Zoran Jakšić
Anika
ili
ratovi oblaka

1. Kokoku (Dečja igra)

VETAR je otelotvorenje besa. On kida kožu sa lica, rasprskava podjednako i nepristrasno meso, kamen i čelik, vrišti i baca se oko vojske kao sapeti đavo. On je eksplozija u pokretu, sveprožimajuća vatra koja toplotu upija umesto da daje. Stub kovitlaca crn poput srca gospodara tame preorava rovove, raskomadava borbenu tehniku, silina pred kojom molitve i preklinjanja ne pomažu, on isisava oči i rasprskava pluća-

POJAČANJE

crni stub tornada baca se, nabrekao, izvija poput tmastog božanskog biča, svuda gde dotakne površinu udarima jačim od eksplozija avionskih bombi rasprskava i razvejava sve u najsitnije komadiće. Nepogoda je božanski žrvanj koji kida, razdire i uništava poput zveri žedne krvi, onostran zaglušnog urla: još!-

POJAČANJE

drugi stub tornada, identičan prvom, vretenasto se izdužuje, pipak-produžetak oblaka i pridružuje u mahnitanju. Iza njega, na istom rastojanju, pojavljuje se treći, sve što nije razorio prvi stub uništiće drugi, ono što je načeo drugi pulverizovaće treći. Tri stuba smrti u formaciji koja razotkriva da im je priroda veštačka, da su stvoreni da donesu smrt, obara se na vojsku kojoj ukopani položaji pomažu malo ili nimalo, isisava i razdire sve što može. Um koji ih vodi u astralnom napadu tera ih da udaraju ponovo i ponovo. Zver čeljusti ispletene od tkiva oblaka, nematerijalna i zato nepobediva podvriskuje put zvezda-

POJAČANJE.

2. Anikina vremena

ANIKA je sanjala da plače. Ona se diže iz improvizovane postelje, dodiruje obraze, prsti joj se očekivano vraćaju mokri. Jedno vreme sedi na ivici kreveta, drhturi na gomili pocepane ćebadi, vetar šumi kroz prozore sa porazbijanim vitražima. Ona spušta noge na pod, između šahovnice crnih i belih pločica nikle su vlati trave. Okružuje je odaja prostrana kao njena osujećenost. Nekada je to mogla biti balska dvorana, pre nego što su vojske došle da ostanu, pre nego što se počela propast koliko lagana, toliko neumitna.

Iza Anikinih leđa kaplje voda. Napušteni dvorac je miran, između nagorelih greda probija se mesečev zrak. Tamo u daljini kao i uvek besne oluje, ali iznad nje je vedro.

Anika zaključuje da može biti između dva i tri po ponoći. Ona poželi da proveri da li je sa njenim sinom sve u redu i odluči da to ne učini. Uvek se ponašaj kao da te neko gleda. Dok si u bekstvu nikada nisi sama. Dečak je spavao ušuškan u svome skrovitom gnezdu i nije bilo baš ničega što je ona mogla da učini dok ne dođe zora i dok ne bude vreme da nastave beskrajni beg. Poslednja dva meseca dobro im je išlo. Razume se, dečakovi snovi su ih upozoravali. Mogla je da ima poverenja.

Anika se podiže sa ležaja. Dve grede bile su ukrštene i među njima je bila skupljena gomila iscepane ćebadi koja je istovremeno služila i kao prostirka i pokrivač. Pa, pomisli, bilo je i gorih spavaonica od kraljevskog letnjikovca, makar i poluspaljenog.

Shvati da joj se san razbio. Uzdahne i krene prema balkonu koji je gledao na park letnjikovca. Ni prva ni poslednja neprospavana noć, pomisli. Bar će iskoristiti vreme da pažljivo proveri okolinu. U ovakvim prilikama čovek nikada ne zna odakle vreba opasnost. Neko vreme gledala je u park čije su se staze belokosno presijavale pod svetlošću punog meseca, pre nego što je shvatila da u senci pokraj ulaznih vrata, gotovo nevidljiva, stoji ljudska figura. Dečji snovi najzad su ih izdali.

