Laura Barna
Slučaj jednog Vinsenta

 

Sankt Peterburg, Nevski prospekt, 11. avgust 1992, 8.17^h

Služavka je posluživala čaj u malim posrebljenim porculanskim šoljama.

"Ne čini li vam se, Katja, da je od jutros platno drugačije?"

"Ne, gospodine Romanoviču, meni je isto kao juče, ili kao pre tridesetsedam godina. Nije li upravo toliko prošlo kako je u vašem posedu?"

"Hvala, Katja, možete da idete."

"Gospodine Romanoviču, dopustite mi malu žensku drskost - mislim da ste odveć zaljubljeni u te čemprese."

Aleksej Agripinov Romanovič se usiljeno smeškao.

U zimu 1964. otkupio ga je od vlasnika pansiona s napadno prijaznim licem - Von Hansjörga. Bilo je nakrivo okačeno na poslednjem odmorištu dvospratnice, pored sobe koju je unajmio dok je službovao u Istočnom Berlinu. Sa neuobičajeno osvetljenog neba slivao se krvcrveni curak niza skrajnuti čempres, kao zamamna greška tvorca.

Crveno je nestajalo u modrozelenu senku čempresa.

Sunce se kao užarena buktinja gubilo u obzorju.

Svetlost postaje čudesna, i sve što je u njenoj podređenosti biva izražajnije, oštrih odraza. Ne meša se jedno sa drugim; sve najednom deluje autonomno, pa se desi i da svetlost bude opredmećena kao kapljevina niz jasne bridi čempresa. Ili mi takvu viziju podstiče iznemoglost i gladovanje? Ako se nadražujuće vizije podstiču takvim efemernim stanjima onda sam svakako spreman da beskonačno gladujem.

Kada je služavka pred sumrak ušla u sobu, zatekla je Alekseja Agripinova Romanoviča u stolici za ljuljanje. Nepomično je, razrogačen, zurio u platno.

Njujork, Metropoliten muzej, 11. avgust 1992, 10.47^h

"Pogledajte. Primetio sam još sinoć, ali znate, umor često uspori misli, a još sam sinoć pomislio... zaboga, i to svetlo... No, jutros... eto, vidite."

"Da", otpuhnu Berd Olprajt, provuče prste kroz retku jareću bradicu. Namirisao je nevolju. "Jeste, crveni pigment nestaje. Hm, kažete, primetili ste još sinoć?"

"Da. U stvari, rekoh vam, učinilo mi se, nisam bio siguran. Znate, gospodine Olprajt, ja sam vam samo običan čuvar. U umetnost se ne razumem." Njegove reči proprati nervozan, jektičav kašalj.

"Ipak ste primetili da crveno nestaje?"

"Jesam! Ali, o tome bih mogao nadugo. Cenim vaše dragoceno vreme. Ne bih da ga..."

"Slobodno. Kažite."

"Znate, često sednem baš na onu klupu, onamo preko, u uglu. Sedim tako, zaklonjen, dremam, gledam u sliku. I nekako se nehotično zagledam baš u crveno", upro je bojažljivo prstom u dno platna. "Priznaćete, neuobičajeno je videti krvcrvenu zemlju kao buktinju, a još ti suncokreti - vraški palacaju plamenim jezicima. Prolaze ljudi, izmešteni, s mirisima potisnutih podnebljâ, ne primećuju me; gdegde oslušnem, rad bih bio da znam ne promišlja li kogod na moj način; i znate li o čemu oni? Kako je Jadnik bivao više gladan nego sit, kako je umro u najvećoj bedi i ludilu, i kako je za života prodao samo jedno platno; kupio ga je, vele, prijatelj, više iz sažaljenja. Eto, o tome oni! I niko ne primećuje crveno. I niko se ne pita zašto je Jadnik zemlju bojio u crveno. Ali, šta ćete", duboko je uzdahnuo, oborio pogled. "Jamačno vas moje trabunjanje zamara?"

"Ne. Nikako. Nastavite!"

"Sklon sam, oprostićete mi na smelosti, da odbacim vaša naučna umovanja, pre bih takve ishitrenosti pretpostavio tajnovitoj uroti."

Berd Olprajt konačno odiže glavu. Ponovo je provukao prste kroz retku jareću bradicu.

"Nastavite, molim vas."

"Nije moje da lupetam koještarije."

"Nastavite. Slobodno."

"Znate, gospodine Olprajt, ja sam neuk, priprost čovek, ali moja majka, Elizabeta Hojman, bila je darovita pesnikinja. Veštica! govorili su."

Berd Olprajt je sa zanimanjem posmatrao njegovo sitno podnabulo lice, ptičje oči, ptičji nos preko kojeg je titrao zarobljen sablasni grč, skrajnut od 1939, dok je stiskao ledenu majčinu ruku u svojim vlažnim šakama, dok joj je nadlanicama brisao graške znoja sa sleđenog čela što su kiselkasto udarale u nozdrve, osećao njen grozničavi drhtaj s vremena na vreme kao ubod noža u stegnutu slabinu. I nije naslućivao kobno znamenje tračka sukrvice što se cedio sa njenih usnica dok je ponavljala stih:

Kroz beli vazduh leluja mrak

Neka razdraganost, kao blaga odlazeća svetlost, treperila je oko njenih usnica, drobeći reči u nerazumljivo krkljanje; prvo mrmorenje, potom tišinu. Urezali mu se u pamćenje kao pokazi u kamenu. Bila je mrtva. Ako se uopšte umiralo sa stihovima. Smrt potražuje ceremoniju. Posmatrao ju je užasnuto. Njen stih. Nadvio se kao olujni kovitlac mraka, zaklopio zauvek njene oči ugodnom besmrtnošću.

