Jovan Ristić
Svetlenje

Laenc, obučen u moje odelo i moje cipele sedeo je na krevetu kraj vrata i šištao od besa, taj čarobnjački bednik što sam mu se pre tri meseca, na povratku iz rata, onako glupo sažalio; podigao ga iz blatišta u koje su ga, u prosjačkim ritama i olakšanog do poslednje pare, bacili navodni pljačkaši, prebacio ga preko konja i doveo kući, na jednu noć, da se odmori i okrepi. Ostao je, na insistiranje moje žene još jednu, pa još jednu, pa još jednu...

"Ti mi, čoveče, uopšte nisi jasan. Takvi kao ti ne postoje!"

I jesam i nisam shvatao na šta je mislio. Ali odelo mu je dobro stajalo.

"U čemu sam ja to poseban, volšebniče?" Čarobnjakove oči se raširiše u čudu. "Praviš se lud? Praviš se blesav? Oh da, naravno! I kad mu se kuća raspada, Dorotej Podgorski mora da bude u rukavicama! Držanje! Uljudnost! Maniri! Možeš i ženu da mu obeščastiš, ovde, na njegove oči, a on će i dalje da drži ponos na lancu, da filozofski sedi i posmatra!"

Nisam želeo ništa da kažem. Istovremeno, na obrazu sam osećao Andrein pogled. Pekao me je. Ona se gnušala moje darežljivosti, a i uopšte mnogo je propatila za prethodna tri meseca; toliko da nisam bio siguran u koga bi najradije zabila to sečivo što ga je drhtavo stiskala uz bedro. Ali krivica nije bila samo moja. Ona je bila ta koja ga je pozvala da ostane. Ja sam ga samo doveo u kuću.

Ja sam se samo poveo za njenim molbama koje mi je servirala između poljubaca i dahtaja. Kada te kraj ognjišta nema mesecima, kada svaki dan prolazi u strepnji od dolaska crnog glasnika, moraš u nečemu da popustiš.

"Ućuti čarobnjače", rekla je Andrea umesto mene.

"Da ućutim, ha? Da ućutim, ili ćeš me probosti tim slatkim, malecnim nožem? Hajde, priđi, učini to. Ali, zar tvoj muž nije brži, i zar njegov mač nije duži? Moći mi opadaju. Bolestan sam. On samo treba da zamahne, i...

Andrea trgnu nož do ispred grudi. "Ućuti, proklet bio!" Laenc se ružno zakikota. Iako u očiglednom bolu, hteo je da nam pokaže koliko je zapravo jak, i da smo za njega i dalje malecni i nevažni - igračke za njegovu razonodu. No neke čarolije imaju rok trajanja, i svo troje smo znali ko je sada sateran u ćošak. Sreća moja što sam iščitao neke duboke knjige i što sam upoznao ljude koji su imali iskustva sa ovakvim krvopijama. Traje, rekli su, ali je izlečivo.

Pogotovo sa vašim strpljenjem i moralnim kvalitetima. Nipošto ne igrajte njegovu igru. Krenete li silom, uništićete sve za šta se borite.

Sada je bio pred porazom. Beli Apis i osveštavanje kuće dobro su odradili posao. Beli Apis ga je otrovao i naružio, osveštavanje ograničilo u upotrebi mađija. Ali zamalo mi je uništio brak; a oštetio ga na ko zna koliko vremena.

"U stotine kuća sam bio, ali ovo nisam video! A stotine sam poharao. U svakoj sam dobro jeo, dobro pio i dobro spavao. I u svakoj sam se potrudio da obeščastim koga. Gazdinu ćerku, ženu ili sestru!"

"Prekini s govorima, čarobnjače i odlazi. Vreme ti ističe", prekinuo sam ga, bez boje u glasu. No on je nastavio, kerebečeći se kao vašarski klovn.

"A ako ne bih obeščastio žene i sestre, onda bih im bar pohodio staramajke! Jihaaa! Jihaaa!"

Moja žena se nije nasmejala.

"To i liči na tebe, da pohodiš starice".

