Laura Barna
Čovek koji je ostao bez senke

Ovo doista jeste pripovest, mada ja sa njom nemam nikakve veze, ako zanemarite efemernosti: prinudni zapisivač ili pak minorni svedok. Elem, predlažem: prihvatite je kao dar, sačuvajte kao svojinu, stajte sopstvenikom neobične priče, jer takvoga je nemoguće razbaštiniti. Možda ste naviknuti da prebirete po sudbinama - ne mari! - izvesno, ustrebaće vam prekomerno čuvstava, saznanja, kako biste načinili razliku, ovo što sledi i jeste pripovest o živom, sudbina stare kuće u Ulici Aleksandra Stamboliskog N^o-15.

Danima je prskala prašnjava kiša; cedili se poslednji dani oktobra; mirisalo je na memlu i trulež. Gospodin Dimitrije Pavlović uspinjao se zadihan strmenom ulicom; sklisko je; gazio je polagano, učvršćujući stopala u izgaženo lišće; s vremena na vreme bi zastao da povrati dah, nastavljao da utiskuje tragove po kaldrmisanim pločnicima. Izrazito visok, malko povijenih ramena sa kojih je na mršavom vratu vragolasto stršala ptičja glava, sva urasla u riđu čupu. Dva žuta oka gorela su iz tamnih duplji, ovili ih otromboljeni podočnjaci, nabubreli kapci od rozikaste tečnosti, išarale ih sitne bore, tu i tamo pokoja seda čekinja, dok su dve usekle brazde oko bledih usana iluzorno činile lice još uzanijim. Povremeno bi protrljao držač trešnjeva štapa - taman mu je pristajao u ruku prerano osutu staračkim pegama - pri vrhu urešen arabesknim rezbarijama. Odavao je utisak pravog gospodina: odeven u tamnosivo odelo od uvoštenog platna sa cvetom jektičava nevena u rupici revera i obaveznim svilenim rupcem udenutim u prorez pod okovratnikom; pomalo je zaudaralo na naftalin, prašinu smrvljenih moljaca i neki teško odredljiv miris kakav poseduju sebični domovi, onda njime žigošu sopstvenike kao pokretne pronosioce tuđih života. Stare kuće to umeju katkad da učine. Kiselo se osmehnuo; zacakliše se na tren porcelanska zubala; pucnu čeličnim šiljkom trešnjeva štapa o kamenu kocku. Zavoleo je tu kuću, naprasno, iznenada; zatreperilo bi mu srce od prekomernih strasti još nadomak neoklasicističkih zabata, ovalnog stepeništa; prekomerno su ga plašile nepredvidljivosti, beše u njoj neke divlje, neobuzdane ćudi; katkad su mu bile breme, i mogao je sasvim jasno sopstvenim očima da posmatra svoju neposlušnu senku kako se vuče po mračnim uglovima, opsednuta, nemoćna u napregnutom grču izvršitelja. Oglašavala se odjecima; u njima je Dimitrije Pavlović razaznavao znake, vremena, tragedije, ljubavi, obmane. Pogleda u nebo, neznatno je pomerio obod šešira unazad, na tren je razotkrio lice. Sipljive kapi zagolicaše ga nekom čudnovatom jezom; slatkasti žmarci protutnjaše niz kičmu. Da se barem Olga nije gnušala stare kuće; od kada su je na Veliku Gospojinu otkupili nije u njoj provela ni jednu jedinu noć. Ušunjala se bojažljivo, meko je dotaknula razjapljene lavlje čeljusti s vratnica; vratnice zaškripaše; oči su joj gorele, a lice joj zaokupio neizreciv užas; klatila je glavu od zabata do zabata, potom vrisnula, stropoštala se bez svesti. "Ja volim život!" izjavila je docnije Dimitriju Pavloviću držeći ga za ruku; u grčevito skupljenim usnicama, bledim, beskrvnim, naslućivao je nepokolebljivu odlučnost, "ta kuća ne želi mene; porazno! tebe je pronašla; moraš svakako da se vratiš u nju." Laknulo mu je. Štaviše, godila mu je njena neopoziva namernost; procenjivački ju je posmatrao zavučen u senku - iskosa - nežno je trljao parče lepenske zdele s nepravilnom ušastom drškom od krupnozrnog peščara. "Ovo je svedok golemog arheološkog vremena, civilizacijâ, svedok ljubavi", rekla je tada, "želim da ga čuvaš, Dimitrije Pavloviću!" Nosio ga je uz sebe kao amulet. I začudo kako je iskonski proosećala život; okretala se stvarima (kao arheolog živela je u svojevrsnom preistorijskom nalazištu; sobu, koja je uostalom bila samo njena, ispunjavale su tajanstvene iskopine - svedoci - namenski se