Robert G. Tili: OTAC SEBI SAMOtnoME
NA VRHU BRDA (SAM)

 

"Kravica muče/probudi se, luče/Ali Isus, boga mali/neće plačem da se javi."

Kurt Vonegat Junior: Klanica Pet

 

na vrhu brda sam 1000

devet

180

je & neka

vrelo je nad gradićem boulder u američkoj saveznoj državi kolorado

u dobrovoljnom sam izgnanstvu

 

manastiru

od apsane (od)

tela svog umornog

istrošenog

zanemarivanog & zanemarenog

od sviju & od sebe, napokon

 

zab

lude lude

jedne zab

ludele ovčice u ovom vučjem toru

lude jedne

poput svih inih 8

ljenih, neistomišljenika

Bližnjih

i i

nih Drugih

 

u reonu koji mi je najpoznatiji

znan do bola

-sve sama samo

ispitivanja

propitivanja dragih Drugih

što na ljubav mržnjom i podsmeho

m m

i uzvraćaju

elegičnih naznaka gubitka svrhe

 

potpune besmislice

naravno

o

stajem u šu

mama:mama

je odatle, kao isus iz postrevolucionarne bulgakovljeve moskve, ruku pod ruku s volandovom svitom,

dogom pilat

ovom & pilatom nestala,

sa sve judom

i i

ni

m M

ajstorima

(margarite uvek o(p)staju, nikada ne ostaju

uz svoga čoveka, osim kada ga napuste, a napuštaju Prave uvek)

mater je odatle

nestanuta )jašući "po indijanski" hrbat jednog narogušenog vepra

 

kao & paund iz mog rodno

g g

ada od grada

anabaptistgrada

kao ja iz gradova

ali prethodno rev

nosno & nazalno

zgažen & poražen

zgromljen

i i

spljuvan: pljunut

i i

scedak sperme grupe autora što se odazivaju na skupno ime "otac", napomenuh već to

u prethodnoj pesmi, dobro, omda ispljuvani

pljunuti majakovski

pre samoubistva-ili nakon i

100

g?("Ne pucatj. Druzja!"-behu mu poslednje reči)

("Eli, Eli, lama savahtani?")

o

stajem u šu

mama kao robert

frost u snežnom predvečerju

& udišem stvarnost ne bih li o

stao živ-

u(z)dišući duboko (kao) 1000 poljubaca

pun rukoveti gubitka

krila bremenitog naramcima praznine

 

svi su otišli

oni Najbolji nestanuti su

sve su pobegle

 

"voleh dovoljno"-kažu mi, hoće mi se dati na znanje

da je ljubav kategorija koja se može meriti, ograničavati dakle

i

100

tako

 

gluposti

 

u gradovima

obilja bednim, gladni

m m

ansardama srednj

e e

vrope

 

po predgrađima noći

po međuvremenu

između redaka mojih stihova

neosedlanih & nepočešljanih

 

gde svetla će osvetlit

i i

stine jednoga dana

a možda ni tad

a a

ko bude malo sreće

 

a nema je & neće je nikada ni biti

 

mada je to jedino, sem nešto topline Sunca i mirisa ma

slina za čim slinih, što iskah od Nadležnog

 

ali jedino što ikada sam dobijao bile su suicidalne depresije & delirijum tremens

 

kraj sve tamnijih i mutnijih voda

& nemuštih mora

okeana (od) nesporazuma & nerazumevanja

 

u gradovima o

d d

ima gde gosti mili su mi kada ih nema(m)

u gradovima koji grade mi (pro)pad(anja)

nalik sam snovima ciganinove žene

 

& ne umem (o)prostiti

& ne umem zauzdati sećanja & naučiti

kako se, kao Indijanci ili zen-monasi prazni pro

100

r između dva neoprana uveta nagluva

svakolikog sadržaja

prošlosti ponajprije

beunadne sadašnjosti

nepo

100

jeće budućnosti koja tek 100

ji, n

e e

gzistira ni kao "noch nicht sein"

 

ne umem (o)praštajući (se pro)plakati:

 

 

zbogom