"Nemoj tako prezrivo, mila Andrea. Bitno je da je toplo i da klizi. A i starije žene su iskusnije... No ne ljutiš se valjda? Ne bi trebalo. Nije mi s tobom bilo tako loše...

"Svinjo lažljiva!" vrisnu mi žena i jurnu na čarobnjaka, ali ja je ščepah za ruku i cimnuh k sebi.

"Spusti nož, Andrea."

"Vidiš da laže! Pusti me da ga ubijem!". Otimala se, ali bez uspeha. Doduše, jedan deo mene bio je rad da joj udovolji, čak i da joj se se pridruži, no drugi to nije dopuštao; ne samo zato što je taj sitni volšebnik mogao da bude u dosluhu sa silama s kojima, uprkos osveštavanju, ne bih mogao da izađem na kraj, već i zato što je već dovoljno toga učinila. Nije polazila s njim. Nije ga više želela. Ostajala je uz mene. Ostajala je, šta god da se prethodnih meseci zbilo, i šta god to nadalje značilo. A ako se i zbilo, dogodilo se usled mađije i hipnoze; nikako kao plod slobodne volje. (Bože, pomozi mi da u tom uverenju istrajavam.)

"Ne", rekao sam čvrsto. "U ovoj kući krv se neće prolivati.

Ničija krv! Čak ni njegova, iako je to zaslužio. Samo ako ne uprljamo kuću, osveštavanje će uspeti do kraja, a stvari će moći da se vrate na staro! "

"One nikada više neće moći da se vrate na staro.", prošištala je Andrea, pogleda prepunog povređenosti i mržnje. "Nikada nije trebalo da ga dovedeš, budalo jedna dobročiniteljska!"

Tačno. Nije trebalo, ali jesam. Želeo sam da mu pomognem.

"Izgledao je nemoćno", promrmljao sam nervozno, ljut što me ubada u bolno mesto. "Ja sam ga doveo striktno na noć; a ti si ta koja je dan za danom tražila njegov ostanak."

"Jeste, tražila sam. Jedva da je mogao da hoda.", rekla je stisnuto, bacivši optužujuć pogled na tog prevarnta, Laenca koji joj je odgovorio ružnim, rugajućim kezom. "Bar je tako izgledao. Ali, ako si ti ovde gazda - a stalno govoriš da si gazda - i ako si već nešto odlučio, zašto to nisi i sproveo?"

"Zato što si mi se uvukla pod kožu da ga ne sprovedem."

"Znači ja sam odgovorna!? A ti si ga em doveo u kuću; em si dopustio meni da utičem na tvoje mišljenje, a povrh svega pustio si njega da postane gazda umesto tebe!"

"Nisam ga pustio", prošištah, stežući joj članak. Već posle par dana videlo se da ju je gad potpuno omađijao. Da sam ga napao, otišla bi s njim; a to nisam hteo da dopustim. Ona je bila moja žena. Kada se odbije prethodni rat i još jedan raniji, jedva da sam dve godine sastavio s njom. Prosto, voleo sam je, i još uvek je volim. Ali nisam želeo da joj objašnjavam motive, ne dok je Laenc tu i naslađuje se razdorom čije je seme on posejao.

"Ako ga nisi pustio, zašto je onda postigao sve što je postigao?"

"Andrea, nisam mogao da ga oteram!"

"Nikog ti ne možeš da oteraš! Uđu ti gosti i ne znaju da izađu! Uvek je tako!"

"Andrea, smiri se!"

"A, ne, ne! Ti si dobočinitelj i svetac! Ti si dobra duša!"

"Andrea, prestani zaboga!"

"Neću da prestanem, kukavico jedna obična!"

A čarobnjak parodično zacvile, tek da nas podseti da je i on tu. "O kakva tužna scena, mila moja Andrea. O kakav složan par ste vi. Ali reči su istine te koje upućuješ svome svecu! U pravu si, ništa neće biti kao pre, samo što to ova dobročiniteljska budala - ili kukavica, kao što ti kažeš, koja mi umesto zabijanja mača u srce daruje sopstveno odelo - nikada neće shvatiti!"

