Tatjana Cvejin
Mesto pesme

i ovde je mesto pesme

i ovde i ovde i ovde

i ovde

a i ovde

kao i gore, i ovde je

(Vojislav Despotov: "Mesto pesme")

* * *

Govorio je da je mnogo godina pre mene dolazio i putem dubokih snegova premoštavao godišnja doba ljubavi o kojima su ptice pevale. Govorio je o crvenoj poput zalaska sunca zemlji koja mu se međ čeljustima usitnjavala u pesak od koga smo kule skrhanih iluzija podizali do ponad neba. Govorio je o smrti poput rastavnom delu sadašnjosti, o budućem bez budućnosti, o vremenu bez vremena, o delu bez delova, o celu sa celovima. Nismo se poznavali. Nismo se razumeli dovoljno. Bilo je podne i vreme ručka na pragu.

Otišli smo noseći jedni druge poput neslućenog tereta sećanja, svako svojima i svojim putevima koji bi poput poezije bili nedokučivi da se Neko nije setio da nas pabirčenjem uspomena vrati na polazište.

Otkako smo se odselili iz Kanjiže, nisam dolazila. Stanovali smo na "Pionirskom trgu" a odmah potom preko puta katoličke crkve u neposrednoj blizini škole "Jovan Jovanović-Zmaj". Damjani;eva 1! Od završetka četvrtog razreda osmogodišnje škole do novembarskih dana sedmog razreda (1958-1961/62)...

U toj mojoj školi, susret sa čitaocima, mislim da je bila godina 1975. Setila bih se Đorđeta Fišera, tako sam ga zvala. Setila bih se da me je hrabrio, da je mama pitala da li mi se udvarao i da sam ja mislila na bratovog školskog druga Čobanov Miletu i pesme ... tu belu ruku ja uvek gledam, jer ona mene seća ... koju je pevao u kući Šerfuzi Pište sa kojim je moj otac u Gradskoj kući radio a moj brat pored Ibojke i Aranke gledao Bertu družeći se sa Obradom i još nekim dečacima.

Sa Milutinom Ž.Pavlov satima sam šetala kanjiškim ulicama i prisećala poezije. Ja pišem - govorila sam sebi. Noć je bila lepa i vedra, a ja, između prošlosti i budućnosti, želela sam upoznati sve prisutne, želela sve o njima znati, želela posetiti prijatelje ili pak vratiti se na mesta koja nikada nisam napustila. Poezija je moje srce. Na bakru čvorište zlatnih linija a glas sjedinjen s penušavom vodom zamršen u zelenom bilju - sećanje u čudu, da imenuje ni Svet ni Mir ni neku drugu reč. Pionirski dom, školsko dvorište, pozorište, Aca Tatić i svi moji nikada u gospodu transformisani drugari. Sećam se ulice Jožef Atile i tog broja 10 gde smo stanovali odmah po dolasku. Porodica Maćike Feher, Emilke-neni, Evike i Hajnalke, vožnja bicikletima kanjiškim ulicama i lutkice koju sam izgubila spuštajući se niz bent na plažu.

Deak Ferenca upoznala sam pre Kanjiže. Na nekoj književnoj večeri u Sonti. Kod "Dionisa".O Književnoj koloniji, malo sam znala. Sećam se Vrelog tla, naslova Majtenjijeve knjige koju mi je otac doneo pri povratku iz pozorišta. U to vreme cvata amaterizma i između umetničke fotografije, režije, glume i literature, Zvezde bezimenog okeana, ponovo su se, kao u čudu rađale. Na svakoj strani, svako za svojim stolom, svako u svom ropstvu i presretajući nejasno, oglašavao se. Dugo smo razgovarali o svrsishodnosti pisanja, o potrebi kao neminovnosti, o nametnutim obavezama, o slobodi življenja ili o zavičaju koji će se zagubljen negde iz nutrine s vremana na vreme prokazivati.

Između Novog Beograda i Novog Bečeja Mlinište, Glamoč, Banjaluka, Senta, ...... Apatin, Novi Sad, Sombor i namesto tačkica književna Kanjiža i Tisa koja ne napušta. Sva moja sećanja zapisana na prvim stranama i stanicama na kojima se samo povremenost zadržava privremeno.

