Snežana Bukal
Kraj igre

Bilo je to onog leta kad su se topole rascvetavale nad svetom nedeljama kao meki letnji sneg. 'To ne sluti dobro' krstila se Natalija i skidala gadljivo gusenice iz kose, ali se nismo obazirali na njene reči. Zato jer Natalija vidi samo loše predznake i zato jer uostalom drugih nije moglo ni biti. Vreme dobrih znakova bilo je iza nas, to smo i bez Natalije znali.

Otac i Živojin su zajedno po ceo dan cepali drva za zimu, drvenu konstrukciju zvonika koji je do pre par dana godinama stajao pred kućom. Zvono su odvezli prethodnog jutra, kamionom. Otac je ustao u zoru. Gvirila sam kroz prozor, videla sam kada je kleknuo kraj zvona i poljubio ga. I videla sam kako posle glavom udara u zvono, kako ustaje i podiže glavu ka nebu. Mace su letele svuda oko njega, otac je bio lep i visok i za tren sam bila sigurna da će se polako uspeti, prvo on, a onda i bašta i kuća i majka i ja i zauvek ćemo nestati. Ali se nije desilo ništa. Otac je spustio ruke, otresao suvo blato s kolena i krenuo ka kući. Mace su lebdele i nečujno klizile niz zvono koje je bilo veće sada nego pre, kada sam ga gledala odozdo.

- Mogli su i građu da odnesu a nisu. Mi to, ipak, Oče, mora da ispoštujemo - rekao je Živojin i pljunuo u dlanove.

- Mi poštujemo sve. - rekao je otac i prebacio ponovo sekiru iz desne u levu ruku - .zlatice u bašti, gusenice s neba, komete repatice, crvene morske zvezde, četiri jahača.

Tup-tup, odjekivalo je iz dvorišta. Otac je samo komplikovao stvar, cepanice su mu ili ispadale iz ruku ili letele na sve strane. Svi smo ćutali i to podnosili. Nije bilo druge. Majka se bojala da će se ozlediti, čim bi tup-tup prestalo, pridigla bi se u krevetu i osluškivala, a onda bi tup-tup opet počinjalo i ona bi se s uzdahom opustila, sklopila oci i nastavila da ćuti. Znali smo da otac mora da bude kraj Živojina i zarad Živojina i zarad sebe. Vreme kada su Živojin i Natalija radili sve kućne poslove bilo je takođe zauvek prošlo. Ali o tome nismo nikada pisali Vidi. U pismima Vidi nas život izgledao je potpuno drugačije. Izgledao je baš onako kakav je trebalo da bude. Pomenuli bi mace, čak i gusenice, paradajze u bašti koji su dobro rodili, letnje žege, muškatle, nevene i bosiljak, vruće vetrove, ali smo o ostalom ćutali. Rekli bi: 'Milutin je zadovoljan novom vlašću. Svet je mnogo bolji danas nego juče. Pred Milicom je otvoreno mnogo puteva.' Na kraju svakog takvog pasusa, majka bi dodala, a ja zapisivala prvo u svesku, a onda ponovo, najlepšim rukopisom, polako i pažljivo, ponekad i po tri puta, dok ne bude bez greške i bez mrlje : 'Juče smo bili kod Miroljuba u Požarevcu. On izgleda bolje no ikad i mnogo te pozdravlja.' Naravno, juče nismo bili nigde. Bili smo u bašti i plevili pasulj, skidali zlatice sa krompirovog lista, prali smo sudove, ljuštili krompir, ribali smo podove kaustičnom sodom. Ćutali svi troje u sobi i gledali kako zauvek odnose zvono. Mama već celu godinu nije ustala iz kreveta. A Miroljub, mamin i Vidin mlađi brat, je umro još pre rata. Udavio se u Dunavu, na nekoj divljoj plazi kod Smedereva, onoga dana kad je maturirao. Ja sam znala zašto pišemo takva pisma. Znala sam da će Vida znati da je sve što prethodi toj rečenici laž. I znala sam da će samo takva pisma do nje stići. Niko mi nije objasnio, ali sam znala. Zato jer sam neke razgovore slušala a neke prisluškivala sakrivena iza kaljeve peći u hodniku. Zato jer sam u školi uvek sedela sama, u poslednjem redu, u odvojenoj klupi. I zato jer su prolazeći kraj oca poneki rekli smejući se naglas 'Ljubim ruku, Oče' i pljunuli.

