Dušan Gojkov: Opšta mesta
Opšte mesto No. 1:
Oči, kao dugmići
Probudilo ga je sunce u sobi i prigušen zveket posuđa iz trpezarije. Otvorio je oči, lenjo, i pogledao naprsline na gipsanim radovima na plafonu. U toku noći polako je skliznuo u rupu otomana na kojem je spavao. Ležao je i gledao u plafon, s glavom spuštenom i nogama blago podignutim na naslon sofe.
Iz trpezarije čula se prepirka. Glas devojčice:
- Mama, vidi šta mi radi!
Kroz mlečna stakla na vratima nazirao se veliki sto za ručavanje, dvoje dece kako sede za stolom, jedna krupnija prilika s druge strane stola, jedna tamna mrlja što hoda okolo.
Tamna mrlja - majka - nagla se nad decu. Umirila su se. Krupnija mrlja s druge strane stola - otac - ustala je, zabrundala nešto nerazumljivo, nestala iz vidokruga. Potom su i deca napustila stan.
Okrenuo je glavu nadesno i pogledao na pod: koferi.
Zatvorio je oči. Osećao je bol u leđima. Kao i svaki put kad ne spava u normalnom, ravnom krevetu. Lumbago? Bubrezi? Ne. Hipohondrija. A i to dolazi s godinama, valjda.
Protegao se, ne izvlačeći ruke ispod pokrivača. Samo ih je istegao ka kolenima.
***
Otvorila je vrata trpezarije, tiho ušla u sobu, prišla prozoru, pomerila zavesu, polagano. Čuo je kako hoda, osetio kako se parket ugiba pod njenim koracima. Približila se sofi na kojoj je ležao, umotan kao mumija.
Njen miris. Udahnuo je duboko, ali tiho. Zatvorenih očiju, da ne primeti.
- Znam da si budan - šapnula je.
- Dobro jutro, Sofija - rekao je, ne otvarajući oči.
- Hoćeš kafu?
- Mmmm... Hvala.
Dok je ona pripremala šoljice u trpezariji, pridigao se, protrljao oči. Pokrivač je povukao do brade.
Ušla je s dve šoljice:
- Što gledaš tako unezvereno?
- Ne znam gde sam ostavio odeću sinoć.
- Odnela sam je u kupatilo, rano jutros, na pranje. Nedostajala mi je samo tvoja košulja da napunim mašinu. I gaće.
- Moram da operem zube.
- Samo napred. Doneću ti neku kućnu haljinu, sačekaj. Pridrži. - Utrapila mu je obe šoljice u ruke.
Spustio je jednu na pod, drugu približio licu: kafa uvek miriše isto, a opet drugačije. Na jedan način kafu prave u Nemačkoj, na drugi u Francuskoj... da ne govorimo o Americi ili Dalekom Istoku.
S osmehom na licu, spustio je i drugu šoljicu na pod.
***
- Lazare!
- Houmm? - izvadio je četkicu za zube iz usta.
- Hoćeš mleka u kafi?
- Da.
- Onda donesi bokalčić sa trpezarijskog stola, kad se vraćaš iz kupatila.
***
Sedela je u pletenoj stolici, okrenutoj ka prozoru. S kafom u desnoj ruci, prišao je, pogledao kroz prozor, dole: velegrad.
- Kako to da se ne čuje ulica?
- Buka?
- Da.
- Čuje se. Bio si jako umoran sinoć, a danas si se probudio u bučnoj sobi. Zato ne primećuješ. Kad god dođem s puta, prve noći ni ja ne mogu da zaspim, koliko me nerviraju automobili, sirene... Posle se naviknem. Čovek se na sve navikne.
- Dostojevski.
- Da. Ima to negde kod njega.
- Kako si, Sofija?
- Ne znam. Dobro? Dobro.
Otpio je gutljaj kafe.
- Ah, da. Zaboravio sam da sipam mleko. Šta si rekla, gde stoji? - pridigao se.
- Sedi. Doneću ja. Doneću i još kafe.
- U levom džepu košulje imao sam...
- Stavila sam ih na stočić pored otomana. Zapali i meni jednu.
Izvadio je dve cigarete, pripalio jednu po jednu.
- Koliko mleka?
- Tako. Hvala.
- Ovaj put ostaćeš malo duže?
- Ne znam.
- Ali ne ideš već danas?
Pili su kafu ćutke.
- Kad sam rekla blizancima da si noćas stigao, odmah su hteli da te vide. Jedva sam ih ubedila da te ne bude.
- Pa i da su me probudili... Eh, deca... Kako im ide u školi?
