre polje usred koga ugledaju stubove.

"Eno puta", pokaže Neog. Ubrzaju kroz travu duboku do pojasa. Kad izbiju na asfaltnu traku, izlomljenu i gde-gde potpuno zaraslu,

Tig vrisne: "Gde je jedna žena?"

Osvrću se. "Kad smo krenuli sve su bile tu", psuje Neog.

"Tamo", pokaže Uou. Trava se povija niže u polju.

"Za njom!"

Obodu konje i dojure do mesta sa ugaženim tragom, nastave uz njega i stignu pobegulju. Ona starija ali jaka, sedi na zemlji i drži se za nogu. Upala je u neku rupu, valjda nije mogla da je preskoči jer je vezana, i slomila je. Vidi se da je kost iskočila i zateže kožu ispod kolena. Lice joj se grči, stiska usne ali iz njih se, sa slinama i suzama, cedi skičanje.

"Jebem li mu", pljune Tig.

"Šta ćemo sad", pita Neog.

"Ništa. Ne možete da je vučete. Sama je kriva. Ko zna dal će taj lom da zaraste kako treba. Ubi je."

"Zašto ja?"

"Onda ti Uou."

"Ali ja nikad nisam..."

"Jeste vi borci ili seljoberi? Kome treba ovakva? Ko da je hrani 2-3 meseca dok ne prezdravi? Ako prezdravi."

Tig isuče mač, zamahne i udari pognutu glavu. Kost i krv prsnu.

"Idemo, šta čekate? Da i druge pobegnu."

Ali njih zateknu skupljene, uplakanih očiju, bez glasa i poteraju napred. Ćuteći jašu za njima. To nije više ono ćutanje obavezno u svim pohodima. Kad zaviju iza okuke i livada ostana skrivena šumom, Uou pročisti grlo: "Zašto je bežala?"

"Ko će ga znati? Možda je mislila da će blizina sela da nas zavara tako da ne primetimo da je nema. I zamalo da uspe. Ili je u selu nešto skrivila pa ne sme da se vrati. Ne znam ni odakle su ih Kasli oteli. Možda su ih samo vodili na trampu pa se zato nisu skrivali.

Ko bi ga znao? Ionako bi je neko, pre ili posle, uhvatio i odveo u svoj logor. Možda bi je i ubio. Mogli su i vukovi da je pojedu..."

"A bile su mirne sve do sad."

"Pa šta? Sa njima nikad nisi načisto. Mogu da ti se smeškaju a kad okreneš leđa da te zakolju ili ti iskopaju oči."

"Ne bi joj u našem selu bilo gore nego u nekog drugom. Morala bi da radi u polju ili negde drugde al to nije strašno. Mi ih ne ubijamo kad više ne mogu da rađaju."

"Da nije mislila da ode u planine i nađe ono njihovo ratničko pleme?"

"To ne postoji. I to je izmišljotina. Niko te Femizonke nije video."

Posle sledeće okuke izbiju na put prav sve do sela.

"Ovde vas napuštam. Predajte plen načelniku i pazite da ne zabašure nešto pa da našoj četi, na zimu, ukinu hranu, sredite to davanje i vraćajte se. Biće borbi i trebaće boraca."

Tig okrene konja, obode ga i jurne vičući: "I vadite ga na vreme da ga ne cviknu."

Neog i Ouo mu mahnu i nastave polako. Stignu do obrađenih polja i radnika i čuvara na njima. Na bedemima zida oko sela ugledaju stražare a kroz otvorenu kapiju znane kolibe, štale, kasarnu za borce, logore za žene, majke sa malom decom i onaj u kome su već poodrasli dečaci. Vetar donese miris kazana s večerom i natera im vodu na usta.