Snimak koji potiče iz zbirke senćanskog Gradskog muzeja ovekovečuje stanje od pre približno stotinu godina. Fotograf nije želeo da napravi jednostavan panoramski snimak, pošto nam u prednjem planu obalske panorame, na nenaseljenoj drugoj strani rečne obale, reprezentuje i (posredstvom potonjeg pripovedača evocirane) ljude različitog društvenog ranga. On pravi razglednicu. Saobrazno nameri prikazuje nam idilu - i to onu u jednoj slici izrecivu - koja se, međutim, da raskrinkati.
Fotografija - koju inače već godinama gledam - ima i svoje važne tajne, koje, međutim, tvojoj pažnji mogu preporučiti tek po dovršetku tvoje prve storije, pošto bih voleo da tokom stvaralačkog procesa na znanje ti uzete pomenute tajne suštinski izmene smer tvoje pripovesti. Bilo bi, dakle, izdajstveno činiti to, te upravo zato i tajim stvarni naziv ovog poduhvata.
Stoga, nazovimo ga provizorno: "Ljubi Vam ruke dr Tot".
- Vozni red:
- Najkasnije do 25. novembra očekujem tvoju prvu pripovest (proza).
- Do 30. novembra dobićeš eksplanatorne marginalije koje će, naknadno ugrađene (u deo koji ćeš sam odabrati), eventualno imati uticaj na konačno ishodište tvoje pripovesti.
- Do15. decembra očekujem tvoju modifikovanu / drugu / finalnu storiju.
- S prijateljskim pozdravom
- Dumas
- Najkasnije do 25. novembra očekujem tvoju prvu pripovest (proza).
Eva Bernicki: Ljubi Vam ruke dr Tot
Naravno, ni kada ne bi ispala zajedno sa plavom gumicom za dunst uvezanim paketićem i mala burmuntica sa zmajem iz kasete gospođe Duci, ni onda mi ne bi bilo teško da prepoznam miris levande pomešan sa listom duvana. Moj je nos od početka podešen na oporosti, svaki uzorak mirisa koji sam sakupila iz moje okoline nije nište drugo nego bezazlena zabluda. Krišom, kada niko to nije video, odenula sam kaput mog dede lulaša, prvo samo da bi pomirisala sigurnost, a kasnije da bi na sebi osetila gorčinu muževnosti.
Andraš Bakoš: Fotografija I.
Ranije je ribar i njega, kao i ostalu decu, oslovljavao sa "ti", a osećao je i da ga voli više no ostale - verovatno ne zato što su dalji rođaci. Pokazao mu je na kom mestu vredi pecati morune, drugi put ga je odveo do dece koja su pecala sa obale, zatražio je od njega udicu, a potom je pak o nju okačio jednu oko kilogram tešku kečigu. "Izmori je, bratac!" - rekao je smešeći se.
Karolj D. Bala: [ zasad: Ruke Vam ljubi dr Tot]
Opis mesta je sam po sebi pobudio njegovo interesovanje. Izrazito mu je bilo po volji to što treba da prođe pored groblja, popne se uz uzvišicu i na jednoj u bujnu živu ogradu zarasloj gvozdenoj kapiji napipa dugme zvonceta na njenoj unutrašnjoj strani. Lokalitet je bio romantičniji, divlje renesansniji čak i od one u mašti uobličene slike.
Zoltan Danji: Proćerdano bogatstvo
Po priči moga dede, u leto devetsto četvrte moj čukundeda, pokojni Demeter D. - nakon što mu je sin, odnosno moj pradeda, pokojni Kalman D. pobegao od kuće, pošto nije mogao da podnese to što je roditeljski dom nakon smrti njegove drage majke, odnosno moje bivše čukunbabe, za njega ostao tek očeva kuća...
Arpad Nađ Abonji: Eden Franc, prominentni krojač
- Eden Franc je već u svom detinjstvu šegrtovao u krojačkoj radionici svoga oca na Topartu. Nakon izvesnog vremena činilo se da će od njega biti čak i od njegovog oca veštiji krojač. Tako je i bilo. Ubrzo nakon prerane smrti svoga oca on je preuzeo upravu nad malom krojačkom radionicom. Samo što dobri Bog Edena nije isključivo darivao veštinom, već i izuzetno lepim likom.
Tibor Vaš: Čak i na razglednici nazorice
Zgodan bi to slučaj bio ako bi sada reč moja do intelekta Vašeg doprla. Tja, suvišno mi je u to se uzdati. No sledstveno ljutitome, žurnom odlasku Vašem, moram da kažem sledeće: od sada Vas ne držim srcu mi bliskim. Da dugujem ne umem, maksimalno pak i nadalje, u istoj onoj svoti pak kao i mome Adiju, koju sam zato na zajam zatražio da zbog novčanih problema mojih heraldičar meni samome kao i općinstvu novi grb Sente na kredit projektovao ne bi.