Proklela je sebe zbog sporog razmišljanja. Svakako ju je maločas probudio upravo neki zvuk koga je posetilac napravio. Posegla je za jedinim oružjem koje je imala, starim servisnim pištoljem koji joj je ostao od pokojnog muža i od koga se nije odvajala ni kada je spavala.

Udarac dođe iz neočekivanog smera, s leve strane, zakači je po podlaktici i izbije pištolj iz šake. Nije gledala ko ju je udario, smesta se bacila na pod za oružjem. Novi udarac zakači je ispod rebara, ona se presamiti, boreći se za vazduh, ali i dalje je grabila za lugerom. Okovana čizma zgazi joj šaku punom težinom, neko drugi zakači nogom pištolj i šutne ga van njenog domašaja.

Čovek iz senke pokrene se, napravi par koraka, zrak mesečine obasja mu lice: bledo, bezizražajno, moglo je pripadati vampiru a ne ljudskom biću. Pridošlica je bio u civilnoj odeći, ali je svaki njegov gest odavao vojnika.

"Pa, gospođo Anika", reče on sa jakim stranim naglaskom, "konačno se srećemo."

3. Rekla je: sanjaj snove, sanjaru

ANIKA ćuti i ispod oka odmerava došljake. Ukupno su trojica, dvojica od njih u uniformama kajzerove vojske, jedan sa automatskom puškom, drugi sa velikom crnom torbom. Naoružani je pridiže, zarivajući joj sa zadovoljstvom prste u rame. Ona se zabatrga na noge, stežući nagnječenu šaku.

Vođu došljaka Anika prepoznaje odmah. To je zloglasni doktor von Njoinonjitsch, zapovednik kajzerovih odreda za protivtelepatska dejstva: njena vampirska asocijacija nije ni bila preterano daleko od cilja. Naoružani oficir koji ju je držao onda je morao biti njegov omraženi oberlojtnant Snjjatislanj Dobruna, a debeljuškasti čovek sa torbom niko drugi do doktorov asistent Marin Frick.

Anika ne progovara ni reč i samo gleda pridošlice.

"Vi ste svakako svesni zbog čega smo ovde." kaže doktor.

Pogled joj se spušta na pod. Usne su joj čvrsto stisnute.

"Dosta igre, ženo!" Glas pripada oberlojtnantu. "Gde je štene?"

"Gospodin Snjjatislanj pokušava da kaže ono što sam upravo i sam želeo da vam saopštim, a to je da smo došli po vašeg sina."

On se okrene oberlojtnantu. "Razume se da ga je sakrila. Šta si očekivao? Naprosto, gospođa je bila oprezna, prirodna odbrambena reakcija. Avaj, sve utaman, jer ga esp triangulacija potpuno pokriva."

On se okrene prema njoj.

"Zadali ste nam dosta muka, priznajem. Nekoliko puta mislili smo da smo vas dohvatili, svaki put ste se izmigoljili, samo da bi vaš - hm-hm - naslednik naneo još veću štetu. Ali tome je kraj, zar ne, gospodine Frick? Taj dečko ima astralnu magnitudu od preko devet, pravi pravcati zemljotres od psihika, jednostavno se ne da doveka skrivati."

Naoružani joj priđe i gurne joj cev šmajsera u rebra.

"Meteokinetičari su nam uvek pravili najviše problema, je li tako, gospodine Frick? Samo juče, njeno čedo uputilo je na oslobodilačke trupe kod Dobrosela formaciju od tri tornada. Četrdeset povređenih u jednom jedinom astralnom napadu, a štete na fortifikacijama popravljaćemo najmanje mesec dana."

On zavrti glavom.

"Znate, gospodine Frick, naša je sreća da to dete ima manifestacije samo dok spava. Ježim se da pomislim kako bi bilo da je stalno aktivan."

On se okrene Aniki.

"Vaš sin ima dar. Da, pravi dar, verujte jednom stručnjaku na reč, šteta što ne može doneti mnogo dobrog ni nama ni - hm-hm - sebi."

On priđe i podigne joj prstom bradu prema sebi. Ispijeno lice vampira se smešilo.