zasipala njima; retko ih je doticala). "Vreme ih dotiče, ono to sme", šaputala je s prizvukom neke maglene bolećivosti u glasu, "prašina je, konačno, taj beleg." I neretko je razgovarala sa njima; s umešnošću provocirala sagovornike epohâ, spretno se prilagođavala, pompezno ćeretala; zaticao ju je Dimitrije Pavlović gdegde zapenušenu, s osornim izrazom; žustro je mlatarala rukama, obesno zabacivala glavu unazad, i tada je bivao svedokom zanimljivih intelektualističkih nadčikavanja, verbalnih potiranja, oživljavanja. "Bog s tobom, Olgice!" "Hodi k nama, Dimitrije Pavloviću; neuobičajeno zanimljive dvoumice." "Mani se toga!" Goreo je plin u lampi od pozlaćenog srebra, na malom ženskom pisaćem stolu, iznad njene glave. Slab titraj poigravao joj je licem; iako je prešla četrdesetu još uvek je imala one izazovno oštre, neuobičajeno lepe crte, pomalo nepravilne, drsko asimetrične, stroge. I voleo ju je - zaista - doduše na osoben način, bez pravila, sa odveć neočekivanosti. "Idi, Dimitrije Pavloviću (obavezno ga je oslovljavala punim imenom), idi! avaj! začuđujuće kako je tebe izabrala, tebe koji si sve ove godine sa zazirom posmatrao moju senku kako nestaje kroz kamenje; izranja neko sasvim nov, drugi. Idi! Pomislićeš da ti svirepo zavidim; ja samo očajavam u neverici; oprosti mi, grozim se te kuće, priznajem! strah me je, nešto je opako naumila, a kada to stvari odluče onda tomu nema povratka; zato idi, preklinjem te!" Osetio je stanovitu žal; neko živo osećanje nadimalo mu je grudi; sa nelagodnošću krivca pratio je obeskrvljene usnice; povremeno bi olizala skorele uglove. Do prefinjenosti istančano ćudoređe, prekomerno sklono onostranostima (kakvo je ona nesumnjivo posedovala), svakako je moralo grozničavo izvikivati u potiljak: izdaja! izdaja! izdaja!... po zaplašenom pogledu znao je da to glasovi arheoloških vremena iščekuju u nadalačkom magnovenju. Rekao joj je Dimitrije Pavlović, pored rečite ćutnje, i ovo: "Prekrasna Olgo! kuća zazire od tvoje moći, zato se tako prevrtljivo ponela, rekao bih, s oproštenjem razume se - kurvinjski; drsko mene zaposeda; izabrala, priznajem, pisac sam, pozna moju slabost, pozna da ću s revnošću, bez pogovora, ispisivati njenu sudbinu", u glasu mu je bilo neke pritvorne ozbiljnosti; i još je govorio kako mu je neizmerno žao što odbija da pođe sa njim, baš uprkos! kako bi zajedno, možda, uspeli da, ako za to bude nužde, preinače tajnovite nakane neobične kuće... ali, njene primalačke sposobnosti behu isuviše oslabele; više ga nije slušala; glava joj je iznemoglo otklizala na rame. Otišao je bez reči; evo promiče i drugi mesec kako je nije video. Jedino ga je katkad načinjala gorka spoznaja od koje bi ga zaboleo želudac, neshvatljiva, nejasna: začudo, Olga mu nije nedostajala! Prolazili su sati, dani, a da mu uopšte nije navraćala u pamet; dešavalo se i da pored silne napregnutosti nije uspevao verno da dozove njen lik; ali nije se čudio, nije ga čak čudilo ni odsustvo uobičajenog čuđenja. Bilo mu je svejedno; ionako mu je život otpočinjao tek prolaskom kroza zakrivljene zabate, škripom čeličnih vratnica sa razjapljenjim lavljim čeljustima. A sve je otpočelo neočekivano, ili je tako samo izgledalo, baš kao što splet smisleno vezanih dešavanja čine zamešateljstva; oni se docnije, uglavnom u neimanju odgovarajućeg pojma, nemoćno žigošu slučajnostima. Elem, začetak neobičnosti dokotrljao je tog peskovitog jutra vreo vetar pravo pred noge Dimitrija Pavlovića; iscepljeni isečak novinske hartije - izgažen, izbušen - s nejasnim mrljotinama, lelujao je tamo-amo, na tren mu je čak nežno dotakao obod slamnatog šešira; htede da ga uhvati, ali mu on vragolasto izmigolji, neorganizovanim zamršajima uskovitlao je u vis, nekoliko trenutaka se tako lelujajući zadržao u mestu nad njegovim pogledom (koji je sada već počinjao da biva znatiželjan), potom se žustro zanjihao ka obližnjim