Laura Barna
Nevolje gospodina T.

Posvećeno JA

Moglo bi se napisati i ovako: gospodin T. živeo je u otmenom delu grada. Sa golubljeg prozora svoje mansarde gledao je na Jugoslovensko dramsko pozorište, u izgradnji. Već je bio sasvim zaboravio razgoropađeni plamen što je u dva-tri maha oblizao i čeonu fasadu neoromantične trospratnice s redom golubljih prozora pod krovnim vencem; pažljivo je tada sakupio nagorele krhotine okana, i za divno čudo uspeo je da ih uklopi takvom preciznošću da je lepak bio suvišan; razume se, više nije mogao da dahće u njih, glasno komentariše ili palamudi, niti da po zamaglinama ispisuje posuvraćena slova i izokrenute brojke, što mu je doduše teško padalo; zato je ispod prozora postavio ogledalo, u njemu nije posuvraćivao slova, niti je brojke morao da obrće, ionako ih je bilo nemoguće iščitavati s trotoara iz Njegoševe ulice, kojim se motao i izmotavao, pri onim retkim i sve kraćim šetnjama. Gazio je krupnim, žustrim koracima, gore-dole, pri tom ih je nervozno brojao, zabrojavao se, srdio, pljuvao po cipelama da ne upropasti granitni pločnik (do takve bizarnosti došao je nakon žustre prepirke s gospođom Raonović, iz stana u suterenu). "Gospodine T., zapljuvali ste mi saksije sa hortenzijama, teglice sa kiselim krastavcima, upropastili ste mi dečje benkice, mustre i sve začinsko bilje ste mi ogadili", negodovala je u vrhove njegovih cipela, omamljena vlagom. A dok je još mogao, dabome pre no što je u razgoropađenom plamenu nestalo Jugoslovensko dramsko pozorište a golublja okna se rasprsla u paramparčad, iščitavao je, sasvim olako, skicirane misli sa svog okna, i ne zastajkujući. Razmišljao je on, u početku, da krhotine zameni ogledalom, ali tek od takve zamisli nije bilo nikakve vajde, da je ogledalo gledalo unutrašnjost njegove nevelike sobe, mogao bi svaki put da očajava posmatrajući zbrčkano izgladnelo truplo s nepravilnom lobanjom, neprijaznim licem, i sivim mišjim očima, i neverovatno velikim ušima, pa onom iznakaženom senkom koja se vukla za njime kao prebijen pas; e uši je, verovali ili ne, nosio kao palasture, a tek oskudan nameštaj, jad i beda, pravo ništavilo! Na pojedenom tepihu pisaći sto, stolica, u uglu polufotelja s odvaljenim rukohvatima, umoljčani kauč s poderanim meblom iz kojeg su kao karijesni okrljci izvirivali federi, naherena, otežala polica s trostrukim, na nekim mestima čak i četvorostrukim redovima knjiga (ne pokušavajte da zamišljate kako su mu takve majstorije polazile za rukom). Isto bi se desilo da je ogledalo okrenuo ka Cvetnom trgu, bez ikakve sumnje, ne bi odoleo da umesto slova i brojeva gleda goreopisanu nakaznu priliku sa još nakaznijom senkom i još nakaznijim eksterijerom. Ali, čemu ova jalova matematika? Predlažem, zanemarite je, smesta. "Napuštam te, moj nesuđeni kralju svih luda i ludača perverznog golubarnika", izgovorila je na Svetog Nikolu, đonovima izgurala kolonu kartonskih kofera, kovčega i prenapučenih crnih vreća za đubre, zalupila dvokrilne vratnice tako žestoko da je sa naspramnog zida poletela njena (verovatno zaboravljena) fotografija, sasvim diskretno uramljena politiranom lajsnom; na njoj krhka plavušica, izvijene kičme do grča, upućuje trupu štićenika bolnice "Dr Laza Lazarević" u završnu scenu nadrealističke radovanke. Jasno