Miroslava Antića upoznala sam na staništu otvaranja prigrevačke biblioteke i prilikom otkrivanja spomen-ploče. Upoznah tamo i Branka Ćopića i ukor nastavničkog veća od strane srednjoškolskih pravila ili zbog poezije koja nije mirovala. Nama đacima bilo je zabranjeno da u večernjim satima bez pratnje roditelja saobraćamo. Nisam odolela da ne prihvatim poziv i da nekim slučajem ne odem u hotel "Vojvodina" u Apatinu. Miroslav Antić je naručio i za mene vino, a kada sam mu rekla da ne pijem, rekao je da je to za njega, jer "popiću ja i tvoje", kao da se i sada sećam. I još je rekao da sam kmezava kneginja. Dva moja profesora sedela su za susednim stolom, nemo su me pogledali i ubrzo otišli. Moj tata je rekao da nije lako biti pesnik, a u Kanjiži , mislim da je bila 1976.godina, prepoznao me je. Na knjizi Kantata za hiljadu i jedan bubanj umesto posvete zapisao je: radi već jednom kako sam ti rekao - ni dandanas nisam shvatila šta je time želeo da kaže. I još se sećam riblje čorbe u kojoj je Miki stavljena pozamašna riblja glava. Vidite kako me gleda - kazao je. Sklonite to od mene ...

Bilo je otvaranje izložbe ručnih radova žena na kojima se čitala poezija. U nekadašnjem Pionirskom domu. To je sada biblioteka i pozorište i stanište brojnih Tucićevih uspomena na sećanje. Ljubiša Jocić, "zaštitnik žena" svojim stasom i glasom, svojom mesečinom u tetrapaku i lulom koja ga nije napuštala, rekao je da ima mnogo godina i da nas niko ne sme dirati ... Smejali smo se i uživali.

Ti si Anina i Mirkova - upitao me je tadašnji Konc Pišta i sadašnji Weis Zoltan sa kojim je moj otac u vreme kanjiškog bivstvovanja vredno radio u amaterskom pozorištu. Sećam se da se moja majka ljutila što tata po ceo dan nije kod kuće. Pre podne na poslu, popodne spava, a naveče u pozorištu. Jednoga dana je odlučio da nakon popodnevnog odmora ne ide nigde. Vrzmao se nešto po dvorištu, šetkao amo-tamo i onako u papučama izašao na ulicu. Nema ga ni od korova - govorila je majka i promrmljala: ma, neka ga, neka ide...Pitala sam za Rafai Rožiku i Karčiku, Krstić Branislava i Ivanović Slobodana, Skorin Mariju i Erdeljan Anđeliju...

Krenuo je i književni časopis iz Kanjiže. Upoznah tu Ljubomira Đukića i slavnog novinara M.Mitrovića, i decu sa Velebita i devojčicu koja je zaspala na mom krilu za vreme druženja u toj predškolskoj ustanovi. Od ljubaznih vaspitačica dobila sam saksiju cveća koja i danas krasi moj dom. Listovi razbokoreni, saksija menjana, zemlja dodavana i pomešana sa nostalgijom pokadkad samo, zasuzi...

Vidim Feher Ferenca sa porodicom i u društvu Karolja Ača i još nekih pisaca za stolom i tradicionalnom ručku na obali Tise. Vreme je bilo tmurno, a mi smo se pripremali za rastanak. Dobih adresu Čuka Zoltana, knjigu "Zemlja, zemlja" Ladanji Mihalja, "Lament" Petra Vukova, "Sve moje ljude" Bogdana Mrvoša...

Eh to sećanje ... paprikaš je bio odličan ... sećam se kulinara i kuvara uobličenih u ljubazne domaćine zelene varošice, banje i parka u kojima sam odrastala. Posebno u vreme letnjih žega, odlazili smo da se igramo, da se ljuljamo i šetamo, da vozimo biciklete, okrećemo hula-hop, kupamo i ko zna sve šta ...

Smešteni kod srdačnih meštana, po banjskim sobama ili pak hotelu na domaku autobuske stanice, nije da nismo čekali sledeće susrete. Situacija u zemlji zajedno sa klimatskim i samo prividno literarnim nadmetanjima menjala se. Menjala su se i gromoglasna pevanja sa pevovima koji su se izvlačili i uvlačili iz džepova i knjiga....

Nedostaju mi reči,

imam samo ogromna usta,

kupio sam rečnik, kupio sam

strašan rečnik,

do viđenja, do viđenja

iznenađenje

pisao je Vojislav Despotov u Ogromnim ustima i govorio plakaću danas. Sedeli smo ispred hotela i ćutali. Nismo se poznavali. Baš je dosadan taj ćutolog - pomislila sam i otišla na svoju stranu. Rekla sam da ćemo se već videti. Klimnuo je glavom.

Setila sam se ogromnih staklenih automatskih vrata kanjiške banje na koja sam nepažnjom naletela i tog ožiljka koga i dandanas nosim na svojoj desnoj slepoočnici. Želela sam da budem sama u sobi i iz tog razloga bih smeštena u starom delu banje. Setih se i Singerovih ljubava i izganstava večeras. Danas je nedelja, dvadesetpeti dan avgusta. Zbog čega uspomene upepeljenih reči nisam razumela. Čemu prizivanja?