drvoredima niskih lipa što su u krug opasivale letnju baštu kafea Madera; tu je i ostao, u ocvaloj krošnji najviše lipe. "Čudno..." promrmlja Dimitrije Pavlović; odiže desnu obrvu. "U stvari - šteta! đavolski šteta! Olga bi s naročitim zadovoljstvom, uz širok osmeh - kao da gledam - osjalih očiju, upravo pobedonosno izjavila: znamenje!" Dakle, sada bi ga trebalo slediti, stajati ispod ocvale krošnje, osmatrati - tako bi to Olga. "Belezi, Dimitrije Pavloviću, belezi!" Kako je samo umešno, s matematičkom preciznošću do tančina izvodila tumačenja i najzagonetnijih pokaza. "Tragač!" vrisnula bi opsenjena, "moraš da oživiš Tragača; odavde, pogledaj!" upirala je prste negde u predelu srca, ili pluća ili slezine. I zaista je disala dahom Tragača; zato je onda onako sigurno, pred zakrivljenim zabatima, proosetila namere stare kuće. "Čiko, ono je vaše?" gledao je u pirgavo dečačko lice boje prezrele mrkve; modre okrugle oči procenjivački su ga osmatrale ispod debelih naočara. "Ovaj papir?" nije odustajao. "Da... da... moje je... svakako, moje", opovrnu Dimitrije Pavlović zbunjeno. "Ja mogu da vam ga dohvatim ako želite; jednom sam se popeo na onu najvišu, vidite?" upirao je prut u oblu granu s vrha, odmah potom spretnošću mačke uronio u krošnju; ubrzo je nestao u cvatu. "Hvatajte! čiko, hvatajte!" Vatreno je želeo da se okrene od napadne ljubaznosti pirgavca; ipak, visoko izdiže ruke; novinsku hartiju probode čelični šiljak trešnjeva štapa. "Kakva neočekivana sreća!" pomisli. Najhitnije prodajem letnjikovac! Izuzetno povoljno! Žurno je koraknuo alejom; ruke su mu drhtale, nekakva mu se nepoznata jeza uvukla pod kožu; zgužva hartiju, tutnu je u džep; u poslednjem trenutku utrčao je u trolejbus; na prašnjavom staklu titrala je slaba senka iskrivljenog broja 41. "Bože moj! oprostite, do bolnice?" Starica nezainteresovano otklima glavom. "Kakva neočekivana sreća!" ponovi on u neverici. Trolejbus je išao do stare kuće. I mogao je Dimitrije Pavlović s izbušene mrljotine sasvim jasno da razazna visoke vratnice (čak su se nazirale i lavlje čeljusti), istureni polukružni balkon sa kamenom balustradom, mestimično oštećenom, potom oštre zabate što su se dinamično krivili, nestajali u neuobičajeno razuđeni krov. Još jednom pogleda u novinski isečak, već sledeći trenutak zurio je u staru kuću. Oblizali je plameni jezici jarkocrvenog ladoleža; na balkonu s kamenom balustradom rasla je bela breza. Svodovi visokih platana pravili su gustu senku po izlomljenim krovovima. "Avaj! đavolja urota!" promrsi. Bilo je začuđujuće koliko je stara kuća ličila na isto tako staru kuću iz pripovesti na kojoj je bezuspešno mesecima radio, činio bezbroj pokušaja, iako je imao sasvim čistu, do detalja razrađenu zamisao, nemoćno se vraćao na početak, uvek iznova beležio misteriju živog; i bilo je neshvatljivo kako misli ne uspeva da pretoči u reči. Ili je ovo naprosto tajna, teško razmrsiva sprega lutajućih duša starih kuća, neretko sebičnih, oholih; one se pronalaze; njega je pronašla; u pravu je Olga, ona je uvek u pravu; srodnik! još pritom pisac. Skrstio je ruke na leđima, blago se oslonio o čelične vratnice; povremeno bi šiljkom trešnjeva štapa odsutno lupnuo o zemlju. Pre tačno sedam meseci, neočekivano, izneo je Olgi u noći domišljenu priču, čak je još tog istog jutra znao i naslov. "Duh stare kuće profesora Alimpija Krstića!" klicao je ozaren, vidno oblesavelog pogleda; već u sledećem momentu brzopleto je obrazlagao, široko gestikulišući, već sasvim oformljenu pripovest. "Bože moj!" izgovorila je ona, "budalasto, ali vraški dobro; vraški dobro, Dimitrije Pavloviću", pronicljivo ga je osmatrala kružeći oko njega kao zverka oko izranjavljenog plena. "Nespojivo sa tvojom smrtno dosadnom, urođenom disciplinom, još prokletim puritanstvom, uvek sam to prezirala; no zaboga, nisi tomu kriv", nasmejala se usiljeno, "nije svakako ni