- Dobro. Ma, kako bi im i išlo, kakve su ovde škole...
- Imaš pravo. Nas su mnogo bolje, i šire obrazovali.
Ugasila je cigaretu, energično. Podigla je ruke, da skupi kosu na zatiljku. Grudi su joj se zaoblile ispod bluze.
- Danas će opet biti sparno - uzdahnula je.
***
Prevrnuo se na leđa. Dlačice tepiha blago su ga bockale. Pridigla se nad njega, zagolicala ga po licu kosom, poljubila ga u vrh nosa. Onda ga je čvrsto zagrlila, stavivši glavu na njegovo rame. Spustio je šaku na njena koščata leđa i gledao gore, preko njenog potiljka.
U pukotine na plafonu.
***
- Ustani, obuci nešto. Uhvatićeš prehladu. Ne moraš stalno da izgledaš zavodljivo.
- Idem u kupatilo. Hoćeš da mi daš neki peškir?
- Već sam stavila. Plavi.
- Nemam više pene za brijanje.
- Moj muž se brije električnim brijačem. Stoji u ormariću iznad lavaboa.
Posmatrao je svoje lice u ogledalu. Nije često imao priliku da se vidi iz profila. Ovo, trostruko ogledalo za šminkanje to je omogućavalo. Sam sebi delovao je mršaviji, ispijeniji. Podočnjaci su iz profila dublji, tamniji. Nekoliko sedih sa strane pretvorilo se u duge, bele zaliske.
- Dobio si na šarmu, otkako si osedeo. Izgledaš nekako otmeno - dovukla je njegove putne torbe u kupatilo, otvorila ih i čučnula pored.
- Belo, belo, belo, šareno, belo, belo... otkud ti ova sintetika?
- Šta je to? Ne znam. Valjda sam kupio negde.
- Ili greškom spakovao nečije... Pa da. Ovo je ženska rolka, tvoja sigurno nije...
- Moguće.
- Te tvoje bi mogle malo bolje da te paze, znaš? Vidi ovo: sve čarape su ti skoro propale. I košulje. Imaš li novaca?
- Imam.
- Koliko?
- Dovoljno.
- Dobro, onda ćeš mi dati nešto para, da ti kupim par košulja i nešto veša. Ovo mogu i da zakrpim... a ova rupa je sigurno od cigarete.
- Nije od cigarete.
- Izgorećeš jednog dana. Ako već imaš takve ambicije, uradi to bar na nekom trgu, s kantom benzina, kako se i priliči... Samo, pre toga obavesti fotoreportere, tek toliko da im ne propadne dan...
- Ne zavitlavaj me.
- Ja? Bože... - nasmejala se. - Ovo odelo ću poslati na čišćenje. Ekspres. Biće gotovo popodne.
- Hvala ti.
Prošla je pored njega i uštinula ga za stražnjicu, blago:
- Bogami...
***
Sedeo je u kafeu, gledao na ulicu, kroz izlog. Jedan čovek je veoma spretno vrteo jabuke na dugačkim štapićima po unutrašnjosti kotla s istopljenim šećerom. Desetak već pripremljenih, ušećerenih jabuka cedilo se s konopčića na koji su bile prikačene. Jedna starija gospođa sa psom prišla je, kupila jabuku, ponudila kučetu koje je voćku samo omirisalo i kinulo. Bacila je jabuku u korpu za otpatke dva koraka dalje.
Sofija je ušla s nekoliko kartonskih kesa u rukama.
- Uzela sam ti pola tuceta košulja na rasprodaji. Poliester i svila, pola - pola. Neću da sednem. Treba da se vratimo, uskoro će i deca iz škole. Gde si parkirao?
- Odmah iza ugla.
- Jesi li ubacio novčić u parking sat?
- Nisam. Bio je prekriven ceradom. U kvaru.
- Lepo. Hajdemo.
Prišao je pocinkovanom šanku, pogledao u svetleći cenovnik iznad, izvukao dve novčanice i pružio ih bucmastoj devojci, loše obojene kose.
- Servis nije uključen, gospodine.
Izvukao je još jednu novčanicu.
- Bezobrazluk - frknula je Sofija. - Kakav "servis" u restoranu sa samoposluživanjem?
- Nema veze. Od kad ti brineš o takvim stvarima?
- Radi se o principu. Koliko si joj dao?
- Dolar, ne znam. Možda pet.
Jedan čovek hodao je trotoarom, mašući rukama kao ptica. Došao je do pešačkog prelaza i krenuo unatrag preko ulice. Automobili su zaškripali.
