Bojan Butković
Selektivus

Osam stotina šezdeset godina proteklo je od kada se Muhamed zapu- tio u Medinu, i turska vojska bila je spremna da jednom zanavek zgazi i u prašinu pretvori Vlada Drakula. Siguran u sebe, posle Konstantinopolja i Srbije, sultan Mehmed II odlučio je da svoje protivnike konačno nauči šta znači suprotstaviti se otomanskoj sili. Tog, u manastirima najtoplijeg zabeleženog leta, nepregledne horde janičara, azaba, pešaka iz Rumelije, anadolijskih strelaca i tatarske konjice, stuštilo se, poput stihije skakavaca, na Vlašku i Transilvaniju. Da ogoli, opusti i proždere tu šaku jada, poslednji sprud hrišćanstva u plimi islama. Da nauči patnji čoveka koji sebe naziva Vlad Nabijač.

Vreme stoji. Dani više ne promiču i ciklusi svetlosti i tame podsećaju me na prikaze velikog Erga. Mnogo mi toga, u ovoj čudnoj zemlji, budi sećanja i slike prošlosti umeću se u sadašnjojst. Gnev moćnog Ra i ovde kao da kažnjava svom svojom snagom. Čak i zavijanje iza naše kolone, otimanje o naše ostatke i leševe ne menja se. Umesto kojota vukovi kolju naša stada, ali, stada će uvek neko klati, kojoti ili deca noći, kako sam čuo da ovde zovu vukove, ne pravi razliku. Ipak, kao da postoji nešto zlokobno u njihovom urliku, kao da najavljuju priliku koju tako dugo čekam i, čini mi se, kada se noću skuplja oko lažne nade logorskih vatri, i ovo stado oko mene prepoznaje u tim urlicima divlju radost zbog predstojeće klanice.

Dišem prašinu, kroz pore mi ulazi pepeo i svaku noć pljujem i povraćam zemlju. Gacam kroz kamilju mokraću, spavam u ljudskom i životinjskom izmetu i, već nekoliko nestvarnih promena između nemilosrdne mržnje sunca i htenja moje duše, gladujem.

Gladujem i trpim. Sve zvezde su na mestu, ja sam spreman i čekam da mi sudbina podari oruđe osvete kojoj sam se zarekao.

Zovem se Ahmed i besmrtan sam. Kroz vekove sam promenio mnoga imena i ona su postala beznačajna, kao izanđale oklope ih bacam posle upotrebe. Mogao sam se zvati bilo kako, biti bilo ko, ali to ne menja moju istinu. Ja sam prvosveštenik, brižni otac svojoj razdraganoj porodici, video sam rađanje i pad najvećeg kraljevstva zemaljskog, proučavao astronomiju sa najvećim misticima Egipta i Mesopotamije, brojeve sa rabinima u Vavilonu, ciklus rađanja i smrti sa druidima u Galiji... Prisustvovao sam pojavi kulta Muhameda, sposobnog trgovca koji je dobro pričao anegdote i parabole... Ah, da sam samo tada znao u kakvu će se pošast islam pretvoriti...

Rečeno mi je da sam rođen istog dana kada je judejski prorok zapomagao sa krsta. Ako je to tačno - a mora se uzeti u obzir sklonost ka teatralnosti moje majke i, uostalom, celog egipatskog dvora i to vreme - onda moj život nikad nije ni bio u mojim rukama već su od samog početka konci moje sudbine bezočno vučeni. Sumnjam, ako je išta direktno dovelo do gubitka vere u Vampira, tu treba tražiti izvor. Kakav je to bog koji zagovara slobodu odlučivanja i izbora ako ni njegovom prvosvešteniku nije dozvoljeno da ih sam upražnjava. Upravo zbog toga nas je izveo iz Gomore, za dlaku pre no što je rigidni jevrejski bog uništio grad. Sloboda, bez kanona, bez ograničenja, molitva kroz sam čin života i smrti, kroz radost preuzimanja životne srži... Sumnjam da je sve to lažno, da su sve nade i vere isprazne, i to je jedan od razloga zbog kojih trpim ovaj usiljeni marš ka smrti, jer njihovo oslobađenje od život za mene je oslobađanje od bremena službe.

S vremena na vreme pojavi se zla krv u Porodici. Pošto smo proživeli vekove u Egiptu, par monstruoznih izdanaka skrenuo je neželjenu pažnju na sebe. Nekada, to ne bi predstavljalo problem i niko ne bi obratio pažnju. Ali, islam je lancima obuhvatio Afriku i Srednji Istok i par malokrvnih leševa pred džamijom pokrenuo je hajku, nezapamćenu od vremena Solomona. I još jedanput smo pobegli. U Konstantinopolj.