ona, jadnica; majčinsko nasleđe", doda tiše. I dalje je zverinjski kružila oko njega; a on je svaki put iznova s drugim žarom jednako prepričavao pripovest o staroj kući. Neobuzdani egoizam terao ga je na preispitivanje nagriženih promišljanja o sopstvenom talentu; žarko je žudeo za potvrdom. "Pisanje je formula mog bledog života", ponavljao je sebi u osami kao dobru mantru, tajni ključ. "Zahtevam da priču smesta staviš na hartiju", rekla je konačno; lice joj je bilo bledo, oči se užarile, malaksalo se stropoštala u naslonjaču. Nije uspeo. Olga je čekala. Klonila se pitanja; dobrovoljno je na sebe preuzela obaveze; čak je i decu odbijala, pokušavala je što umešnije da im razjasni čulno stanje u koje je Dimitrije Pavlović nemilice zapadao; uskoro se pojaviše i prvi tragovi opsednutosti; slasni izazovi tvoračkih muka napadno mu isprevrtaše dušu; telo mu omršavelo, sa očupavelog lica zverinjala su dva osenjena žuta oka, duboko iz tamnih duplji. Da! da! to su oni isti iskrivljeni zabati. Pozvonio je jednom, kratko; ubrzo teško jeknuše dvokrilna vrata; na njima je stajao crnomanjast mladić, osrednja rasta, neugledne fizionomije, u kratkom, tamnom sakou malograđanska kroja. "Vi želite da razgledate kuću; možda i da je otkupite?" šeretski je iskezio ožutele krnjake. "Da... da..." promrmlja Dimitrije Pavlović. "Onda izvolite; gospodine...?" "Dimitrije Pavlović", ispružio je ruku. "E, dakle, gospodine Pavloviću, ja vam više nisam potreban, tjah!" "Čekajte, ostavljate me samog?" "Kuća je, konačno, vaša; razume se, još nekoliko sitnih formalnosti i vaša je." "Zaboga, kako ste toliko ubeđeni da ću da je otkupim?" "Gospodine Pavloviću, nekada i kuće odlučuju", ponovo je iscerio ožutele krnjake; istrčao; telo mu je protresao histeričan smeh. "Tako?" prošapta Dimitrije Pavlović; izmožden sede na drveni pod. Kuća je začudo bila potpuno prazna, izgledalo je kao da u njoj odavno niko nije živeo; jedino su se sa potamnelih zidova ocrtavali mlečni pravougaoni odsjaji negdašnjih ramova, slika, fotografija, časovnika ili kakvih gipsanih reljefa (njima se obavezno kinđure stare kuće). Sa izlomljenih okana probijala je purpurna svetlost kroz urasli ladolež; onamo gde je padala nazirao se snop svilenkaste prašine. Kako je mogao i naslutiti da je stara kuća profesora Alimpija Krstića - bio je ubeđen, proizvedena iz ništavila njegovog hermetički zabravljenog iskustvenog sveta - mogla doista da bude realnost; a realnost je nadmeno oprimerila zakrivljene oblike Proizvoditelja, ili je on, možebiti, samo puki delatnik stvarnog Proizvoditelja najneuobičajenijih formi, ili su se možda urotile sudbine, uobličile, nadalje, načinile savez, potom pronašle već iskušanog, lakovernog, slabog. Još nešto, ako u noći domišljena pripovest i nije njegova, onda svakako mora da je njena, ta ona ga već samoživo proždire, isisava život iz nozdrva da bi svoj nadomestila; posle će, verovatno, udesiti naprasnu smrt - još jedna patetična priča - srce, moždani udar, metastaza; koješta! i svi će verovati, bez ikakve sumnje, a ko bi još poverovao u tlapnje o zloj kobi, opakim namerama obične kuće. Olga je verovala; ona je zapravo odmah to i znala, čim je prišla vratnicama s lavljim čeljustima, pod zakrivljene zabate; u momentu je proosetila njene opake nakane; bez svesti se stropoštala na zemlju. Zašto mu tada nije rekla? Svakako da je znala; neizmerno ga je volela. "Kada stvari nešto naume, tomu nema povratka", izustila je bespomoćno; i, više se nije vraćala. Porazno kako mu je godila samoća. Danima nije izlazio, a i kada bi prošetao strmenom ulicom činilo se da je nevidljiv; niko ga nije primećivao, niko mu se nikada nije obratio, niko čak ni najmanjim gestom nije dočekivao njegovu pojavnost. Dešavalo se katkad da se slučajno sudari s prolaznikom, okrzne, onda bi se dugo izvinjavao, znatiželjno razmeravao neznančevo lice, ali ono je na zaprepašćenje