I našao se u praskozorju nepoznatog grada. Na stanici nije bilo mnogo putnika. Retki žandarmi u crnim uniformama od grubog platna; sa gvozdenih klupa priglupo su pogledale islužene bludnice nudeći svoja nakvasala telesa, premorene, stare od strasti. Osećao se ustajao vonj duvanskog dima i teških kolomasti. Ali, majčina slika ostavljena u kupeu druge klase, dok je niz usnice kotrljala:

Kroz beli vazduh leluja mrak

nije bila upletena u njih. I iznenada je osećao kako mu tabani izgaraju u nekoj nespoznatljivoj vatri; neujednačenim koracima gazi okrvavljenu zemlju, i kako izliva sve krvavije i krvavije nagaske.

"Mislite da sam njene stihove ikada objavio? Nisam. Svakako da sam to mogao da učinim. Plašilo me drezdensko prokletstvo. Veštica! Poverovah. Ditrih Hojman Dik. Ništarija! Iza njenih savršenih rima skrivala se zloslutna stvarnost. Gušim se iz dana u dan u njoj. Čak sam u jednom nastupu nerazumlja i ludila spalio sve njene rukopise." Lice mu je poprimilo svirep izraz. "Ovde, u Njujorku, u olupanom lavabou plesnjivog suterena. Kažu da sam od njega oboleo. Istina je da to čini Ona. Razložnom osvetom." Zastao je, setno pogledao u platno. Crveno se već bilo bojilo u bledoružičasto. "Velike patnje neminovno poprimaju obličje Osvete."

"Verujete da nam to, upravo, On čini, gospodine Ditrih?"

"Da."

Na njegovom posivelom, iskrivljenom licu bila je neka hladna ravnodušnost.

Pisma na izložbi

U slikarstvu čovek rizikuje da propadne. U izvesnom smislu, biti slikar to je kao biti žrtvovana predstraža, napisao je Van Gog.

Potpuno posvećen svom delu, neshvaćen od okoline, kritike, čak ni od svojih kolega, Van Gog je skupo platio svoj izbor, svoju vokaciju. Slikarstvo ga je koštalo usamljenosti, nemaštine, mizerije, ludila i na kraju - smrti. Uprkos nimalo "pitomim" okolnostima, nije odustajao. Između alkohola, nervnih kriza, nemaštine i želje da ispuni obećanje dato bratu Teu - "Ostao si siromah celog svog života da bi mene hranio, ali ja ću ti vratiti taj novac, ili ću ispustiti dušu" - grozničavo je slikao. Slikao. I samo slikao. [...]

Gore nego bomba, 1992. godine odjeknula je vest: Van Gogova platna gube boju! Van Gogova avet je na slobodi! Želi osvetu! Osvetu za svu preživljenu nepravdu i nerazumevanje. Za svu bedu i nemaštinu. Sva ludila i samoću. Vlasnici slika, plaćenih milionima dolara, tražili su najbolje restauratore koji bi spasili njihova bogatstva. Panika je jednako zahvatila i muzeje. Misterija je ipak brzo rasvetljena. Naime, zbog korišćenja lošeg pigmenta crvene boje, koji je Van Gog koristio tokom svog boravka u Arlu, pod uticajem svetlosti crvena boja na njegovim slikama počela je da nestaje. [...]

Ratka Petrović, 'Pisma na izložbi'; Politika, 11. avgust 2001.

Arl, 11. avgust 1888.

Dragi Teo,

Jutros nisam na vreme počeo da slikam. Svakako ću to učiniti kada se sunce primakne zenitu. Zvuči nerazumno, ali sunce je četvrti element što upotpunjava sliku, pored čempresa, neba i suncokreta. A ja stojim kao besmrtna stabljika suncokreta u središtu neba i zemlje, potpora svemiru, dotičem užarenim temenom sunce, izranjavljenim tabanima gazim otvrdlu zemlju, kao dvoznačje, proizašao iz mojega tropizma, nadražen suncem; spržena kosa, teme takođe, ne osećam ni jedno ni drugo. Rado bih osetio srdžbu u srcu, samo da smem da se obzirem na osećanja. Dragi moj Teo, ovakva gorčina bi bezmalo bila u stanju da izjede sve suncokrete Arla. Sa njima bi nepovratno bila izjedena i moja duša. Nisam na vreme izašao jer sam se zadržao oko spravljanja crvenog pigmenta. Ostalo mi je sasvim malo cinobera, pa sam bio prinuđen da ga mešam sa lanenim uljem i utrvenom kredom. Izgleda sasvim dobro - za sada - samo, iskreno sumnjam u postojanost mućkarijâ histeričnog alhemičara. Bio bih neizmerno zahvalan ukoliko bi tvoja sledeća pošiljka sadržala bar nekoliko tuba cinobera ili karmina; čini mi se, nismo dugo poručivali boje od čiča-Tangija. Nemoj zaboraviti da ga sa moje strane pozdraviš, i reci mu da sam za izlog njegova dućana pripremio dve ovdašnje slike, i to najbolje. Toplo se nadam, dragi moj Teo, uskoro ću uzvratiti na tvoju bezmernu milost; mnogostruko. Ovakva razmišljanja me redovito čine bezrazložno veselim. O, kako je zarazna ova moja veselost; izgleda da su samo bezrazložne veselosti zarazne.

P.S. Teo - slikati - to je gotovo čudesno!

Zbogom, zdravo!

Jedan Vinsent

Korlatoš, 11. avgust 2001.