Sibelan Forester
Tisza

Gracilno i sporo valja se Tisza,

obučena u staklo prozora

kuće s početka nekog veka...

Neizrecivo glatko ogledanje,

kao na sekreteru tvoje bake:

i tamo neki amalgam čili

u zelenilo svojih faceta.

 

Tisza je velika postupna reka

u moćnom ramu čeličnih šipki

iz ere carice Marije Tereze.

Dok nudi strme stepenike žurbe

u prošupljenim kućištima skitnji,

kako popisati sve te obale,

izmeriti moguće poplave,

i pojmiti sve zaboravljene stvari?

Reka koja nežno mrmlja: Nem.

Reka koja zbacuje uzde vremena.

Njome možeš dospeti do neba,

tek uvaživši rojeve svih mena.

 

Jer voda je infuzija lekovitih trava,

i već sa prilazne ulice

osećaš blag miris uznjihanih cvasti -

poput medonosnog lipara,

što još je na putu punog cvata.

 

Ponešto od ovoga vidi se sa tornja,

to isto plavetnilo neba, lišeno

dubine i finog romora

simbola što stremi značenju,

mašte koja bi da oživi.

Istina nam iskoračuje u susret,

tek kad smo spremni da se približimo padu...

 

Kako ono beše o stupanju u reku?

Ko jednom ovde ribari, nikada više nije isti.

Svet nikada ne znači isto

kada se virne i s druge strane.

 

Stani dakle na obalu Tisze

(prekoputa mene, dabome) i ona će ti poslati

veran odraz, bez iskrivljenja, izuzev

baš samog temena,

gde se, gle, tanano mreška

ponešto mutan, suptilan plamen.

 

Maj 2002

Senta

 

Prevod: Draginja Ramadanski