bivalo nepromenjeno, tek naglim žmirkanjem, baš kao kad strogi vetar iznenada zaurla, odavalo je promene. Prolazili su kroz njega, ćutke, gazili u korak, nestajali; nisu se obazirali. Uskoro se navikao, čak mu se vremenom dopala pomisao o senovitom dvonošcu što besciljno krstari vetrovitim ulicama, bez lica, odela, šešira, trešnjeva štapa s čeličnim šiljkom, tela. Vidljiv je stajao tek ulaskom u kuću. Sedao na drveni pod naspram mračnog ugla, čekao, napregnuto osluškivao. Isprva je mogao da čuje jedino potmule glasove, prethodilo im je jednolično brujanje, povremeno pucketanje rasušenih ragastova, onda bi niotkuda nagrnuo vetar, nejak, bešuman; zanjihale se raskidane niti posrebrene paučine, nežno se vršcima lepile o zidove, okna, neke se čak otegnuše do drvenog poda, utihnuše po njemu. Docnije je pak mogao da vidi i nejasne obrise, što su neodoljivo podsećali na ljudske; malo-pomalo slabašni obrisi nadimali su se u sasvim razaznatljivu senku; najzad je prepoznao svoj guravi lik, nesrazmerno duge ruke s trešnjevim produžetkom, kako samovoljno nestaje i izranja iz nebrojenih mračnih uglova stare kuće. Neretko, iz njih bi dopuzale i neke druge izuvijane prilike, stidljivo se zakikotale, prostrujale, nestajale, i opet se prikazivale. Teturajući se Dimitrije Pavlović zakoraknu u kuću; žalosno jauknuše dvokrilna vrata; na tren se u umrljanom oknu susreo sa svojim uraslim odrazom; nevoljko sleže ramenima, protrlja očupavelu bradu; ugura nekoliko krtih drvlja u kamin, odmah potom zaplamsa vatra; iz mraka izmileše dve uzane senke; njegovi guravi obrisi ustuknuše. "Dragi Bog zna da bih se radije ubila no pošla za njega; gospodine Beliću, naša ljubav je neraskidiva. Ćutite?" Uzana senka otetura ka kaminu. Bilo je to očevidno žensko telo; široka suknja u teškim naborima padala je sve do fino zaobljenih gležnjeva, zanjihala sa tanušnog struka. Kosa joj je bila sakupljena u nisku punđu; sa čela je stršala nemirna kovrdža. Po glasu se činilo da je veoma mlada. Druga senka je ćutala. "Ćutite? Zaboga, vi ste u dvoumici!?" nemirno zaigra kovrdža, poskoknu dva-tri puta. Iz mraka izmile treća sen, krupna, trbušasta; progovori dubokim basom: "O, gos'n Jovan Belić čini čast mojoj mezimici; dozvolite, i meni. Poezija, gospodine Beliću, čista poezija, načinili ste savršenu rimu od razbijenih uglova; čujete li kako zidovi pevuše, čujete? šššššt!" rukama je dotakao uho, zaustavio se u stavu napregnutog iščekivanja. "Čudo je taj Beč, kažem vam čudo! No, manite; kojim dobrom? Gospodin ono pije šeri?" "Može. Profesore Alimpije Krstiću, donosim vam autentičnu dokumentaciju - upravo kako ste i zahtevali - plan za novu zgradu gospođice Mine Krstić; neophodan je njen potpis kao sopstvenice; i još nešto, spor sa braćom Anđelković jutros je izglađen - sitne zađevice - konačno su utvrđene regulacione linije placa; tačno dve hiljade petnaest zapeta trinaest metara kvadratnih, kako sam ovde svojeručno ubeležio", pokazao je na rastvoreni list papira, "gospodin Milutin Stakić nije imao ništa protiv. Vrednost zgrade je tristo osamdeset hiljada dinara." "Ta, molim vas, odložićemo do daljnjeg potpisivanje moje drage kćeri; ovaj letnjikovac je naš svadbeni dar za buduću gospođu Jevremović; želim izričito da stoji: Mina Jevremović rođena Krstić. Avaj! suteren i temelje ste maestralno isprojektovali; da kojim slučajem živim u ovoj kući svakako bih izabrao suteren, što bliže temeljima; je l' te? mi arheolozi pre svega vrednujemo prostor, a vi ste ga, gospodine inženjeru, vozdigli u Umetnost." Obojica se nasmejaše; zašuštaše teški nabori, Mina Krstić prinese poslužavnik sa dve čašice veoma dugih stopala. "Ta nećete li da nazdravimo našoj miloj Mini; pogledajte, molim vas, kako joj lice izgoreva od sreće. Hajdete! U zdravlju vas dočekali i Bog nam pomogo." Napolju je i dalje jednako prskala prašnjava kiša; već se polako spuštao suton. Jesen