Tibor Vaš
Čak i na razglednici nazorice
Pismo gornjegradskog dra Marcela Tota donjebaštenskoj Marceli Kun
Draga moja Marcela, pojmite majušnom si pameću svojom u pismu mi pridodatu pozdravnu razglednicu sada kao analog pisma o privilegijama, darovanog gradu mome od strane Ladislava II: kao potvrdu nezavisnosti.
Zgodan bi to slučaj bio ako bi sada reč moja do intelekta Vašeg doprla. Tja, suvišno mi je u to se uzdati. No sledstveno ljutitome, žurnom odlasku Vašem, moram da kažem sledeće: od sada Vas ne držim srcu mi bliskim. Da dugujem ne umem, maksimalno pak i nadalje, u istoj onoj svoti pak kao i mome Adiju, koju sam zato na zajam zatražio da zbog novčanih problema mojih heraldičar meni samome kao i općinstvu novi grb Sente na kredit projektovao ne bi. No od gradske kuće ja krasti više ne umem. Pogledajte grb taj, preslikaću ja ga ovde. Neka žitni klas njegov svedoči o prezreloj, iskvarenoj ljubavi našoj, a kečiga o kupanju našem u minuloj nam sreći, a nek Vam dva unakrst postavljena ključa u pamet pak otvaranje tajni naših dozovu, kojima odsada pa nadalje baviti se zaista priličilo ne bi. Uzmite zaozbiljno ovo oproštajno pismo moje. Ne govorim Vam to tek pukog uzbuđenja radi da ću ruku svoju dići ja od Vas.
Ciganite se Vi s drugim, mene pak na miru ostavite.
Razglabati ću po poslednji put ponešto tu i tamo, te Vas molim da me saslušate i stoga odvorite te dražesne Vam uši male.
Od klavirskih lekcija ne pokusaste Vi baš ništa, premda bi Vam moj dragi Adi trećinu troškova snosio tad. I doktorovica mogadoste biti, dr Totovica, Marcela draga, ali vrata Vi mi zalupiste. Te se tako ja pak sada plačuć prisećam. Po fundamentu vatrogasne kasarne u izgradnji šetajući - zgradu, znate, moj prijatelj Lajta projektuje, onaj s kim smo se onomad u Narodnoj bašti susreli, upravo beše uzajamne veze Senćanske bitke i Karlovačkog mira elaborirao jednoj gospođici uredskoj asistentici, s kojom pod ruku iđaše tad - sve jednako na očitovanje jedno mislim: nikada zaboraviti neću, pod skelama Vi rekoste, pri čemu nam lica uzajamno plamtahu tad, da tako snažnim plamom Vaša ljubav spram mene bukti, da njega ni iz ove velike kasarne ugasiti ne bi znali. Pa, znadoše, premda zgrada još dovršena nije. Neugasivu Vi žudnju drugom istavite, ja se odričem od strasti žeravice te.
Uza sve to, priznati moram, otkad Vi odoste duša moja gazište posta. Gazište slično onomu na obali Tise, kao što to na razglednici mojoj videti možete. Kada bih barem ja sada u vlasništvo Vaše dospeti mogao, poput moje Sente koja u segedinsko pak pre šest stotina godina dospe. Na pamet mi pade prijateljica Vaša, koja kao protuva segedinska u pobočju Adija onomad u velikome društvu javno u sumnju dovede to da bih potomak onih Totovih, koji pre dve stotine godina iz Županije heveške dođoše, mogao ja biti, dovede u sumnju i ismeja me kad ja u odgovor rekoh da mi pradeda u posredstvom doseljenika mađarskih preduzetoj izgradnji crkve učestvova. Ne poverova samo prijateljica Vaša, ili pak i s tim izvoditi sprdnju htede? Smejala se kada slučajno rekoh da mi je pradedin brat u velikom požaru iz 1769-te preminuo, čijem su se dimu preci Vaši na obali segedinskoj diviti mogli. O precima mojim sam pak i pre protuvne prijateljice Vam, a na posebnu molbu Vašu istraživao, istina, i zbog rođene sestre oca mojega, Marcele Tot, budući da, kao što je poznato, njoj za zabavište senćansko zahvaliti možemo. Posle se raspitivala, već i zarad puke zajedničke Marcelovštine te, pa rekoh da je nakon Subotice ova ustanova druga po redu u vasceloj županiji našoj bila. No Vaša malenkost i deca: ta dve različite to su stvari. Valjda zbog toga što u srodništvu Vašemu tako mnogo bosonogih, ne samo od prljavštine pocrnelih derančića beše? Do đavola, ne afektirajmo: srce moje do presipanja ljubavlju ispunjeno beše. Istina, Adija ne čitaste nikad, no ni Adi ne čitaše mene.
O, draga moja Marcela, zar biste zaboraviti mogli da u mladalačkome dobu našem oboje u onom vozu koji je prvi u senćansku stanicu ušao bejasmo? Istina, petnaest godina je tomu već. No da li biste zaboraviti mogli reči inženjera, brata mojega, budući da sam, jel'te, i u toj stvari po rođačkoj liniji angažovan bio - kada je on svečano u saobraćaj senćanski odsek željezničke pruge Segedin - Subotica - Bečej pustio? Zar biste zaboraviti mogli da je deset godina tome kako smo se, dok nas je Franjo Josif ovde pohodio - a mogao bi i ponovo neki slični svemogućnik doći, pa da iznova ulice popločaju - uzajamno gledali zarad toga što električnu rasvetu uvedoše?