"Ti da ćutiš! Tebe ću da ubijem!" vrisnula je ona, a ja sam je i dalje držao, ne govoreći ništa. U čemu je bila greška? Umesto da me poštuje, žena koju sam voleo i kojoj sam uvek bio spreman da oprostim gledala me je kao neku gnjidu. Šta je trebalo, da se izvičem? Da je izvređam? Da je prebijem? Uvek sam se borio za dobro, i sve što sam ikada želeo bilo je da činim dobro. Njoj, svima.

Najviše njoj. I na kraju sam ispao kukavica i budala. Možda to zaista i jesam; ali Laenc je bio taj koji će morati da ode. Nije imao još mnogo. Počeo je da gubi moć - bar spram nas - a dobio plikove. Na licu ih je imao već desetak. Kad krenu da pucaju, ostaju ožiljci. Sa ožiljcima, ni jedna ga žena ne bi pogledala; ni jednu više ne bi uspeo da obrlati. Znao je da će, ne ode li u toku sledećih dan ili dva, postati najružniji mag u državi, a verovatno i mnogo šire.

"No, zašto je ne pustiš da me ubije, gospodaru Dorotej?", sladio se bednik, znajući da neke stvari nikada neću dopustiti. "Ako ti časti i ponosa nemaš, što ih ona ne bi imala? Kada sam pohodio druge žene, njihove muževi, braća i sinovi potezali su oružje, a ti - ništa! Ništa! Ako jedan muž ne želi da osveti svoju ženu, ona mora sama da se osveti!"

"Pusti me, Dorotej! Pusti me da ga ubijem! On laže! Nikada nisam spavala s njim!"

"Da, da, dodiruj me! Ljubi moja leđa! Ljubi moje dupe!"

Od te skaredne imitacije pocrveneo sam kao rak. Pogodio je metu. To je bilo ono što je obožvala u krevetu, to je bio način na koji me je mamila. Šaka mi je postala poput klešta i ona je jauknula.

"Nemoj, Dorotej, boli me".

"Da li je istina to što govori?"

"Prisluškivao nas je! Vidiš da laže! Pusti me da ga ubijem!"

"Ljubi moje dupe!"

"Da li je istina, Andrea? Da li je to uspeo?"

"Ljubi me svuda, Laenc!"

"Da li je istina? Govori!"

"Prisluškivao nas je, Dorotej, kunem se! Nisam bila s njim. Pusti mi ruku, molim te!"

I tada, kada se Laenc zacenio od smeha, a Andrea zacvilela, shvatio sam da sam krenuo stranputicom. Kuvao sam od besa i mržnje, nanosio joj bol, njoj koju sam voleo, a njemu davao pravo i prostora da se naslađuje. Čak i da jeste istina - bile su to mađije, bile su to mađije! Možda nije znala šta radi.!

Dugo nismo vodili ljubav; ali prvih dve-tri nedelje jesmo. Mogao je da prisluškuje; da mogao je. Sem toga on je čarobnjak.

"Pusti mi ruku, boli me!"

"Pusti mi ruku, boli me!"

Popustio sam značajno, ali ne do kraja. Zaista bi ga rasporila, toliko je u licu bila modra.

"Ne, Andrea. Ne mogu da te pustim. Ja znam da on laže, ali zar ne vidiš šta hoće? To je krvopija! Treba mu naš razdor, treba mu krv! Pustiš li ovde makar i njegovu krv, kuća je obeležena. Ne daj mu da tobom upravlja. Ne dam mu ni ja nadamnom. A ako oboje ne može da pokrene, ne može ni da nas koristi, niti da nas sukobi. On je obična pijavica. Kad pijavica ostane bez hrane, ona otpadne. Ova je bolesna, ali još uvek ume da pije. Ne dajmo joj više hranu. Ako hoće da skine sa sebe te plikove i povrati svoje moći neka ode odavde odmah, i u miru."

"Da ode u miru?!", zakuka Andrea. "Principi, Dorotej, principi! Pa ubiće te principi jednom!"