- Mora ovo da propadne. Sve je ludo. Niko više nije skroz čist. - Rekla je, odmahujući glavom.
- Što se mene tiče, propalo je odavno. - Pružio joj je kartonske kese da ih pridrži dok izvadi ključeve od auta iz džepa.
- Hoćeš ti da voziš?
- Ne. Ti voziš bolje. Smiren si.
- Nikad se neću navići na ove automobile bez menjača i kvačila.
- Ja sam ovde i naučila da vozim. Ne bih znala da se snađem s tri pedale.
- Pogledaj, molim te, da li idu neka kola iz ove ulice desno. Koliko si imala godina kad ste emigrirali?
- Čekaj... sad može, nema nikoga. Sedamnaest. Roditelji su tako hteli. Kad su brata ubili, nije više bilo razloga da živimo tamo... Otac je izgubio posao, po političkoj liniji... to se tad govorilo "bio je upućen na prinudni odmor"...
- I sad tako govore, kako izgleda. Jesi li se ikada vraćala u zemlju?
- Ne. Ni u posetu rodbini. Imala sam neke babe, ali su pomrle. Sećam se samo nekih drugova i drugarica iz osnovne škole... Da ne poveruješ, sećam se kad smo dobijali pionirske marame... bila je i priredba...
- Prve ljubavi?
- Ne, na žalost. Ali se sećam prvog pijanstva. Na ekskurziji. Povraćala sam po celom autobusu. Sećam se i bratovljeve sahrane. Crna odeća... Njegovog lica se ne sećam. Imam fotografije, naravno, ali nije to to. Doneli su ga u metalnom, zavarenom sanduku. Sa onim prozorčetom, nagaravljenim. Tata je rekao mami "Možda nije on unutra". Ne. Ona je znala. Nije bilo potrebe da gleda. Kasnije je pričala da joj je nešto puklo noć pre nego što su nam javili telegramom... Ne u grudima, u dahu, ne umem to da objasnim, znaš šta mislim?
- Otprilike. Ne znam.
- Osetila je da joj nešto nedostaje, tu, unutra, nešto što se stvorilo kad je prvi put čula kako plače, čim se rodio... Nisam ni ja razumela o čemu govori, ali, sad i ja imam decu, sad znam.
- Njega su na frontu...
- Da. Još 1991. Skreni ovde. Imamo taman vremena da dočekamo decu ispred škole.
***
Dečak je samo pružio ruku, gledao ga ćutke, smeđim očima. "Kao dugmići" - pomislio je Lazar. Kad li je samo čuo tu frazu? "Oči, kao dugmići..."
Devojčica - mala majka. Zabacila je kosu njenim pokretom. Odmah ga je uhvatila za rukav:
- Vodićeš nas popodne u park da hranimo veverice, kao prošli put?
- Sećaš se?
- Naravno.
- Niko ih ne vodi u šetnju, Fred radi čitav dan, a ja sam popodne zauzeta... Držim časove devojkama...
- Balet?
- Mmm...
"Kao ruske emigrantkinje, posle onog prvog rata, kod nas" - pomislio je.
- Hoćete da vas vodim na ručak?
- Ručaćemo kod kuće.
- Svaki dan ručate kod kuće, i ti i deca. Hajde da vas vodim negde. Znam jedno dobro mesto u blizini. Italijansko.
- Ja sam htela da ti skuvam jednu domaću čorbu... A i ne volim testo.
- U tom restoranu koriste samo pastu Di Cecco... najbolju na svetu... uostalom, imaju sjajne školjke. Večeras ćeš praviti čorbu, ako ti ne smeta. Hajde. Može?
***
Konobar je bio obučen u zelenu košulju, prsluk, pantalone. U tonu sa stolnjacima i salvetama, zavesama na prozorima. Doneo je dva velika menija, i dva za decu, s vozićima sa strane.
- Ne. Donesite i njima normalne jelovnike, molim Vas.
- Kako želite, gospodine. Mogu li samo da Vam skrenem pažnju da ste seli u nepušački deo restorana?
- Zato nema pepeljara? Baš gledam... Nema veze, nećemo pušiti.
Otvorio je jelovnik:
- Predlažem da uzmemo jedan veliki oval s školjkama, malo škampa sa strane...
- Ja ću čizburger. - rekao je dečak.
Sofija je prevrtala meni.
- Ja isto ne bih mogla školjke. Možda neku ribu, ali da nema mnogo kostiju... I da nije masna.
Devojčica se osmehnula i skoro pokroviteljski rekla:
- Ti i ja ćemo jesti školjke, Lazare.