je fantastično uspevala da raspline oblike, načini nejasnoće od kojih je Dimitrije Pavlović redovito premnogo očekivao. Bliže se primakao kaminu; ovlaš protrlja ušastu dršku lepenske zdele; ubaci poslednju cepanicu, onu najveću, ostavljenu za kraj, da tinja, polagano dogoreva. Noći postaju izuzetno hladne; s jezom strese ramena. Uspeo je da ispiše baš svaku kazanu reč, i sada ih je s mukom iščitavao, okretao ka vatri, ispravljao - bio je ubeđen - tuđe živčane škrabotine; doslovice ih prepisivao krasnopisom. "Zapisuj, Dimitrije Pavloviću, zapisuj!" gonio ga je teralački eho Olgina glasa; nije čak ni sada prestajala da prekopava po njegovom razumu istim onim žarom kojim je noktima prekopavala zemlju; nepogrešivo je pogledom prodirala kroz njegovu uraslu lobanju, jednako kao kroz najkamenitije tlo. Najednom se iz ugla, odmah prema ulaznim vratima, pod drvenim lukom, začula muzika, glasna, neartikulisana. Dimitrije Pavlović odiže glavu; njegovi obrisi nezgrapno odskoknuše u stranu. Nekoliko senki u glomaznim šinjelima cupkalo je upinjući se da udenu otežale cokule u neartikulisane tonove. Nešto su bez prestanka mrmorili, svi u isti glas, smejali se grohotom, jedan drugom zaględali lica; na mahove su prekidali metalno ječanje svojim gromoglasnim izvikivanjima: ura! Dimitriju Pavloviću krenuše suze - grozničavo je ispisivao i ne gledajući u beležnicu - osetio je stanovitu bol u grlu, izliv gađenja zaslinavio mu je čeljusti; malu mapu s uvezanim listovima kockaste hartije gužvao je među prstima. Zatim je stao pokorno da prepisuje: SMRT BURŽOAZIJI! ŽIVILA KPJ! ŽIVILA KOLEKTIVNA BEZBJEDNOST! "Ura!" povikaše. U naspramnom uglu dve nejednake senke mirno su otpijale šeri. "Bože moj!" krstila se Mina nervoznim zamašajima. "No, čujem, profesore, da ste izvolevali primiti sve pohvale u leto gospodnje hiljadu devesto trideset i sedmo - najomiljeniji predavač Univerziteta. Vele, studenti u dahu otpraćaju vaše zanimljive višečasovne pripovesti, osobito one o mamutima; eno mi je juče mališan Kolja, moj sustanar student, bezuspešno nastojao prepričati priču o mamutskom nagasku; a svaku sam pamtio, veli onako samouvereno, ne vredi, nastavlja i dalje, to samo čika Alimpije Krstić ume da opriča." "Je l' te, arheologija je matematika jednako kao i arhitektura; dragi moj inženjeru, razgrađivanje civilizacija - građenje civilizacija. Krug u kome se zbiva jedino ponavljanje." "A šta kažete, gospodine profesore, na onu razularenu gomilu u uglu?" Mina se ponovo prekrstila. "Žalosno. Njihovo vreme nadolazi - prolazak varvara; no, ne brinite, neće zadugo, takvi sve rade na: ura! a na prečac željeno, neminovno je kratkog daha, ta to i sami znate; razume se, ovde ipak pominjem zemaljsko vreme." "Svejednako, ja odlazim u Ameriku; obuzima me sumnja; znate, ovo ura! može i da potraje." "Dockan. Smrt je već u kući." Mina ćutke skliznu u mrak. Uzani titraji nestajuće seni neodoljivo ga podsetiše na Olgu. Zatvorio je oči. Jedne večeri začuo je neku sumnjivu larmu s ulice, baš pod prozorom sobe u kojoj je radio; nekoliko pijanih glasova mešalo se sa Olginim povicima: "Diiimitriiije Paaavlovićuuuu!" "Olgo!" na brzinu namače monokl. "Pogledaj! DANUBIUS!" pobedonosno je vitlala, visoko iznad glave, majušnim oblutkom s neobičnim usnicama povrnutog srca, dugim ravnim nosem i sasvim okruglim ribljim očima. Drsko mu se prividelo da liče; i boja im ista: peščana. Njegov veštački osmeh dočekao ih je s vrata; i pošto se povratio, a nekoliko opijenih nasladnika u dosadi se razišlo, započinjao je navrat-nanos da osipa salve zamamno uvijanih pogrda ka njenom neobuzdanom ćudoređu što ga svaki put iznova luckastim ispadima i perverznim fantazmima privodi u stanje očajanja i duboke nemoći. "Dimitrije Pavloviću, ti zapravo ne razumevaš šta se ovde dešava." Naravno da nije razumevao. Njegova zainteresovanost za čudnovatosti bojažljivo je tapkala