"Da, da! Jesi li čuo svoju dragu, Dorotej? Jesi li je čuo, nesrećniče? Poslušaj Andreu ako mom iskustvu ne veruješ! Rekao sam ti - stotine sam domova poharao, a bar hiljadu žena pohodio. Hiljadu žena, Dorotej! I sve se podaju silnicima, ne svecima! Privlače ih brutalnost i moć, ne svetaštvo, viteštvo i kukavna moralnost; ne jalovo dobročiniteljstvo! Zar misliš da je Andrea izuzetak?"

"Pazi šta pričaš, čarobnjače!", grmnuo sam sada ja, a leva, slobodna ruka pade mi na dršku mača. No tu ostade samo za trenutak i drhtavo se povuče. Ipak, Laencu je i to bilo dovoljno da se trijumfalno zacereka.

"Šta je, Dorotej? Mača se hvataš? Ubio bi me? Ipak si otkrio da si samo čovek?"

"Ja jesam čovek, i kao čovek sam, izgleda, veoma slab. Da nisam slab, ti ne bi bio ovde. Ali čovek ima i snage. Može da se suzdrži. Može da se izbori sa slabošću...

"Ah, i ti li si divnozboritelj! A može li Andrea da se izbori sa čašću koju je izgubila?"

"Ona nikada nije izgubila čast!"

"Ti u to veruješ?"

"Verujem."

"Veruješ, da, da!", rugao se bednik, znajući tačno gde gađa.

"Veruješ jer nemaš druge! U suprotnom, izgubio bi glavu. Jer, sem što si dobročiniteljska budala, ti si i bolesni romantik! Ali neka te, gospodaru Dorotej. Veruj ti slobodno, no nikada nećeš biti siguran!

Seti se samo, pre mesec dana, kako si izgledao? Kako si je gledao?

Gledao si je kao nešto što si zauvek izgubio! Sećaš se? Nije htela da te pogleda, Dorotej! Noktima bi te rastrgla! A ja, ako bih bio gladan, samo bih pucnuo prstima i ona bi mi prinela... "

"Prestani Laenc! Prestani!", vrisnu moja žena, a ja se u trenu prisetih njenog opijenog, cikutavog smeha iz vremena kada je radije sedela s njim nego samnom; a sa druge strane naših otrovnih svađa, opustošene zimnice, iskapljenih flaša vina ostavljanih svuda, a koje su nestajale noću iz ostave, mirisa alkohola što se uvukao u zidove gostinske sobe, Laencove mokraće u koritu za kupanje...

"... a onda ti se sažalila. Sažalila se jer je osetila da nikada neću biti njen! Jer ja uzimam samo najbolje, Dorotej! A zna se kad su žene najbolje - na samom početku! .Pametna je ona. Prava pravcata žena! Bezbednije se živi čvrsto na zemlji, na dobročiniteljskoj grbači, stavljenoj na uzdu."

Prikočih ruku na vreme. Umesto toga, udahnuo sam vazduh, veoma duboko, onoliko koliko sam želeo da mogu da ga rasporim, bacim mu iznutricu kerovima i sve ovo zaboravim.

"Mislim da je vreme da pođeš Laenc", rekoh mu mrtva glasa.

"O!? Isteklo gostoprimstvo, gospodaru Dorotej?"

Izvadih iz džepa kesu s novcem, razvezah je, uzeh odatle dva srebrna dukata i hitnuh mu ih na krevet. "Ovo je poslednje što mogu da učinim za tebe, čarobnjače. Dovoljno da nađeš prevoz i pođeš svojim putem, kud god te on vodio."

Andrea me je pogledala sa zaprepašćenjem, a Laencovo lice gadljivo se zgužvalo. "Opet ta ljudskost! Opet ti principi!", frknu on i prezrivo baci novčiće na pod. "Umesto da skočiš, odsečeš mi ruku i izbaciš me napolje, ti mi prvo pokloniš odelo, a onda me još daruješ i dukatima! Ne mogu više da izdržim tu tvoju dobrotu!"

"Mnogo sam ti ja dobar, čarobnjače", rekoh zajedljivo.

"Mnogo sam dobar, jakako, čim sam ovako nešto mogao sebi da dopustim."

"A sad je još i samokritičan! Skroman!". On pljunu na parket, a ispljuvak zašišta. Osveštavanje je radilo svoj posao. "Gnušam te se, čoveče! ...Čemu to činjenje posle svega što sam napravio tebi i tvojoj ženi?"