Svako Vidino pismo bilo je događaj. Između dva pisma, čitali bi prethodno pismo danima. A kad bi novo pismo stiglo, ja bih ga prvo samo dodirivala kao da je od najfinije svile, prevrtala u rukama, a marku sam mogla satima da posmatram. Mnoge stvari su iz kuće nestale, ali je na očevom stolu i dalje stajala lupa u okviru od kosti od bivoljeg roga. Markice su uvek drugačije. Znali smo da ih Vida svaki put pažljivo bira. S lupom u ruci, čitala bih natpis na obodu markice: nandu, condor, puma, algarrobo. Na žigu je prvo pisalo: Quelo, Provincia Mandoza, Argentina. A posle, kad se Vida preselila, Buenos Aires, Argentina. Onda bih sela kraj vrata majčine sobe, Natalija bi podigla jastuke da mami bude udobnije, majka je žmurila i smešila se a ja sam čitala najnovije Vidino pismo. Kad bih završila, mama bi prošaputala: 'Čitaj mi iz početka'. I ja bih počinjala iz početka : 'Buenos Aires. Avgust 1948. Mi querida hermana, moja mila sestro, Julio zarađuje hleb za nas oboje kao novinar, ali ja znam da će jednog dana biti pisac i znam da bi ga ti odmah zavolela. U predvečerje, čak i sada kada lije kiša i duva ledeni vetar, sednemo na motorcikl i vozimo se gradom. Zime su ovde hladne i kišne. Ali nema snega. Sećaš se naših sankanja niz stazu u Četerškoj šumi? Sećaš li se sanki koje je Miroljub kupio na petrovačkoj pijaci? Mislim da Julio nije nikada video sneg. Samo neće to da prizna. Julio misli da zna s-v-e na svetu.

Večeramo obično u nekom od restorančića u kvartu La Boca koji i sada, zimi odjekuje od dovikivanja Italijana emigranata. Jedemo tamo jer Julio tvrdi da mora da bude uvek okružen ljudima, običnim ljudima da bi mogao da piše. A i zato jer mu prija da jede milanesas con papas frites prstima, dovikuje se sa gostima i nadmudruje sa mladim kelnericama. No ja ga upravo zarad toga volim.

Sinoć se razvedrilo. Duvao je ledeni vetar, ali je nad Buenos Ajresom visio ogroman beli mesec, veći i svetliji u životu nisam videla. Setila sam se Natalije, ne znam ni sama zašto. A onda naravno i tebe i nedostajala si mi toliko da me ni pogled sa La Recolete na sve krovove grada nije smirio. Naprotiv. Baš u takvim trenucima, kad postanem svesna odjednom koliko je čudesno lep svet oko mene, baš tada mi najviše nedostaješ. Julio već duže vreme pominje Pariz. Njegovi su nam nedavno, kao okasneli venčani dar a i znak da nam opraštaju venčanje bez njihovog prisustva i van crkve, poklonili dva Vuitton kofera od bordo teleće kože koji već danima stoje na sred spavaće sobe i podsećaju nas na moguće putovanje. Ako Julio uspe da privede kraju svoje pisanje, ako se već nije previše upetljao u politiku i ako se njegovi ne predomisle po pitanju prodaje kuće na Olivosu, onda bi se možda i mogli naći već s proleća u Parizu. Ali ne smem sada da mislim o tome. Prvo, jer već drugi mesec National neće da objavi nijedan Julijev tekst. Uveče, kad sedimo u dimu i kad se popiju litre i litre Izabele i Cuyanoa, ne znam šta je strasnije - tango koji se oko nas igra ili svađe koje se vode za stolom između ponekog 'peronistas' i ostalih: komunista i socijalista. O tangu ne vredi da ti pišem. Sećaš se kako nam je onaj smešni tatin prijatelj, zaboravila sam mu ime, pokazivao korake u Oficirskom domu. Ne, Vido moja, tango je nešto skroz drugo. To uopšte nije igra, to je pitanje života i smrti. Ne znam da li je Julio socijalista ili komunista. Ne zna ni on sam. Ali je njegov tango - politika, pitanje života i smrti. Ne, o Parizu ne smem da mislim. Ako počnem da mislim o tome, počeću da se radujem našem mogućem susretu, a ako počnem da se već sada radujem neću preživeti ako se od svega ništa ne ispuni. Zato: mirno zalivam divlje ljubičice koje smo prošlog proleća ukrali iz obližnjeg parka i presadili u saksije, Julio uopšte ne razume zašto me te ljubičice toliko uzbuđuju, ali Julio nikada nije video kosinu nad našom kućom u leto; idem do piljare; ogovaram s komšinicom kućevlasnicu i živo učestvujem u svim raspravama o ubistvu koje sam ti pomenula u prošlom pismu, a koje evo već drugi mesec uzbuđuje duhove u našoj maloj i mirnoj ulici.

