Katalin Ladik
Mit o vrištećoj rupi

 Ta jedinstvena tvorevina počela je da raste u holu zgrade Omladinske tribine, u Novom Sadu. Njena labava kružna konstrukcija, od letvi i kanapa, postepeno je dobila papirni omotač, napravljen od plakata i zidnih oglasa, podsećajući na drago, izmaštano ostrvo, na ptičje gnezdo, bubanj, pećinu ili neku tome sličnu alegoriju, u koju se čovek može sakriti od okolnog sveta. U središtu svega toga bila je Ona, zapetljana u morsku travu svakodnevice, zarobljena u raznorazne domaće poslove. U tu okruglastu apsanu doteglila je svakojake potrepštine: električni rešo, knjige, jedno jaje, malo dvopeka, flašu jestivog ulja, ligeštul, odeću, kvarcnu lampu, pisaću mašinu, radioaparat i - dotičnu tajanstvenu stvar. Bar smo mi tako mislili.

Štampa je sa velikom pompom najavila performans pod nazivom VRIŠTEĆA RUPA. Novinari i intelektualci pisali su biranim rečima o razodevanju ega, o estetskoj strani događaja koji je zadobio skoro mitske dimenzije. Tako se na očigled najšire javnosti rodio mit o vrištećoj rupi. Neki od nas su već imali predstavu o rupi, ona sama i nije bila toliko tajanstvena, koliko ono što je u sebi skrivala. Dospevanje do toga i jeste bila naša namera, jer bi se tada prekinule sve muke i nagađanja, a vrišteća rupa bi prestala da golica našu uobrazilju. Nestrpljivo smo očekivali dan otkrivanja te tajne.

Aktivista iz zgrade broj 5, asketski nastrojen protiv magijsko-mističnog zagađivanja sredine, organizovao je grupnu posetu. Pronele su se glasine da će naša prijateljica, u okviru ove svoje mimikrije, po svoj prilici i da se svlači, što bi - mislili smo mi - potpomoglo razotkrivanju tajne, koja se sakrila pod njenu suknju.

- Tajna je sakrivena u vrištećoj rupi - rekao je jedan penzioner iz mesne zajednice čežnjivo iščekujući početak.

Kada smo stigli u Katoličku portu, u zgradi Omladinske tribine se oko valjkaste konstrukcije, koja je podsećala na berlinski zid, već skupila poveća grupa umetnika i radoznalaca. Tu su bili svi novosadski voajeri i onanisti, i mi smo se pomešali s njima. Hemijskim olovkama, šibicama, nožićima, golim prstima i užarenim cigaretama probušili su ili progoreli otvore u visini oka, da bi mogli da zaviruju, da joj ulove svaki pokret - kako spava, čita, kuva. Ona nije ništa videla kroz izbušene plakate osim tih pohotnih očiju, koje su netremice vrebale do tada neviđeni prizor - vrišteću rupu i njenu veliku tajnu. I mi svi smo očekivali tu tajnu nad tajnama. A kada je nastupio trenutak, ona je počela da se svlači, krajnje laganim pokretima. Zbacivala je delove odeće, sve dok se od njih nije napravila pozamašna hrpa. I što se više razodevala, bila je sve više odevena. Konačno je ostala u crnoj rolki i uskim crnim pantalonama. Umorna od dugog svlačenja, klonula je na ležaljku, kao izmoždena udovica.

- Ovoj drolji treba labud! - primeti jedan gologlavi železničar dok je, razočaran onim što je video, kretao u bife Pozorište.

Već je pala noć, pogasila su se i svetla Omladinske tribine, a mi još nismo otkrili tajnu vrišteće rupe. Naša prijateljica se ceo dan vrzmala unutar cilindra; sedne, ustane, malo čita, nešto prebira, šminka se, jede, pije, oblači se i svlači, ali o tajni nismo saznali ništa više nego što smo i pre znali.