No zašto da se ja ovde beskorisno na ovakove stvari podsećam - ta Vi mi, draga moja Marcela, nikada oprostili niste, Vi i valjda cela porodica Vaša, to što je porodica naša, budući verna običajima imućnijega sloja, uokolo Glavnog trga, u ulicama što sabiraju se tamo, kuću sebi kupila ili pak izgraditi dala. Beskorisno objašnjenje moje bî da to statusni simbol nije, zalud komentarisah ja da izvorište opstanka našeg - promet radnje naše - na drugome mestu ne bi mogao veći biti. Vi, Marcela draga, ni jednom rečju niste bili voljni Vaše pretke pomenuti. Stideste se valjda da po majčinoj liniji previše njih iz donjegradske ciganske mahale beše? Zar postideste se što u jednoj u tlu iskopanoj udžerici svetlost dana ugledaste? Zapravo ne ugledaste, pošto nikakva svetlost tamo prodirala nije. No, ja ipak rekoh da se stideti ne trebate zbog toga što Vam je majka košarice plela, budući da je, nezavisno od toga, u našoj priči "rukotvorilačka ruka ljubavi" snažna bila: ispredasmo mi planove, i to kolike li samo. Da ćemo kompletni gornji deo hotela "Princ Eugen" kupiti, ili ako ga pak i ne kupimo, da ćemo za naše venčanje tokom prošle godine sagrađeno pozorište iznajmiti. Da, dobro bi to bilo potpuno poludeti i tako umreti. No pre toga konzumirati pak od one finije fele: od duševnih esencija. Bejah anarhista, fakir, bigotni katolik, papista i umetnik samoobožavalac. Od mog Adija naučih da ništa novo uslediti ne može. Od vas pak otrčaću kao što pristala vrsnica Vaša na nožicama maločas ode.
Znam, veoma Vas je tištalo to što toliko novom ubožištu našem darivah. Može biti, problem je samo to što sam previše ćelav i ozbiljan. Svakako, mogadoh, jel'te i prećelav i preozbiljan sve Donjevrtljanima dati! Tja! Nikada njima nizakakve pare iskobeljati se iz zemlje na um ne bi palo! Uspelo mi je Vas na vreme otrgnuti, tamo gde se dobro peru i omiljeni kult od izopačavanja emocija ne čine. Nezahvalnost Vaša veoma mi teško pada. Da li da kažem da sam Vas na takova mesta sa izvrsnim društvom na izlete vodio na koja pak Vi sa prirodnim mirisom svojim nikada ne bi pristupiti mogli, nikada u krasnoj odeći, u oblačku pariskog parfema što Vam ga Adi donese, a koji pak prirodu Vam suštastvenu skriše, Vi krasotu senćanskoga kraja videti ne bi mogli, niti bi nogom pak kročiti mogli na zemlju Pane, Adorjana, Velikoga rita, Gornjeg Brega, Kerekseka, Žute obale, Makoša, Batke i Tisasentmikloša. Neblagodarna furijo! Nema više pompe, nema izleta više. Mirišite samo miomirise natruloga šušnja Crne šume sad. Ostavih se vas, više žalostive brige o budućoj sudbi Vašoj nemam. Danas, kad na imendan moj vrata mi zalupiste, bez reči me ostavivši, odlučih - malteški kâm biću i prihvatiti Vas više neću. Možete Vi k meni doći sa rečima čudnim, da Vas prvo putovanje vozom, električna svetlost, izleti, zajedničke Marcelovštine, da Vas uprkos svemu Adi zanima, Karlovački mir ili pak heraldika, da srdačno Lajtu pozdravljate i tome slično. Da Vam iznova oprostim. To učiniti neću. Izbačeni ste, draga Marcela. Ljubav našu dobri je Bog skrajnuo u stranu. Na pogrešnu stazu stupismo. Vi spadate onamo odakle ste došli: čak i na razglednici Vi ste, na očigled društva, čeznutljivim prljavcima nazorice. Neću više iz prašine k sebi vama slične mladce izvlačiti. Srozajte se kad srozati se želite, Boga ne molite, popa ne štujte, Marcelu zaboravite. Nema nikoga više ko bi neoperivu prljavštinu sa Vas sapirao. Nek Vam kvartir iznova zemlja dadne, od mene možete na počivaljku poći i tamo obeznaniti se. Malo Vi prava imate, ovako kako mene ostaviste, na od ovoga pametniju propast.
Od mog Adija naučih i to da ako ikada velike, istinske, srećne kulture za svet bude, tad lasno biće k devičanskome varvarstvu preći. Od današnje, u svakoj zemlji čak još ni ne usvojene, lažne i nenaplaćene osloboditi se pak samome čoveku stravično je teško. Čak ni nakon što više spavati ne možemo, kada besnimo, krvarimo, kada su nam krv i bubrezi loši i kada odista ne želimo ništa više. Bez pozdravnog cjelova Vi odoste, a moje lice smesta tako samrtnički bledo posta kao što nikada pre ne bi. No ne zovite me i ne tražite. Ne mogu reći da drugde, kod Vama sličnih devojaka, uobličenijih i toplijih čuvstava obećavajućih vratova ima. Samo će me žalostive, osetljive i obesne žene razumeti.
Oprostite mi, preostali deo oproštaja kao i datiranje na slikovitoj strani razglednice jesu, a sve zbog uistinu poslednjeg mi zbogom.
14. avgusta 1904. na Marceldan