"Činim drugima što želim i sebi".

"O veliki bože! I naravno, to ti se vraća, zar ne! Čuo sam od

Andree! Kako samo voli tu tvoju filozofiju! Zar mi se nisi jadala, dušo i plakala mi na ramenu? 'Moj glupi muž poklonio drva za ogrev rođaku, a taj ga posle ismejavao po selu'. 'Nahranio psa lutalicu, da bi ga džukac ujeo za ruku'. 'Pustio komšiju u voćnjak, da ubere par jabuka za bolesnog brata, a on obrao celu krošnju!' Vidiš, Dorotej, kako je to kad pustiš ženu s lanca, kao, da budete srećniji, a ona ti navuče ular, rasproda te i nabije ti rogove dok si se okrenuo!"

"Dobio si odelo, dobio si pare. A sad se gubi već jednom!", siknu Andrea, a ja ne učinih ništa da je ućutkam.

"Da, da naravno", ustade on s kreveta i ponovo pljunu.

"Povraća mi se i od pomisli da ostanem ovde..."

Krupnim koracima krenuo je ka vratima, da bi se, otvorivši ih, zaustavio na samom pragu. Okrenuo se, stavio šaku na bradu i stao da nas posmatra, čas nju čas mene.

"Šta je sad bilo?" ozlojeđeno povika moja žena. "Odlazi više!"

"A ne, Andrea, samo još malo. Moram nešto da učinim pre no što zaista pođem. Posmatrao sam tvoga muža sve ovo vreme i sada ponovo kažem: ljudi kao on ne postoje. A ako ti, Dorotej, i jesi čovek, ubedio si sebe da si živi svetac! Praviš se krotkim i skromnim, a ispod te maske veoma si gord po pitanju svojih moralnih kvaliteta. Tačnije 'izuzetnih moralnih kvaliteta'. Zar nije tako, anđele Dorotej?"

Ne pružih mu odgovor. Ali čitao me je, taj zlobnik. Ne znam gde je i kako iskopao taj izraz, ali njega mi je, doslovce, uputio glavni sveštenik kada sam otišao u crkvu da se posavetujem u vezi borbe sa Laencom. I tačno, bio sam ponosan na svoja dela.

"Jeste, tako je. Pogledaj samo koliko si u stanju da praštaš!

Andrei si dao sve, iako te ona šutira kao da si istruleli klip kukuruza. Ti zbilja veruješ da te u dubini duše žena i svi ti mali ljudi ipak poštuju kao nekoga ko im osvetljava put svojim dobrim delima!

Ponašaš se kao da si sam Jedini Prorok! Veruješ da će, ako ništa drugo, pre ili kasnije, svi oni shvatiti tvoje žrtve i sami poći za tvojim primerom. Ti, zapravo, zamišljaš sebe kao Lusofelosovog brata koji je ostao Bogu uz skute! ...Iako smatram da si najveća budala koju sam ikada upoznao, makar zbog ova tri meseca gostoprimstva, ja, Laenc od Šoguje, mag koji nikada nikoga nije darovao, darovaću te, o gordi Doriteju, ispunjenjem bar dela tvojih želja."

Ispružio je ruke k meni, promrmljao neke nerazumljive reči, a onda se okrenuo i otišao. Bog te pita kuda.

Promene su nastupile istoga dana.

Otada su prošla puna tri meseca. Kada padne mrak, Andrea ne mora da pali sveće. Iako je ona i dalje tu, iako se trudi da ne primetim neke stvari, ja ipak vidim njen zazor koji iz dana u dan raste. Komšije i seljani nas se klone. Niko nam od njih ne dolazi u posetu, niti želi od mene ikakvu uslugu, ma koliko ja i dalje bio spreman da pomognem. Ali o čudu se pročulo. Ljudi sa svih strana, koje uopšte ne poznajem, dolaze nam pred kuću i mole se. Toliko ih je da ne može od njih da se prođe. Svu su letinu pogazili.

Tri meseca svetlim i, uprkos činjenici da je to delo jednog nižeg crnog maga, nije mi ništa.

Za sada.