***
- Da ti napravim piće?
- Burbon, čist, hvala.
- Kako si proveo dan?
- Tvoja žena me je naterala da kupim novu garderobu, kaže da sam se ofucao.
- Ona je oličenje takta. Znam tačno kako je to moglo da zvuči. Kad sam je upoznao, nosio sam brkove.
- Sećam se.
- Da. A ti si nosio bradu. Kao Krleža, iz mlađih dana. I znaš šta je rekla? - pružio mu je čašu.
- Hvala.
- Hoćeš vodu u posebnoj čaši? Ne? Dakle, kaže: "Ja bih Vas možda i pustila da me poljubite, da nemate tu odvratnu četku ispod nosa. Brkovi Vam stoje kao Staljinu".
- I ti - obriješ?
- Obrijem.
- A šta da se radi.
- Uvek zna šta hoće. I to sprovodi. Sledeći put kad smo se videli, pitala me je - i to pred nekim silnim ljudima - da li sam spavao u štali, koliko sam bio izgužvan.
- I smrdeo si - rekla je Sofija, ulazeći u salon. - Tek sam te ja naučila da se kupaš svakodnevno. Lekar, a prljav. Fuj.
Na sreću, za njom su utrčala deca. Devojčica je odmah sela Lazaru u krilo:
- Idemo u park da hranimo veverice?
- Jeste li uradili domaće zadatke?
- To se radi u školi, ne kod kuće. Ništa ne znaš.
***
Kiririki, veliku kesu od kilograma - 'metričko pakovanje' - uzeli su u prodavnici novina.
Veverice treba čekati strpljivo. Kikiriki se drži u ruci tako da ga životinjica primeti. Onda valja tako stajati, ili čučati, s rukom podignutom, ispruženom. Nakon nekog vremena dođu.
- Vidi! - dečak je progovorio prvi put. - Pronašao sam lopticu za golf!
Pružio je Lazaru belu, tešku lopticu s crvenom prugom po sredini: Spalding, super range.
- Hoćeš da odemo na mini golf? - Pitao je Lazar.
Oči. Kao dugmići. A osmeh širok.
- Koliko imaš godina?
- Sad ću imati deset.
- Kad?
- U julu.
Hodali su kroz travu. Oči kao dugmići. Počeo je da računa, ali nije išlo. Zbunio se nekoliko puta, počinjao ponovo. "Jul, jun, maj, april, mart, februar, januar, decembar, novembar. Novembar." Sad se valja prisetiti. Deset godina je to. Skoro jedanaest, ako dodamo i tih devet meseci trudnoće. Možda godina nije...
Freda je upoznao u Francuskoj, u logoru za izbeglice, 1992. Tad se još zvao Predrag. I nosio brkove. Pa je Predrag dobio vizu za Ameriku - Lazar je još uvek čekao na nju.
Onda je stiglo pismo: "Ženim se, dragi moj." Dobio je dokumenta i stigao u Sjedinjene Države da bude kum.
Lazara je nešto steglo u stomaku. Kao da se otrovao bajatom hranom. Izvadio je maramicu iz džepa, obrisao čelo.
Odmah po venčanju, Fred je morao da ode na specijalizaciju, u Kaliforniju. Kalifornijske diplome i državni ispit priznaju se u svim saveznim državama.
Pisao je jednom nedeljno Sofiji. O tome šta mu se dešava na klinici i fakultetu, na kakve medicinske slučajeve nailazi...
Jednom je čak pisao i Lazaru: "Molim te, kume, izvedi je ponekad, stalno čami sama u tom stanu..."
Pred Fredov povratak, Lazar je već počeo da radi za Agenciju, morao je da ide na obuku, izdrži sve provere, često da putuje... Nisu se videli skoro osam godina.
Deca su se utrkivala dva - tri metra ispred. Tiho ih je pozvao, ali na svom jeziku. Devojčica se okrenula:
- Lazare!
Shvatio je da se pridržava za drvo, drhtavih nogu, sagnut, i da posmatra kako mu ručak izlazi na usta. Bez jasne mučnine, samo bol u trbuhu.
***
- Imaš temperaturu. Zvaću lekara.
- Ti si lekar.
- Ginekolog.
- Ne treba nikog da zoveš. Samo sam umoran.
- I zato povraćaš po parku? Izmeriću ti pritisak. Zavrni rukav.
***
Otvorio je oči. Sofija je sedela na fotelji pored kreveta.
- Fred je morao da ode kod pacijenta. Kako se osećaš?
- Žedan sam.
- Hoćeš čaja?