se vidi, krv joj se, neprirodno izokrenutoj, sjurila u lice, retki pepeljastoplavi pramenovi pajaju paučinu sa crvotočnog brodskog poda, jezik je konačno uvukla u stegnute vilice (i ta pojedinost se sasvim jasno nazire), upinje se iz petnih žila da priučenom fotografu pravilno okrene svoj krasni profil (ravan dečjem), neznatno ušiljen do ljupkosti, usne dunjasto napućene, dražesno se osmehivala, čak ni koloplet umreškanih pošasti oko dunjastih usana nije uspevao da oskrnavi blagougodno savršenstvo. "Dobri bože! Pardon. Dobri sveti Nikolo! Kakva neočekivana sreća!" zlobno se keserio. Bez ostatka ga je radovao, bio je ubeđen, ishitren histerični naum krhke polovine. E sada, pokušajte da zamislite šta je sve tih trenutaka padalo nesrećnom gospodinu T. na um. Mogao je još istog trena, dok je razdražen osluškivao sve udaljenije kloparanje lifta, mirne duše da započne utabavanje, verovatno zaboravljene fotografije, ali proletelo mu je kroz misli, nije li posredi zamka, možda će lift, pošto dotakne tlo nastaviti da se uspinje na mesto odakle je pokupio nju i krivudavu kolonu kojekakve stareži; ovakva rasejanost, mora se priznati, nije joj bila svojstvena. Oklevao je za trenutak. Lift je dospeo do dna, potom težak cilik, tišina (verovatno istovara kartonske kofere, kovčege i prenapučene crne vreće za đubre), onda gromoglasno tras! Otišla je. Mogao je doduše da se uveri, ode do prozora, špijunira, ali pretpostavljao je, poželeće veštica bar još jednom da osmotri golublje gnezdašce. A poslušajte šta je sve mogao gospodin T. Mogao je primerice da ode pravac do klozeta, onako s dovratka usmeri mlaz, zapiša i dasku i okoliš, ili još bolje da mokri po zaklopljenoj klozetskoj šolji, pri tom bi svakako uživao dok se vrela mokraća rasprskava po zidovima, pločicama, čak i po lavabou, ili mogao je da mokri baš u lavabo (kakav originalan izum!), podrazumeva se da talog nipošto ne bi ispirao, danima, neka smrdi do mile volje, a mogao je jednostavno da skokne do kuhinje, uh! tamo bi tek mogao i mogao, ili do spavaće sobe. Ježio se od pomisli šta bi sve mogao. Iako je oduvek bio podozriv u pogledu sopstvene kuražnosti. Na šta je sve živ stvor spreman, mislio je sad još razdraženiji. Misli su ga ophrvale. Onemoćao, opružio se na kauč. Zadremao. A spavao je tako blaženim i okrepljujućim snom za kakvog je bio skeptičan da je igda zapisan, iako je on predano iščitavao Jungove, Frojdove, pa i Sondijeve zapise tuđih snevanja (tumačenja i analize je obavezno preskakao). Gospodin T. se u stvari sna nije ni sećao, ni jednog jedinog detalja, ali upravo usled tog naprasnog zaborava pridavao mu je lekovito svojstvo. "Analize su napast za snove, osobito one grupne!" bio je nepokolebljiv. "Perverzni matori jarci sve na kraju uprskaju!" Kako su mu mišice tog kasnog poslepodneva grozničavo poigravale, kako mu je samo damaralo u slepoočnicama (kucavica bi rada bila da ga napusti), a oči se naprasno izobrazile u dve kotrljajuće buktinje. Lupao je glavu o zakrivljene ragastove, poskakivao kao pomahnitali tetreb, treskao pesnicama po golubljem oknu (napominjem da u to vreme nije bilo pomena o kobnoj paljevini), zalazio u senovite ćoškove, zadržavao se u njima dok ga tupi bol u kičmi nije nagnao da se onemoćalo strovali u polufotelju s odvaljenim