Aha, uvek zaboravim da ti ispričam, na trgu nedaleko od kuće stoji skulptura devojčice s rukama podignutim ka nebu, od belog skoro providnog mermera. Ponekad sednem kraj nje i uvek se isto pitam: na koga me podseća. Te quiere, Vida'

Čitale bi svako pismo dok ga ne bi znale napamet. Onda bi danima nagađale: kako izgleda kućevlasnica, da li je stanarka zaista otrovala muža i svu svoju decu čokoladinim bombonama punim otrovnog likera, čas smo verovale da jeste, čas nam se činilo potpuno nemogućim. Mama je bila sumnjičava po pitanju Julijevih roditelja i nije im verovala, ma ni ovoliko. I ljutila se što je Vida ispričala Juliju kako su, kad su bile devojčice, celo jedno leto stajale uz prugu, na uzbrdici, tamo gde je ćira najsporiji, i pravile figure za studente iz Tehničke škole. Ja sam mislila da je Julijev motorcikl crven i srebrn. I da Vidi kosa leprša pod šarenom maramom kada se voze gradom. O mogućem dolasku za Pariz nismo uopšte pričale. Rekoh, dani su bili dugi i lebdeli su kao mace u vazduhu. Da nije bilo očevog i Živojinovog tup-tup po ceo dan, ničim ne bi mogli da potvrdimo postojanje vremena. Posle sam ja skupljala cepanice i slagala ih jednu na drugu uza zid, na tremu.

- Biće tu, Oče, dobra tri metra drva - rekao je Živojin i zadovoljno protrljao rukama. Ali je i ocu i meni pogled pao na ožiljak nekadašnjeg zvonika u dvorištu, pa je Živojin sagnuo glavu, pocrveneo i rekao: 'Oprostite meni, grešnom'. Seo je na klupu kraj kuće, zavukao dlanove među kolena, povio se i ćutao. Otac je ušao u kuću i otišao pravo kod mame u sobu. Samo on, Natalija i doktor, mogu da sede na njenom krevetu.

Kad padne noć, kroz prozor se vidi samo nebo. Ponekad i mesec, ali običan. Laju psi. Mama kašlje. Zavesa se polako pomera, mace lebde u mesečini i lagano ulaze u sobu. U snu se sve promeni. I ja sam ona koja sedi u sobi, u lepoj kući u kvartu La Recoleta, za stolom od crvenog drveta i čita mamina i moja pisma. Čita ih i sve razume.

Pisma Vidi pišemo obično ujutro. Ja sedim za stolom. Mama diktira iz kreveta sklopljenih očiju. ' Siroti Miroljub kaže mama, ali se obe zasmejmo. 'Piši : Juče smo se šetali duž Morave satima. Vazduh je bio večernji i znaš kako je lepo mirisalo na vodu i na trave. Milutin mi je pričao nešto jako veselo, zaboravila sam šta, zato jer je bilo tako lepo, toplo i mirno da, priznajem, nisam bas pažljivo slušala. Uživala sam da hodam bosa, sa sandalama u rukama, da mi večernje sunce greje obraz i gole mišice, a mace su lebdele svuda oko nas. Lepo.

Paradajz u bašti je rodilo za neverovati. U podne, kad je najveća vrućina, odem i uzaberem jedan, zagrizem ga i polako sisam vrući sok i pomalo me pecka oko ustiju. I dalje sam alergična na list paradajza, ali kao i pre - ne marim.

Aha, da ne zaboravim. Ne moraš Juliju da otkriješ bas sve naše tajne.

Živojin je juče napokon doveo čeze ponovo u red. Eno ih, sjaje se u dvorištu. Čim malo minu vrućine, ići ćemo do vrela Mlave. Korpu s hranom neću da nosim. U restoranu mogu da se dobiju kao i pre, secaš se, sveže pastrmke. Skoro da im osećam ukus na nepcima. A ako bude prevruće, onda ćemo pre sunca da krenemo za Miloševac. Zaželela sam se naše kuće. Zaželela sam se da sednem pod kestenovo drvo, smešim se i ništa ne mislim.'

I mama je ućutala. Onda sam ja nastavila, sama: 'Milicu ne bi nikada prepoznala. Izrasla je i na jesen kreće u Devojačku Učiteljsku školu. Mislili smo da neće odobriti i da će morati da ide u ekonomsku koju mrzi iz dubine duše, no izašli su nam u susret, razumeli detinju potrebu i odobrili. Verovatno je pripomogao Miroljub. Milutin će da ide s njom, da nađu stan i da joj se nađe prvih dana. Već smo se dogovorili, pismeno, s jednim bračnim parom, obije su učitelji, imaju lepu kuću na Zvezdari, i voljni su da uz nešto skromne nadoknade prime Milicu.