Od kišnih je kapi Nina

Ogrlicu nanizala

Stavila je oko vrata

Nanizala narukvicu

Oko svoje nežne ruke

Ukrasila trepavicu

Okitila svet u kišu

Kišnu pesmu zapevala

A kada je kiša stala

Zagonetna, raznežena

Ostala je sama pesma

Pa je Nina zaplakala ...

Svoju Nežnu pesmu čitala sam na kanjiškim ulicama uz tihi romor kiše i neke neslućene čežnje koja je prožimala i trajala svih tih dana. Radivoj Šajtinac reče da je stigao ranije, da je prespavao popodne kod Đukića čija ga je majka trebala probuditi i da će se već nekako snaći. Sutradan su stigli i novosadski pisci bez kojih se u to vreme ni jedna manifestacija nije mogla ni zamisliti.

Otkuda ti - čudili su se. Te godine stigla sam na poziv organizatora ili domaćina Kolonije. Pišući o Trgu najbolje pesnikinje, sebi rekoh: drago mi je što sam videla i Taljai Zoltana, i Stevana Mrzića, i Feher Hajnalku...

Treba neknjiževno sažeti literarne forme stvaranja. Delo u nastajanju ipak je samo radni rukopis ličnog stava. Biti samokritičan više znači od samoljublja i umišljenosti.

Sedimo na obali Tise i sa pogledom ka nekoj svojoj strani samosvesni istrajavamo. Trošimo se.Pokušavam da pronađene fotografije iz vremena kanjiškog bivstvovanja stavim na svoje mesto. Skoro će ponoć. Nalazim pismo Fišera iz Rumunije - bez datuma: "... Iznenadila si me, prvo dopisnicom, drugo - svime onim što mi kazuješ. Iznenađenje u oba slučaja prijatno, pa mi je drago što si se javila i što sam, nadam se bar, ostavio neke tragove, ili bar uzroke i povode da se javiš. Odlazim u Rumuniju i vraćam se desetog pa bih voleo posle toga da Te vidim i da porazgovaramo o svemu što nas eventualno vezuje ili može da vezuje. Rođako draga, dakle, javi se i dođi ako i kada možeš. Tvoj, Đorđe Fišer"

Nalazim pismo Ljubomira Đukića od 10.04.1997.godine: "...nadam se da će Vas moje pismo zateći u odličnom raspoloženju i dobrom zdravlju, s dužnim poštovanjem zahvaljujem Vam se na dosadašnjoj pažnji i nesebičnoj pomoći, Vaš Ljubomir ..."

Sada su već dvadesettri sata ovoga dana. Nalazim pozivnicu Kolonije književnika u Kanjiži, Organizacionog odbora iz 1998.godine. U svoj dnevnik devetog dana septembra iste godine zapisala sam: (puteljak...)

Taj puteljak, naš poznanik stari

Ta ulica što puteve čuva

Sa tog ugla gde svi smo zastali

Poneli smo i vratili nešto:

Ako odeš moraš da se vratiš

Ako pevaš pesma će da mine

Ako zboriš moraš da zaćutiš

Pusti suzu sama neka line

Radosnice ili tužbalice

Nad Tisom se utrkuju ptice

Laste odu i opet se vrate

Taj puteljak, a ostalo ... z n a t e

 

Utorak, 15.septembar 1998.godine

Obala Tise. Hladno, sunčano, vetrovito. Pisci Mađarske i Rumunije sređuju umetničke događaje produkcije ateljea ovdašnjih slikara uglavnom pejzaža Ištvana Remetija od čega je jedino jasno da su ispraznili kućne zalihe pića pa bi sada da dožive obalu Tise iz čije se dunavske vode jedan od najhrabrijih i okupao a nakon ručka i zaspao za stolom. I pišem i ne pišem.Moje drugo ja -drug/gosti...

Pripremajući se za dolazak, pisala sam o drugostima. Taj tekst i danas stoji na istoj strani mog dnevnika a pitanje na nepostavljeni odgovor, da li će se dogoditi..bio jednom jedan današnji dan .

Stoji guščije pero u plutanom čepu

Pored njega svitak obavijen trakom

Ispod svitka sat je ili vreme lažno

Stoji pozivnica i na mome stolu

Ne znal da li juče i da li je sutra

Ne znam da li danas i da li je sada

Sveznanje neznanje ili krulo ptice

Prelistavam danas stare podsetnice .

Fotografije su iz Kanjiže: između četvrtog i šestog razreda - valjda će nas Neko prepoznati...