tek skliskim rubovima, u neverici koja je sve jasnije izrađala netrpeljivost za bilo kakve onostranosti. Nije razumevao ni zašto je DANUBIUS docnije mesecima stajao iznad njihovih glava, nad krevetom, u spavaćoj sobi; naročito su ga iritirali Olgini učestali izlivi nežnosti ka, verovao je, nasumičnoj grebotini po oblinama kvarcnog peščara; uostalom, kada bi neko postavio jedan spram drugog DANUBIUSA iznad njihovih glava iz spavaće sobe i RODONAČELNIKA iz izloga "Jugoslovenske knjige", malo ko bi s pouzdanošću prstom mogao da upre tačno u sedamhiljaditu. Bilo je već svanulo kada je otvorio oči. Kiša je prestala da sipa; zauzvrat, duvao je reski severac. Još nekoliko zažarenih ugljevlja uporno je tinjalo iz malog zgarišta. Valja smesta da ih zaspe suvim granjem. Užurbano ubaci pregršt suvaraka u kamin; vatra buknu, raspirena vetrom što je u naletima nadolazio iz dimnjaka, raznosio sivi prah. Dimitrije Pavlović namesti šešir, kratko ošacnu svoj odraz sa umrljanog stakla, kiselo se osmehnuo; vidno hramljući istrča na ulicu. Dubokim udisajima pretraživao je osećanja; nekakva preteća teskoba tiskala mu se u grudima; nejasna slutnja pred nadolazećim zlom omamljivala mu je razum. A šta bi on? On je ionako samo beznačajni i bedni beležničar pripovesti o utvarnim senima stare kuće. Da! Ali, Olga bi sigurno bila oduševljena. Ona svoje ushićenje nikada nije uspevala da prikrije; obrazi bi joj najednom buknuli; modroljubičasti pečati isprva su bojažljivo zaposedali jagodice, čelo; ubrzo, celo lice gorelo je u plamenu; glas joj se lomio, nestajao; onda bi sumanuto izjurila na ulicu; trčala unakrsno dok joj ne ponestane daha; a tada bi modroljubičaste pečate zamenilo zdravo rumenilo od naprasno prostrujale krvi. "Zamisli, Dimitrije Pavloviću, vetrovi jednako duvaju geološkim epohama; hladni i suvi vetrovi kroz primar, tercijar, mezolit; duvaju i u ovom trenu sivim ulicama. Osećaš? Da li si ikada pokušavao da se utrkuješ sa vetrom? Pokušaj gdegde; utrka sa vetrom je istinska utrka sa starim dobom, arheološkim vremenom. Avaj! vetrovi samoljubivo talože mesta." Dvokrilna ulazna vrata iza njegovih leđa uz škripu se najednom rastvoriše; vetar svom žestinom nagrnu u kuću nanoseći vlažno lišće. "Gospode, znamenje!" izusti on tihim šapatom. "Olgo!" Ušao je u kuću; ćutke se zaustavio u najmračnijem uglu. Njegova vižljasta senka zadovoljno poskoknu u mestu; na prstima promiče pokraj razularenih šinjelaša; otkliza do kamina; žeračem je nemarno čarkao po vatri. "Prokletinjo!" odbrusi ljutito; izvuče iz džepa svežanj kockaste hartije, nalivpero. "Gospođice Mina; bespredmetno je razgovarati o tome..." "Svakako, ta sámi ste najavili vaš odlazak u Ameriku." "Ali, vaš otac..." "Moj otac? Gospode Bože, pa vi me sve ovo vreme niste voleli. Izbegavate moj pogled; plašite se moje blizine; spremna sam čak da tvrdim da me vi svim svojim bićem prezirete; u stvari, prezirete moju iskrenost, moju spremnost da vam jasno i javno izjavim ljubav. Ćutite? Porazno! redovito nemoć izražavate ćutnjom. A šta će biti sa mnom? Mislite doista da ću dopustiti onom matorom razvratniku... zaboga, kako samo možete..." "Gospojice Mina, stigao je gos'n Zaharije Jevremović" "On!?" "Da, vaši otac i majka su sa njim u baštenskoj kućici; očekuju vas; gospodin profesor preporučuje gospodinu Beliću da im se pridruži. Dozvolite?" "Idite, Prokopije; kažite da odmah silazim." Vetar zalupi dvokrilna vrata; klapnu reza na zasun. "Drug Dabo! Preeekiiiidaj!" Na tren zavlada duboka, ustajala tišina. "Druže Dabo, ovol'ka kućerina, ni obić' je za dana ne mo'š, a dvoje staraca zatekosmo; buržuji reko bih." "Buržuji, veliš?" "Jest." "A kako se to, druže, razaznaju buržuji, a?" "Vala pozno bi ih i zatvorenih očiju; po mirisu, druže Dabo." "Veliš, dvoje staraca; pa privedi ih." "Nije zgodno, druže Dabo, prođoše 'naki svileni kroza ove naše ručerde", dve u dalj ispružene