Laura Barna:
Tragač

"Zašto se smejete?"

"Zar se mi poznajemo?"

"Molim vas, zašto se smejete?"

"Znam li vas, gospodine?"

"Vi ste prvi čovek viđen za ovih 374 godine kako se smeje."

"Znana mi je mana da ponekada zaboravljam lica, ali vaše bih jamačno zapamtio. Ne poznajemo se."

"Bavite se tričarijama, zar je važno; smejete se - to je važno, niste ni svesni koliko je to vraški važno."

"Rekoste 374 godine?"

"Da, upravo u jedan čas po ponoći navršiće se 374. godina."

"Vi imate 374 godine?"

"Sada bih se i ja mogao baviti tričarijama, okoristiti se vašim malopređašnjim pitanjem - zar se mi poznajemo?"

"Oh! izvinite; svakako ste u pravu, ali zaista ja se vašeg lika ne mogu setiti; hm, odveć neobično lice, neuobičajeno asimetrično, ipak lepo; zaista zadivljujuće, fantastično! Dakle, zašto ste pomislili da sam se baš ja smejao?"

"Zar niste?"

"Jesam, ali kako ste prepoznali smeh?"

"Sjajno! Pa vi uočavate razliku između Smeha i Ne-smeha, izvanredno primate podelu. Nepoznati gospodine, ljudi se dele na one koji se smeju i one koji se ne smeju; obrnite situaciju, uzmite da je reč o podeli smeha; ali, rekao bih da je podela trojna: deca, jurodivi i besmrtnici se vazda smeju - no, vaš smeh nije njihov smeh - nazovite ga: Sve-smeh; jer u jurodivoga sve može da bude povod smehu, čak i tragedija, ružnoća, zlodelo, glupost ili pak samo njihov privid - u njih je Sve-smeh; 'očovečenje' neminovno odvodi Ne-smehu; biva retka dragocenost - Smeh, stoga je i podela neravnopravna, no takvo što zacelo nije presudno u održanju nužne ravnoteže; nastavljate da propitujete: čije? čega? kakve? Ravnoteže u međuodnosima iz kojih i proizlazi jedan od oblika smeha. Eto, posvetio sam ceo svoj život u potrazi za Smejačem. Ali, vi sumnjate - sada dok stojim gledajući vas - da se kajem; no istinu vam govorim: savršeno sam korisno utrošio vreme; kopka me jedino prohtev radoznalosti, zato se osvrćem na prvo pitanje - zašto se smejete ili zašto se ne smejete Ne-smehom?"

"Ne varam li se, pokušavate da zapodenete temu o oblicima?"

"O uzroku koji proizvodi oblik."

"A kako vam se čini moj smeh?"

"Uplašen, čak izvinjavajući, pri tom naivan, zbunjen. Dakle, zašto se smejete?"

"Kada dete u neznanju sedne na udicu, njegova povreda izaziva paniku i strah, kada se čoveku udica zakači o zadnjicu to postaje predmetom opšteg smeha; a? Cenite li da je uzrok, na kom insistirate, bespredmetan? Svedoci smo izliva moralne nakaznosti Smejača."

"U pravu ste, ali govorite o obliku smeha kojeg smo, složićete se, zajednički označili kao Ne-smeh; doduše, u spoljnjem viđenju razlike su za nepoznavaoca i odveć teško uočljive; meni je bilo potrebno 1626 godina da osvojim zvanje Tragač."

"Stajao sam danima pred slikom Akhenatonove kćeri*; zasmejala me veličina ljudske gluposti, slabosti, nemoći, što se savesno pretače iz vremena u vreme. Smejem se manjkavim frazama o tradicionalnoj ukočenosti egipatske umetnosti, uštogljenosti faraonskog dostojanstva, blaziranosti; nije li neusiljena ljupkost onih dama čista protivrečnost, takva protivrečnost opet osnova komičnog, otuda i smeha o kom vi, nepoznanče, neprestano pripovedate. Avaj! Napokon sam se prisetio otkuda vas poznam!"

"Odlično! Shvatate li, konačno, besmislenost takve spoznaje?"

Beograd, maj 2000.

^* Akhenatonove kćeri (zidna slika), Tell-el-Amarna; oko 1365. godine pre nove ere. Ashmoleov muzej, Oksford.