"Znate, stvarno biste mogli olakšati situaciju kad biste pokazali gde vam je potomak."

Ona otrgne glavu i nastavi da gleda u pod.

"Ne?" On sleže ramenima. "Gospodine Frick!"

Punački pomoćnik zagleda se u brojčanik koji mu je visio preko grudi.

"Zapad, trideset metara... ne, četrdeset... Dobro ga je sakrila."

Bez opomene, Anika se baci u smeru u kome se otkotrljao pištolj. Iza sebe začuje povik. Udarac je stigne u pola skoka, zakači joj rebra punom snagom i obori na pod. Iznad nje, oberlojtnant ponovo zamahne automatskom puškom, metalna cev sastavi se sa njenom lobanjom iznad slepoočnice i odaslala zaslepljujući bol, sledeći udarac zakači je po leđima. Skupila je šake iznad glave i savila se u klupko, novi udarci su je stizali po ramenima i rukama.

"Dosta, Snjjatislanje!" podvikne doktor.

Oberlojtnant je dohvati za kosu i povuče naviše svom snagom. Zateturala se na noge, sopćući.

"Imam ga", izjavi pomoćnik sa instrumentom. "Našao sam dečaka!"

4. U zenici groma

Anika je stajala zadihana između trojice vojnika, najnižem među njima dosezala je do brade.

"Kao što rekoh, vaš sin ima dar," reče vampir. "Na žalost."

Prkosno je digla izubijanu glavu.

"Nećete mi ga uzeti."

Doktor slegne ramenima.

"Vi mislite da smo došli da ga vodimo."

Pomoćnik je odložio instrument i otvorio torbu i sada je pažljivo nameštao iglu na vrh šprica.

Nekoliko sekundi protekne neizrecivo sporo.

"Ne." Bilo je to više prošaptano nego izgovoreno.

Vampir ponovo slegne ramenima.

"Žao mi je", reče on.

"On ima pet godina", reče Anika.

"Ponavljam, žao mi je." On se okrene drugom pomoćniku.

"Pokrivaj je."

Oberlojtnant podigne cev automata za milimetar.

"Pet godina," ponovi Anika.

Nešto u njenom glasu natera doktora da se okrene.

Stajala je nasred sobe, ruku spuštenih i sasvim mlitavih, ramena opuštenih. Glava joj je bila oborena. I bilo je tu još nešto.

Nešto pogrešno.

"Ubij majku", reče dobri doktor.

Trenutak pre nego što će oberlojtnant pritisnuti obarač da saseče ženu, sev sjajniji od sunca prostreli dvoranu. Vatra koncentrisana u jednu tačku, belo-plava i nepodnošljivo blistava, poskoči kroz otvor na tavanici, zavrti se usred vazduha kao čigra pod udarcima biča. Ispuštala je zvuk roja ljutitih osa. Vojnik instinktivno okrene oružje prema njoj.

Kugla se zavrti, poskoči na jednu, zatim na drugu stranu ostavljajući za sobom miris ozona, onda poput skalpela prođe kroz oružje i levu ruku oberlojtnanta. Polovina cevi, glatko presečena i rastopljena na jednom kraju, samo se odvoji i načini "bonk" na podu. Pratila ju je šaka, odsečena neposredno iznad zglavka, potpuno kauterizovana.

Jedan trenutak vojnik je još stajao, bez pokreta, bez ikakvog zvuka. Onda mu lopta belog usijanja precrta lice i grlo.

Doktor i gospodin Frick stajali kao sleđeni. Obojica su dobro znali šta se događa.

Dečak je sanjao.

Sfera beline siktala je i zujala na sredini sobe. Suknula bi na jednu stranu, pa na drugu, zatim bi ponovo zastala. Sila pred kojom su zastale sve kajzerove pancer divizije: snovi jednog jedinog deteta.

"Kako?" reče pomoćnik sa špricom. Svoju alatku još je držao u ruci. "On je meteokinetičar. Ne radi ništa drugo osim zapovedanja meteorološkim pojavama."