Te noći u pivnici Mak 7 skupilo se društvance. Galama, duvanski dim, psovke i nezgrapni, uspaljeni, zaverenički predlozi. Razočarano i utučeno tamanili smo špricere, pljuvali po podu, pokušavali da zamislimo ono, što nam nije uspelo da vidimo. Tajna vrišteće rupe razdražila bi svakog ko drži do svoje muškosti. A upravo je naša muškost te večeri osetila svu težinu svog poraza, od kojeg se ježi koža, slepi od muke. Zbog kojeg se poteže nož. Nas devetorica smo sedeli oko stola (ja sam bio sedmi), i slutio sam da samo ja znam tajnu, ali sam to prećutao. Sve je odjednom preplavila jesen, rasipajući lišće i cedeći noćni vazduh, pun mušica i mirisa na komine. Zvezde su blistale, sa istoka je strujala svežina. Nad vinskim stolom lagano se iscrtavao obris zajedničkog mišljenja i mračne odluke: ujutru ćemo je baciti na lomaču ispred Mesne zajednice i spaliti kao vešticu. Kada joj plamen dospe do rupe, čuće se vrisak - oglasiće se, moraće da vrisne - i onda će i tajna biti otkrivena.

Ne znam više zašto, da li zbog previše vina, da li zbog svih tih grubih ispada, da li zbog naslućene tajne, tek - išunjao sam se iz kafane i, u cik zore, dok se iznad Panonije rumeneo nebeski svod, zaždio ulicama vojvođanske prestonice. Trčao sam ka Almaškoj crkvi, da upozorim prijateljicu na preteću opasnost. Hitno treba da se sakrije, da se izgubi. Pred brojem osamnaest ostao sam bez daha, krv mi je pošla na nos. Dok se nad rekom oglašavala brodska sirena, stajao sam, sav zadihan, pred njenim prozorom.

U polumraku sobe njih dve su sedele na krevetu: moja prijateljica i Catalina. Kada me je ugledala, vrisnula je, uplašeno se skupila i zavukla u kristalnu dozu. Mašio sam se kristalnog obitavališta goluždrave larve boje pitomog kestena, ali mi je prijateljica ote iz ruke i sakri u nabore pižame. I dok ju je larva zvana Catalina oslovljavala sve tišim glasom, prijateljica izvuče iz svoje pižame jedan mali crveni buldožer, pritište ga uz grudi i reče:

- Čekala sam ovaj dan, da pred tobom podojim svoje čedo.

Zbunjeno sam piljio u brundavu igračku, a ona mi je pevušeći ispričala, da zajedno s buldožerom piše svoje pesme, dok ga doji i mazi, i da je to njena velika tajna koju krije u vrištećoj rupi.

Požurili smo na ulicu. U trafici na ćošku kupila je jednu lepu razglednicu koja je prikazivala grad, na kojoj je dominirao spomenik Miletiću. Žurili smo prema Dunavu. Da bih išao u korak s njom, morao sam da potrčkujem. Između mosta Maršala Tita i Novog mosta grupica dece u pionirskim maramama, prepuštena brizi staraca i savim mladih majki, krete ka mojoj prijateljici, da joj pomogne, da ne bi pala u reku, ali ona se zahvali malim nametljivcima na ljubaznosti, i na ivici obale uze razglednicu, pogleda je, i na moje oči ušeta u nju. Od čuda sam skoro pao u vodu.

- Ovo je jedna akcija! Puštanje Novog Sada niz Dunav! - doviknu mi sa površine razglednice koju je nosila voda pored katedrale put Udruženja Vojvođanskih pisaca. Zaustavila se ispred Miletićevog spomenika, dovikujući mi odande da joj dozvolim da se spusti na razglednici niz Dunav.

Šetači, deca, svi mi zurili smo u reku, gledajući kako Novi Sad plovi niz Dunav. Plovio je grad, i njegove fabrike, i SPENS, i TV toranj, i petrovaradinska tvrđava sa svojim bedemima, sve je plovilo, i udaljavalo se, okrenuto licem na južnu stranu.

Kada sam na štrandu ostao sasvim sam, u pesku opkoljenom drvećem, odjednom se začulo udaljeno brundanje. Na drugoj obali reke, na sremskoj strani, jedan crveni buldožer grabio je peskovito tlo.

S mađarskog rukopisa prevela Draginja Ramadanski