Od ljubičaste svile koju si poslala meni, Natalija je sašila haljinu za Milicu. Nemoj da se ljutiš. Bilo je dovoljno da se napravi i bolero. Milica ne može da dočeka priliku da je obuče pa se uveče šeta sobom da zadivi mene i Nataliju. Ne znam da li je greh što smo je ubedili da krene u Učiteljsku. Ona stalno, kao ti nekada, mašta o baletu. To je zarad tvojih priča o tangu i noćima u Corrientes y Esmeralda. A život, Vido moja, toliko puta sam joj ponovila, nije igra. Meni je mnogo žao sto je to tako.

Pomalo me plaši njen odlazak. Ali se onda tešim. Eto prilike da češće budemo u Beogradu koji me uvek, uvek, uvek podseća na tebe i na naš rastanak, onog zimskog predratnog jutra na železničkoj stanici. Sećaš li se Vido mokrog snega i Cigana trubača?'

Onda sam spustila pero, pažljivo dunula u mastilo, sačekala da se osuši i stavila pismo u očevu Crnu knjigu, da nastavimo kasnije.

- Sakrij to - šaputala bi Natalija i osvrtala se oko sebe i gledala kroz prozor kad god bi me zatekla sa ljubičastom svilom. Brzo je pakovala metre i metre svile i vraćala pod madrac mog kreveta. Ali sam ja, svejedno, noću, kad bi ućutali psi, kad se više nisu čuli koraci na putu kraj kuće i kad bi napokon uminuo i majčin kašalj i očevo šaputanje, vadila svilu ispod madraca. Čekala sam da izađe okrugli mesec. Onda sam se obmotavala svilom, obmotavala, u krug, u krug, dok sve ne bi nestalo, pa bih kao raspukli cvetovi topola, lebdela u sobi koja je lebdela samnom kao ogromni beli mesec nad Buenos Airesom.

- Ovo je Argentina - pokazala sam prstom Živojinu koji je glasno srkao slatki čaj s rakijom u kuhinji.

- Mi smo ljudi prosti, ne zamerite - rekao je Živojin i odbijao da čuje reč o Buenos Airesu. Natalija je potapala bele komade čaršava u toplo ulje od čička i spremala obloge za mamu. Otac je sedeo i gledao u Crnu knjigu. Natalija je otišla s oblozima i bokalom vode do mame. I bila je tišina. Onda se prvo čulo kako se razbija bokal, pa Natalijin jauk. Živojinu je ispala metalno lonče iz ruke i samo je stajao na sred sobe. Otac me pogledao i polako, polako ustao i izašao iz kuhinje i krenuo ka maminoj sobi. Ja sam gledala u Atlas i nisam htela da se pomerim. Kad su se ponovo pojavili u vratima, bilo je dovoljno da ih pogledam i iz stomaka mi se otkinuo neki čudan glas i otkinuvši i deo mene, izašao je sa bolom niz grlo.

Posle su svi hodali. Tamo-ovamo. Natalija nije mogla da nađe sveću. Otac nije znao gde su šibice. Živojin mi je nešto govorio, ali ga ja nisam uopšte čula. Ništa više nisam čula. U zoru su stigle kiša i žene. Sada je svako mogao da uđe u maminu sobu. Čula sam kako šapuću, kikoću se i kako pljeska voda. U podne je Živojin na pozajmljenim taljigama dovezao drveni sanduk. Otac je uzeo svilu ispod mog kreveta i počeo njome da oblaže sanduk. Radio je to polako. Polako i bez reči. Natalija je otvorila usta da nešto kaže, ali je on tako pogledao da je ućutala. Stajala sam u uglu kuhinje i ćutala. Kovčeg je bio na kuhinjskom stolu. Kad god bih krenula ka maminoj sobi, neko bi me vratio nazad u kuhinju. Svejedno, videla sam mamu. Bila je u beloj spavaćici. Kosa joj je bila začešljana iza ušiju. Ležala je u krevetu, samo na čaršavu, nepokrivena i bez jastuka. A lice joj je bilo, mirno, mirno, mirno.

Gledala sam kako otac pažljivo oblaže sanduk mojom svilom. Kad se napokon uspravio, bio je drugačiji. Oko nas su hodali nepoznati ljudi, otac je položio obe ruke na sto i ćutali smo. Gledala sam kako mu ruke drhte. Žene su se saginjale, dodirivale ljubičastu svilu, došaptavale i krstile se. Odvele su me u moju sobu. Gvirila sam kroz odškrinuta vrata i gledala kako mamu nose i spuštaju u sanduk na kuhinjskom stolu. Celu noć su gorele sveće u kuhinji. Otac je sam sedeo kraj mame u ljubičastoj svili. Ja sam stajala satima nasred svoje sobe.

Kiša je lila i lila niz prozore. Osećala sam kako postajem hladna i teška kao skulptura od mermera i kako više ne mogu da spustim podignute ruke. Poslednje pismo je napisano, pomislila sam, a svila je bila za mamu.

Maastricht, februar/mart 2002