"Kuglasta munja jeste meteorološka pojava", reče doktor. Delovao je smireno, ali oči su mu pratile svaki pokret palacavog klupka varnica.

"Ali ne može nas biti svestan." Glas pomoćnika zvučao je gotovo panično. "On spava. Sve vreme spava otkako smo došli. A majka nije u stanju. Proverili smo, ne može da dostigne ni trojku na skali. Totalno jalova." Jedna kap znoja slije mu se na vrh nosa. "Ko onda ovo radi?"

Doktor duboko udahne.

"Očigledno ipak mama. Ona nema dar, ali on ima."

Pomoćnik zavrti glavom. Kap znoja slila mu se na vrh nosa.

"Ne... ne razumem."

"On je čita. Ostvaruje joj želje u snovima. Ima dovoljnu magnitudu da je čuje iako ona nije psihik. Je li tako, majko?"

Kuglasta munja je osvetljavala dvoranu pepeljavim odbleskom, čineći da dobri doktor bude sličniji vampiru nego ikad. "Trebalo je ranije da shvatimo. Dete od pet godina ne bi umelo da bude tako selektivno. Tvisteri u formaciji, napadi samo na vojne logore... Sve vreme si ga ti vodila."

Ćutala je i gledala ga. Kuglasta munja je poskakivala i sipala iskre.

"Čujte, gospođo, siguran sam da možemo da se dogovorimo", reče pomoćnik, i dalje držeći otrovni špric u ruci.

Anika nije izgovarala ni reč.

"Straža, stražu smo ostavili pred letnjikovcem, oni će..."

Dobri doktor umorno sklopi oči.

"Verovatno su prvi poginuli. Znaš, oni su izloženiji meteorološkim udarima od nas. U stvari, ova munja, to je bilo baš maštovito, odajem priznanje gospođi. Unutrašnjost kuće je po definiciji izolovana od nepogoda. Nema tornada ispod jorgana."

Munja brže zarotira i polako se pokrene. Doktor ponovo otvori oči.

"Raspodeljeni telepata, jedan psihik u dva tela", reče on.

"Ovo na šta smo naleteli je jedinstveno otkriće. Kakva šteta što nikome nećemo moći da kažemo."

Munja se pokrene brzo, milosrdno.

5. Kokoku (Dugo putovanje u noć)

Anika je spremala stvari u vreće žurno, bez reda, trudeći se da ne obraća previše pažnje na uznemirujuće ostatke po dvorani. Praskozorje je rudelo kroz razbijene prozore kada je iz letnjikovca pošla da probudi dečaka. Ovoga puta moraće da budu brzi, napad je došao prebrzo i udario preblizu, u blizini je moralo biti još tuđinskih vojnika. Možda pasivan beg i skrivanje neće biti dovoljni.

Kao malopre. Došla je do vrata iza kojih se skrivao dečakov ležaj i otvorila ih, a njen sin je stajao pored ležaja, sav razbarušen.

"Čekao sam te," reče on.

"Moramo brzo da se obučemo", rekla mu je.

"Opet", rekao je samo i za trenutak je zvučao kao da ima mnogo više od svojih pet godina.

"Opet", potvrdila je i prošašoljila mu kosu. Bio je malo znojav.

"Jesi li dobro spavao?" upita ga.

"Opet sam sanjao oluju. Ja stalno sanjam oluje."

"Stvarno?" reče Anika.

"Ali ovog puta nije bio onaj vetar što se okreće i okreće kao stub i maršira sa dvojicom svoje braće, kao sinoć."

"Nije?"

Snažno je zavrteo glavom dok mu je pomagala da navuče pantalone.

"Ovo je bila oluja od vatre, mama. Vetar je bio vatra i oblaci su bili vatra. I vojnici su goreli kao slama. I nebo je gorelo. I sve. Bilo je to jako strašno i hteo sam da te zovem, samo sam se setio da si mi ti rekla da ne smem da pravim buku kada sam u skloništu."

Anika poljubi oznojeno čelo i povede dečaka sa sobom.

"To su samo snovi", reče ona detetu. "Samo ružni snovi."

mart 2001.