Retuš
(Modificirajuće pismo)
Vrlo je verovatno da se fotograf zbog budućeg uspeha razglednice rešio da tako smelo retušira sliku. Da je želeo da prikaže ne samo grad, nego i njegove stanovnike. Ali da bi smo se još više približili istini, umoljavam te da i ti u ruke uzmeš četkicu za retuš i sklapel, i - kako je to učinio i svetlopisac pre stotinu leta - odlučno ispravljaš i ti datu kompoziciju. U tu svrhu Možeš da koristiš bilo šta iz već datih činjenica, odnosno iz nečinjeničnih sugestija. Ja to prepuštam tvojoj odluci. Jedino te odlučno molim da lestvama i figuri koji se penje/spušta po njima, obavezno nađeš mesta, te da tvoj prvi "snimak" modifikuje ovaj ugrađeni elemenat brižljivo obrađenih kontura.
Eva Bernicki: Kulminacija duše
Pisalo je kako gospodin direktor nije zaboravljao gusčiji batak sa prilogom i pečenje od opijene venjarke ni nakon što je preko noći lepa kuvarica nestala iz gradića, te je uzaludno krišom slao razglednice za njom. Lišen specijaliteta počeo je sam sebe da vari, prvo je izgubio samo suvišno salo, pa mišiće, a na kraju i izdržljivost prepona, pa se hotel sa njegovih ožuljanih plećki pao na zemlju poput nekog isušenog papiloma. U to vreme ljudi su i utehu bolje poznavali, igrali su smrtno ozbiljno, nikako lakoumno, pokazivala je Ducika fotografiju sa anonsa sa slikom zgrade i zlatnim natpison na zgradi.
Andraš Bakoš: Fotografija II.
Njegova majka mu je jednom uz prazničnu trpezu pričala kako je dve nedelje pre porođaja prislonila merdevine uz stablo višnje koje se nalazilo na ulici. Već se bila i popela, te gro voća već i pobrala, kada je iza sebe začula fini prasak, te - onako gledavši unazad - u svome strahu umalo što zaista nije pala, pošto je njen mlađi brat, koji je učio za fotografa i nakon Beča boravio ovde za vreme njegovog letnjeg raspusta, u potaji stao pod drvo zajedno sa stativom i bezobrazno je fotografisao - kao i gotovo svakoga u gradu - a kada ga je ona pozvala na odgovornost, njen bratić se branio time da malo straha ne predstavlja preveliku cenu za večni život...
Karolj D. Bala: Merdevine u magli
Ovo je neki trik - pomislio je, dočim je njegov pogled iznova pao na listove papira, koji su razbacani ležali po stolu. Samo su zato i izašli iz sobe, potajno ga motre nekom skrivenom kamerom, kako bi saznali hoće li on za to vreme okrenuti dokumente na lice. No čime li će sebe bolje uplatkati? Ako odglumi ravnodušnost i ne posegne za njima, ili ako pak udovolji svojoj prirodnoj radoznalosti?
Zoltan Danji: Bezverni rekvijem
Očevu baku, odnosno moju prababu, svako je, shodno legendi, poznavao kao otelotvorenje predanosti: u očima oba ogranka porodice ona je bila neko ko je svoj život uvek žrtvovao za druge, prevashodno, naravno, za našeg pradedu, čak dva rata prošavšeg D. Kalmana, koji doduše ne beše lak čovek, no koji uza sve to imađaše - kao štono kažu - dobro srce i osećajnu dušu. Moj pradeda je kao dvadesetogodišnjak bio pobegao od kuće dva dana nakon smrti svoje majke.
Arpad Nađ Abonji: Senćanski kapričo
Polako sam počeo da verujem da nije poludeo doktor Tot, već da se od zdravog razuma oprostio vatrogasni kapetan. Po vascelom gradu je bio poznat po svojim pijančevanjima, velikim kartaroškim bitkama, a - treba reći i to - i po svojim naklapanjima. Što se njegove prirode tiče, on je nalikovao svojoj sestri, za koju bi se pak sasvim izvesno moglo reći da je imala konfuzno devojaštvo. Nju je potom za ženu uzeo fotograf Rener, koji se doselio u grad, spasivši je time od daljeg propadanja. No otkad se nesrećni fotograf pre par godina preselio na drugi svet, njegova bivša žena je za sebe izborila nečasnu titulu nekrunisane kraljice spletki.
Tibor Vaš: Drugi list
Zalupih Vam vrata, jest, no dobro Vi znadete da biste i drugačiji udarac dobrano zaslužili. To po poslednji put učinih, put me više k Vašoj, ni kaplje misticizma transpirirat ne znajućoj duši, naneti neće. Ne uzmite za uvredu, perećelavi i ozbiljni prijatelju moj, kojega doktorom titulira žargon građanski, čipkanu opasku tetice moje, po kojoj se u pismu Vašemu više činjenica skriva negoli što će ih ikada u senćanskome arhivu biti, ne umem da prećutim, a i ovako paralelno već i samu tajnu sa Vama delim: tetkica moja i na ovaj se način u našu sudbu umešala.
Dodatak
Zoltan Danji: Elegija za večni život
O debelu, povijenu granu kestena bila je okačena kosa, alatka tamnomrke drške, te od duge upotrebe i mnogog oštrenja istanjenog sečiva - kada bih se peo na drvo morao sam da pazim, jer sam se njome lako mogao poseći, a pod drvetom je bilo i jedno bure, u njega je krajem leta moj deda sakupljao kominu, a tokom dugog niza godina ispreliveni sok nataložio se na zidove bureta poput debele, crne kore.
- Koliko li je gutljaja šljivovice, koliko li je jutara pokošene deteline za sedamdeset, osamdeset godina?