Sibelan Forester
Srušeni most

1

 

Ovako smrvljen, delom na tlu

delom u plićaku, most posta ružan,

čudno sveden na sirove betonske kriške,

premrežen čelikom, presamićen i svijen,

raspršene lepote, grubo

ogoljenih komponenti. Predivna kula

s crnilom žica potporne lire

strovaljena naglavce štrči u reci;

nakon toliko meseci opet je dobro, berićetno čak. Pa ipak,

prijateljica veli, kako je pogođen vešto!

Aha, odgovaram. Naši momci su pravi veštaci.

 

Bez upozorenja, čak i bez sirene,

samo uz savet da se širom otvore

prozori, da ne bi prsli.

I stvarno nije bilo nikakvog zvuka:

samo su se naglo otvorila vrata

stana u Šekspirovoj ulici.

 

2

 

Ovde, iznova, moram da kažem:

nakaradni sirovi koncert - most a la Salijeri,

da neukusa, s verom u plan gradnje.

 

A nije bio star taj most u trenutku smrti:

jutro nakon bombardovanja, oko devet i petnaest

arhitekta ga je pohodio u pratnji

drugova i kolega, žaleći svoje Delo.

 

Kako se ne upitati na takvu vest:

zar je mogao biti mnogo elegantniji

pre no što su ga oni, mi, srušili.

 

Pa ipak znaš da je sušta istina što kažu:

oni što grade mostove uvek su u pravu

u očima Tvorca, dok niko ne može

da se izvuče neokaljan preko redaka

onih od nas, što samo ispisuju reči.

 

Maj, 2002

Novi Sad

 

Prevod: Draginja Ramadanski