šake razmrljaše se o zidove. "Budaletine, neotesane! na starce nasrćete; marš napolje! svi! marš!" Vatra se ugasila. Dimitrije Pavlović zaklopi oči, glavu je nehajno zabacio unazad, blago je pritiskao o zid; tračak jarkocrvene svetlosti lakrdijaški se poigravao riđom čupom. Bio je isuviše iscrpljen kako bi načinio i onaj jednostavan napor, smaknuo lice od radoznale igrarije nejake svetlosti. Najzad s teškom mukom sakupi noge, potpomažući se trešnjevim štapom polagano se pridigao; još jednom je potražio svoj odraz u umrljanom oknu. Golemo jato gavranova, koje je baš u tom momentu preletalo kuću, ostavljali su sablasnu senku; mirisalo je na vlagu. "Nestvarno!" primetila bi Olga. U sumrak, s jeseni, i u siva jutra, izlazila je gologlava, krstarila vetrovitim ulicama pod memlom raštrkanog jata. "Čudesna strujanja proizvode ptice, lepetima, kricima; kadšto bivaju suri vetrovi, glasni; rasipali su misli kao lišće, raznosili s mesta na mesto." Spuštao se strmenom ulicom; i bio je već pristigao nadomak Banjičkog venca kada je zapazio svoju senku kako povinuto poskakuje unaokolo, onda se svečano naklonila, prignula i zaždila uza strmenu ulicu. Dimitrije Pavlović potrča za njom. Sustigao je tek pred vratnicama s lavljim čeljustima; zadihan uhramlja u kuću; njegova senka nestade u tami. Odnekuda je znao da treba da je sledi. I zaista, senka ga je čekala u podnožju crvotočnog stepeništa; ugledavši ga, šeretski poskoknu dva-tri puta u mestu, pogureno se stade uspinjati; svako malo se osvrtala; Dimitrije Pavlović je pratio sve do poluosvetljenog odmorišta. Senka zastade pred središnjim vratima. Za divno čudo kako ih do sada uopšte nije primetio. Bila su kudikamo niža od ostalih, fino profilisana, sa zvekirom pri vrhu i malom okruglom bravom sa koje je pozlata odavno već bila zguljena. Njegova senka nestade kroz nju. Bojažljivo je zgrabio bravu. Vrata su bila otključana. Po sredini odaje goreo je trokraki svećnjak; otopljeni vosak mirisao je na med i seno. Naspram svećnjaka poljuljkivala se niska stolica. Prašina i paučina bejahu je toliko opsele da se jedva razaznavala modrikasta draperija. Bilo je jasno da je dugo niko nije koristio, ili bar ne neko stvaran kao što je sebe, iz neshvatljivog razloga, i dalje nadmeno smatrao. Seo je. Iz praznih ćoškova dopirala su zamršena mrmorenja. Iznenada, zameti ogledalo; u levom, sasvim dobro osvetljenom uglu. Pod svilastom prašinom naslućivale su se lepo zaobljene butine uvezane čipkom i sjajnim trakama. Mina Krstić odiže glavu. "Neka me sâm đavo nosi bestraga", promuca Dimitrije Pavlović šapatom, "u tom licu skrivena je cela jezovita tajna bezmerne lepote!" Bila je doista isuviše lepa, iako joj je bledilo uveliko razredilo svežu rumęn; sa uzanog lišca bleštale su usnice povrnutog srca; oči su joj nekako gorele bolesnim sjajem. Teški uvojci modre kose u bičevima su ulepili dugi vrat kao u labuda. Njegova sen brže-bolje nestade u svetlosti; prethodno se na kratko pohotno nadnela nad obnažene butine, potom stresla ostatke iznakaženog trupla. "Prokletinjo!" opsova Dimitrije Pavlović. Iz podvezica je bila izvukla ovalnu kutijicu od slonovače, krasnopisom urezanim inicijalima: BJ i sada je nervozno stiskala među prstima. Nemir i strah na momente su joj grčili telo. Tihe jecaje nadjačavali su sve glasniji povici što su iznenada zaposeli prazne ćoškove stare kuće. "Uraaa!" viknuše uglas. Mina Krstić hitro istrese otrovni prah u ovlažene usnice povrnutog srca. Mirno je zabacila telo unazad; prekrstila se. Neshvatljivo! ona se smeje... zapisao je Dimitrije Pavlović. Bejahu to poslednje reči nedovršene misli, u maloj mapi; ispisivane su drhtavim rukopisom, crvenim mastilom, kao da su bile ispisane krvlju. Potražio je svoj odraz u ogledalu. Nije ga našao. Umesto njega belasalo se parče lepenske zdele s nepravilnom ušastom drškom od krupnozrnog peščara.

Beograd, novembar 2000.