rukohvatima. "Dobri sveti Nikolo!" Osmehivao se grimasom zadovoljnog cinika. Ne bi ona nipošto otišla da je sa uporednog golubljeg prozora svoje nevelike sobe dnevno mogla da ugviruje u sasvim neobičan prizor za otmeni deo grada (prekomernu radoznalost nemušto je pravdala profesionalnim zahtevima): dizalica iz ko zna kojih razloga ostavljena pogibeljno nadnesena nad Ulicom kralja Milana, onda gomile šuta i svakovrsnog otpada, pa hrpe nagorelih opeka i komadića giter-blokova. Posebnu draž pričinjavali bi Zefirovi naložnici koji su odnekuda vazda opsedali Beograd, lakrdijaški su raspirivali izderane natron-džakove, gužve novinskih hartija i potrganih predizbornih plakata sa dugim nizom nasmešenih stvorenja; imali su po pravilu izdubljene očne duplje i izobličene uglove usana (zanimljivo, i dalje su se usiljeno smeškali), potom ih kačili o semafore i bandere ili su ih ostavljali da slobodno klize po trolejbuskim žicama. Otpraćala bi ona, bez ikakve sumnje, neuobičajeni prizor od jutra do mraka, ponešto zapisivala, možda i crtkala i, svakako, oskudevala bi u vremenu koje je uobičajeno ostavljala za smišljanje najpoganijih gadosti: Ništavilo dvonožno! Androidu impotentni! (dabome, umela je i izdašnije, ali iz pristojnosti ne bismo da se zanimamo efektima njene narativne maštovitosti), i obavezno je pri tom sočno otpljuvavala (ispljuvak je istog trena brisala filcanim krpicama koje je čuvala u zarukavlju). Otkada joj je ženskost presušila postala je nekako bezobzirnija, prezirala je svoj sveli odraz jednako kao i njegovu pognutu pojavnost, glasove i njihov eho, takođe. Ćutao je. Duboko se uvlačio u osušenu ljusku orahovu (toliko mu je taman preostalo). A napustila ga je u jeku bolesti. Udno fioke odložio je dijagnozu: manično-depresivna psihoza, ključeve je skrivao po džepovima, iako fioku nije zaključavao. "Gospodine T., svečano izjavljujem, od danas započinje vaše izlečenje!" Nije propustio da dežmekastom pomene neuobičajeno okrepljujući san, kojeg je nažalost još pre buđenja zaboravio, ali svakako je ubeđen da je uzročnik njegovog euforičnog stanja upravo zaboravljeni san. "Uskoro ćete biti sasvim novi čovek. Procenjujem, dve-tri seanse i nas dvojica se zauvek pozdravljamo", grcao je dežmekasti, vidno razgaljen nenadanim obrtom. "A mogli smo, čestiti gospodine T., ovako u beskraj", zalegao je u fotelju nalik maloj lađi, pripalio kratku lulu, lik mu se troškao u aromatičnim otrovima trešnjevine. Novi čovek! Uplašio se svojski. Ta on bi samo malko da udovolji taštini, koliko-toliko, izvodeći neometano, nekažnjivo, sitne nestašluke, jedno mokrenje po dasci klozetske šolje ili pravac u lavabo, i to je sve. Novi čovek nipošto ne bi da postane. Nikakve korenite promene on nije zahtevao. Kad bolje porazmisli, ne zna zašto se uopšte upuštao u dokonjanja s nesumnjivo izopačenim analitičarem, posebno ga je iritiralo pominjanje majke, e onda bi mogao iz sve snage da ga raspali posred dežmekaste face, ali ustezao se. A šta li sve ono nije mogao nesrećni gospodin T., sećate li se? Prepreke su pokidane zajedno sa željama i dežmekasti u svemu nema ama baš nikakvu zaslugu, zaludu se paunasto kočoperi. Iako je s vremena na vreme zapomagao: "Čestiti gospodine T., prisetite se, molim vas, onog sna, bilo bi dragoceno da ga pribeležim u