Veličanstveni Bizant. Iako je i on opterećen religijom, ljudi su bili drugačiji, slobodniji. Lakše se disalo, lakše živelo i lakše umiralo. Konačno sam mogao da upotrebim vekovima sticano obrazovanje u diskusijama sa dostojnim protivnicima. Da uživam u svim blagodetima civilizacije koja se neumitno povlačila sa Istoka.

Gade mi se. Ova prljava, zapuštena muslimanska stoka vređa mi sva čula. Ne znam šta je gore, miris ili ukus. Pitija je rekla da ću na ovom putu naći naslednika, sledećeg prvosveštenika Vampira.

Gde je, proklet da je? Gde je taj Vlad, taj takozvani zmaj? Gde je najveći borac protiv islama? Svake noći šaljem duh u potragu, obilazim bojišta poput crne magle, u obliku pacova ponižavajuće sladim se leševima, čekajući ga.

Sećam se kada je Bizant pao. Vatra je gutala sve pred sobom a horde Turaka kupile ostatke. Porodica je tražila da se uključi u odbranu grada koji nam je konačno pružio utočište, ali ne, govorio sam, ovo nije naša borba, Vampira ne interesuju drugi bogovi, on je sam, slobodan i ne meša se. Nećemo se mešati ni mi. Posmatrao sam borbu sa kupole Svete Sofije, gledao kako mi pola Porodice proždire vatra a deuga polovina završava nabijena na drvene kočeve. Prevelika je slučajnost da Turci koriste jednu od retkih stvari koja nas može ubiti. I tada, gledajući kako rastipljeno zlato davi jednako i branitelje i varvare zarekao sam se na osvetu, nepraštajuću i neoprostivu. Rastvorio sam jednog Turčina i, držeći njegove iznutrice u ruci, ponudio sam ih Vampiru, pijući prljavu tursku krv.

Ali umoran sam. Bože oprosti, tako sam umoran. Nemam snage da nastavim ovu borbu, potreban je neko jači, spremniji da zgazi muslimansku gamad. I tražim ga. Ali nalazim samo spaljena sela koja prosipaju zaražene kao dobrodošlicu. Nalazim hiljade i hiljade Turaka kako nas se samrtno osmehuju nabijeni na bezbrojne kolčeve pored puta. Nailazim na oblike smrti koje čak ni ja nisam video, na veliki obred demonskog pričešća. Ali to nije moje, nije moje delo, moja osveta. Čekam.

A onda je došao i On. Ujahao je u sred logora kao na paradu a ovi smušeni insekti, čija je snaga samo u broju, bezglavo su jurcali naokolo, zašta se Vlad uskoro pobrinuo da prestane da bude metafora. Skrenuo sam sa putanje dve strele koje su se zaputile ka njegovim grudima a njegovi vojnici, videvši to, povikaše "Gospodar Drakula je besmrtan!" Smejao sam se tada. I dalje mi osmeh krivi crte lica. Pomislih, ne znate ni sami koliko je tu istine. Uskoro. Čekanju je došao kraj.

I strpljenju. Uleteo sam te noći u njegov zamak, rasporio pola straže koja mi se isprečila i dok je on zapanjeno gledao strele i pola koplja koje mi je još virilo iz grudi, podigao ga jednom rukom i upitao "Hoćeš li da živiš zauvek?" Naravno da je hteo, uvek gladan moći, i otvorih venu davši mu da pije.

"Ti si sad prvosveštenik Vampirov. Kroz krv i smrt, kroz patnju i strah, neka ime Vampira bude na svakoj usni. Dosta je bežanja, jednom zanavek!!!"

I videh mu glad u očima, moć koja se budu dok je moja isticala. I reče "Pouči me."

Ostao sam i poučio ga. I sada sve zna. Svo znanje vekovima skupljano. Sve tajne pažljivo čuvane. On je sada moja senka, moja snaga, moja moć. On je moja osveta životu. Sada mogu mirno da umrem.

Grlo mi je suvo i boli me dok pričam. Ali još uvek ima snage u ovom telu. Vekovima grljeni okovi života ne skidaju se baš lako.

Čak ni na kolcu. A ne mogu da dočekam da se oslobodim ovog prokletstva pre smrti. Dok me gleda sa terase svestan je da konačno znam i uživa u tome. U poslednjem času mrski fatum još jednom se okrutno poigrao samnom, ostavivši mi samo gorčinu koja mi još teže pada sada kad više ništa ne mogu da učinim. Želeći da se što pre otarasim balasta koji je tako teško ležao na grudima nikad nisam stao i zapitao se kakvo je biće moj izopačeni naslednik. Podario sam moć pogrešnom čoveku.