Žan Pol Bimije
... ašta

Udobno ispružen u mojoj fotelji (na kojoj ne sedim odkad se on navikao na to mesto), konačno spava. Osim ako se ne pretvara ne bi li me lakše iznenadio, ne bi li pojačao osecanje zbunjenosti i nemoći koje me više ne napušta. Kako da budem siguran da stvarno spava? Trebalo bi da se okrenem, ali zar mu ne bih time priznao svoj kukavičluk?

Izbegavam da napravim i najmanji šum. Sprečavam se čak i da mrdnem, da pomerim ovaj papir ili da samo spustim ruku na njega. Već se plašim sudbonosnog trenutka kad ću morati da okrenem ovaj list a da ne napravim i najmanji šum, da zadržim dah i da čekam. Da čekam u nadi da neću osetiti njegov pogled kako mi rastrže leđa. Na najmanji sumnjiv zvuk njegove oči će se otvoriti, polako, perverzno. Istog trenutka, moja ruka će se ukočiti i neprimetan drhtaj koji će je potresti će me izdati.

Jednog jutra sam se probudio i on je bio tu, pored mog kreveta, nepomičan, kao da je tu oduvek bio, fiksirajući me, streljajući me pogledom koji nisam mogao da podnesem. Odmah sam osetio da je potrebno da opravdam svoje prisustvo na tom mestu, u mojoj sobi, u mom krevetu. A nisam mogao.

Bez sumnje ćeš poverovati da sam izgubio razum. Moram da priznam da u pojedinim trenucima ni ja nisam daleko od takvih razmišljanja. Moje sopstveno ponašanje mi je postalo neshvatljivo. Ponekad čak imam i utisak, o užasa! pomerio sam stolicu i ne primetivši to, i buka - najslabiji šum izgleda sada kao paklena buka - ga je sigurno probudila. Ne, ne pomera se, disanje mu je ravnomerno i duboko. Iznenađen sam time kako sam brzo razvio odbrambene sisteme. Izoštrenost mojih čula je danas tolika da mi se čini da je sve što čini svet koji me okružuje postalo neprijateljski raspoloženo prema meni.

Gde sam ono stao? Tako sam iscrpljen, tako zabrinut. Svaki put kad se usudim da ti pišem, osećam preko mog ramena njegov pogled koji mi brani da to radim. Ovih poslednjih dana sam čak izbegavao i da pogledam svoj radni sto, da pomislim na reči i rečenice koje ti sada pišem. Znam da on čita moje misli, da nagađa i moje najskrivenije namere. Čak sam pomišljao i da ga otru. ali vidiš, strah me da napišem celu reč iz bojazni da ne probudim ponovo njegove sumnje.

On ne prihvata ničije prisustvo. Ljudi koji su nekad imali običaj da me posećuju su sami prestali da dolaze, poštedivši me tako davanja objašnjenja koja bih bio nesposoban da dam. Jesu li i oni shvatili da ne mogu da učine više ništa za mene?

Moji su izlasci sada ograničeni na kupovinu najpotrebnijih stvari, odmah se vraćam. Svaki put se nadam da njega više neće biti tu kad dođem, ali čim zatvorim vrata, osetim njegov pogled kako počiva na meni, kako se kači za mene trebalo bi da kažem. Juče sam imao utisak da on ne odobrava moje izlaske: možda će mi uskoro zabraniti i da odsustvujem? Razmišljam čak i da počnem da pravim zalihe. Ne za mene (ja skoro da više i ne jedem), već za njega. On proždire sve što mu dam (užasava me da ga vidim kako kruži oko mene i mjauče). Zadnjih nedelju dana imam utisak da se svakog trenutka sve više goji i često mi se desi da pomislim, ali ne, to nema nikakvog smisla.

Upravo se pomerio. Znam, osećam da se sprema da mi skoči na leđa. Ne usuđujem se međutim da se okrenem, da se ponovo suočim sa njim. Moram da nastavim da ti pišem, da se pretvaram kao da ništa nije bilo, da prevarim svoju krivicu, odnosno onu koju on izaziva u meni. Moram da zaboravim njegovo prisustvo, da ga izbrišem iz svoje svesti i ponovo zavladam svojim čulima, svojim pokretima, svojom slobodom.

Ne, on još uvek spava. Da to nije tako, kako bih mogao da budem ovoliko hrabar? Sam Bog zna na kakve bi paklene poteze on bio spreman da bi mi zauvek zabranio da ti pišem. Ručni zglob me uostalom strašno boli od juče kada sam naivno poverovao da mogu da ga prevarim, želeći da ti telefoniram. Jedva da sam podigao slušalicu i okrenuo prve brojeve kad mi je ščepao desnu ruku, tu oko zgloba, primoravši me da spustim slušalicu, pobeđen, užasnut.

Dešava mi se da verujem da je zarobio moj duh, da mi dopušta još samo da formulišem bezopasne misli. Možda će mi uskoro nametnuti svoje sopstvene želje i fantazije i ja neću imati drugog izbora, druge mogućnosti, nego da se potčinim njegovoj volji. Razradiću onda planove svoje pokornosti, sve do dana u kome ću zaustaviti trenutak moje smrti.

Znam sada zašto se malopre nije probudio, ili baš sada, kada sam ispustio olovku. On ne spava. Njegove su oči zatvorene, nepokretan je, ali on ne spava, nikada. Ruka me boli sve više i više i uskoro će mi biti nemoguće da napišem i jedno jedino slovo. Trebalo je da shvatim njegovo kao nonšalantno ponašanje još juče, umesto što sam poverovao u odmor, u popuštanje njegovih stega. Kako nisam ranije shvatio da sada ostaje ispružen i nepokretan samo zato što zna da je došao njegov trenutak i da mu ostaje samo da čeka. Moja ruka otiče svakog trenutka sve više i više i znam da je prekasno, da više ništa ne služi ničemu. Sve mi je teže i teže da povlačim. čuvaj se.. ujed ovog mačka ne opr.

Sa francuskog prevela Radmila Živković