Kolekciju", kumio je, preklinjao, klečao, cvileo kao ranjena zver. Kad se samo seti. Kopile razvratno! Pokušava opet da čeprka po krhkoj polovini. Pseto izdajničko! A i on. Čisti nesposobnjaković. Sinja kukavica. Za utehu je barem mogao da frljacne onu činiju - kako li ju je zaboravila? - od najfinijeg češkog kristala, zajedno sa ušećerenim voćem i engleskim biskvitima; pazario ju je lično u Karlovim Varima od uglednog mesnog antikvara pre ravno sedamnaest godina, ili figurinu devojke koja ljupko odmahuje kiticom poljskog cveća (takva ljupkost mu se uvek činila nepristojno podatnom), dok joj je o drugu ruku ovešena košarica s istim takvim cvećem, od majsenskog porcelana, što je sasvim drsko buljila sa vrha komode u njihovu golotinju. U stvari, možete bez ustezanja da zanemarite i ove beznačajnosti, i to smesta. Naposletku. Da li je gospodin T. konačno dosegao sreću? On, raspolovljen, veruje da jeste. Bilo bi mudro da od mene ne očekujete odgovor; oduvek su mi procene tuđih osećanja stajale na klimavim nogama. Ipak, kada ga onako pognutog gdegde posmatram sa prozora svoje sobe pomislim kako je miljama daleko od cilja. I dalje bojažljivo pljucka po vršcima cipela, štedeći granitne pločnike i omamljujuće leglo gđe Raonović, a već ste dakako upoznati da nijedno "mogao" nije zaživelo (što sam u prilici da potvrdim, nakon prelistavanja njegovih zabeleški a koje su greškom umesto u kontejner dospele u moje šake), čak je i zaboravljenu fotografiju nanovo okačio na zid, valjano je pričvrstio s trostrukim redom eksera, za svaki slučaj (i ovu pojedinost sam, takođe, pronašla među zabeleškama), opravio je i razvaljene rukohvate sa polufotelje (upravo dok je gorelo Jugoslovensko dramsko pozorište), prišio mebl na kauču, jedino je police opteretio novim redom knjiga, petostrukim (za takvu vratolomiju još nemam valjano objašnjenje). Pri proređenim i sve kraćim šetnjama nije se obazirao na svoje golublje okno, gazio je brzo zavučen u visoko izdignuti okovratnik, niti je išta zapisivao, iako sam ga gdegde zaticala kako se naslađuje izvodeći kakav čisti dečji nestašluk; izvlačio je kriomice iz nepregledno dubokih džepova prepunih papirića, ugužvane kuglice, još ih malko meškoljio među prstima, docnije je njima gađao decu i degenerisane golubove iz obližnjeg parka. Sve je, u neverici (a i kako bi drugačije?), ispraćala gđa Raonović, čkiljeći useklim očima iza razbokoralih hortenzija, otklimavala golemom glavom prepunom džinovskih papilotni, blago uzmućivala ustajalu memlu. Zapušio je svojeručno svaku vidljivu crvotočinu sa brodskog poda; osobito je vodio računa na ponašanje u klozetu, mlaz je usmeravao tako precizno u grotlo klozetske šolje da nijedna kapljica nije isprskala na dasku, nedajbože i okoliš. Ogledao se u lavabou umesto u ogledalu. U kuhinji je hodao na vrhovima prstiju da nešto nehotice ne obori; spavaću sobu je posećivao tek da prenoći, a spavao je s jednim otvorenim okom (ono je netremice buljilo pravo u nepristojno podatnu figurinu od majsenskog porcelana); hodnicima bi projezdio kao avetinja; inače, disao je usporeno i oretko. Da li je bio srećan? Možebiti! I još nešto. Izjedenim noktima izgrebao je njeno ime sa mesingane pločice na ulaznim vratima; ispod svog prezimena dodao je: NESREĆNIK.

Beograd, septembar 2002.