- Čašu vode, molim te.
Pio je vodu polako, imao je utisak da će mu i od nje pripasti muka.
- Deca...
- Šta?
- Deca...
- Ma dobro su, ne sekiraj se, već su legli da spavaju.
- Oni... zašto mi nisi rekla?
Uzela mu je praznu čašu iz ruke, spustila je stočić, ćutala.
- Zašto?
- Šta zašto? Zašto da ti kažem? Šta bi to promenilo? Ti se baviš... ko zna čime. Dobro, borio si se za slobodu, kako si znao i umeo, nemam ništa protiv toga, ali... nikad nisi na jednom mestu duže od nekoliko nedelja, kriješ se, nemaš dom, ništa... Ja... Meni treba porodica.
- Fred?
- Fred nije budala. Ali je dobar čovek.
- Bože. Bože. Bože.
- Nemoj da ustaješ. Slab si.
- Nisam slab, pusti. O, Bože.
- Tiho. Ćuti.
- Kako da ćutim?
- Tako. Da ćutiš. Kako ja ćutim već deset godina? Kako Fred ćuti već deset godina? Uostalom, probudićeš decu.
Uzeo je jednu cigaretu iz paketića i gurnuo kutiju prema njoj.
- Ne znam. Daj mi još jednu čašu vode, molim te.
Gnječio je neupaljenu cigaretu u ruci.
- Šta da radim?
- Ništa. Fred je otac kojeg deca znaju. I svi ostali.
- Ne zanimaju me 'ostali'.
- Slušaj, ti ne živiš s njima, mi živimo. Sa 'ostalima'. Oni su bitni. Niko ne zna šta stvarno radiš, ali mnogi naslućuju. Primetio si da te niko ne poziva i ne prima osim nas?
- Nisam. Nisam ni probao da stupim kontakt s nekim iz naše emigracije.
- Lažeš. Znam da si probao. Znam i gde. I kako se završilo. A Fred...
- Šta Fred? On me prima iz sažaljenja?
- Ne. On, verovao ti to ili ne, i dalje gaji ideale slične tvojima - sloboda, borba i te stvari... samo on sam ne sme, ne ume da se uključi u to. Ti mu na neki način imponuješ, svoj život si tome posvetio... mi... mi smo se svi utopili, postali Amerikanci. I nas boli nesreća, i nesreće zemlje u kojoj smo se rodili, ali domovina - ovo je naša domovina... Uostalom, kum si mu, i, na kraju krajeva - glupo zvuči - otac njegove dece.
- Morbidno.
- A i voli te. I deca te izgleda vole. I ja te volim.
- Znam.
- Ne znaš. Zaista te volim.
- Onda... hajde da živimo zajedno, sa decom, ti i ja...
- Ne budi smešan.
- Preseliću se u susedstvo, bar da ih viđam.
- Zašto?
- To su moja deca, zaboga!
- Nisu. Ne shvataš. To su moja i Fredova deca. Moja i Fredova. Zar ne bi bilo opasno da se nastaniš na jednom mestu za stalno? Ubili bi te, jedni ili drugi. Ili treći. Bomba u automobilu, kupatilu...
- Gledaš previše špijunskih filmova.
- A Dragana su zaklali makazama na kućnom pragu, pisalo je u "Tribjunu", u "San Tajmsu" bile su čak i fotografije, kolor... Špijunski filmovi?
- Daj, molim te, kad je to bilo! Uostalom, kakvi su ovo razgovori. Uopšte ne govorimo o tome.
- Ne. Baš govorimo o tome. Kad sam shvatila da sam u drugom stanju, mislila sam da ti kažem, zaista sam mislila - ali ti si nestao. Onda se Fred vratio iz Kalifornije. Nije te bilo osam godina. Čuli smo, povremeno, ponešto o tebi - glasine, uglavnom. Meni se više od godinu dana pričinjavalo da te vidim u sabveju, na drugoj strani ulice, u gomili na bejzbol utakmici... Svuda. Misliš da je bilo lako? Sad je gotovo, Lazare. Volim te, ali ne kao Freda. Volim te, i uvek ću te voleti. Za tebe, negde, tu, unutra, uvek postoji jedna fijočica. I postojaće. Ali, skoro trećinu života provela sam sa njim. Oh, kako sam se nadala da ćeš se vratiti, i - kad si se zaista pojavio na vratima, videla sam da je gotovo. Da nema više ničega. Spavaj sad. Ugasiću svetlo.
***
Lazar je disao duboko, isprekidano:
Prizrenska ulica. Uska, strma. Sa Brankovog mosta čuje se jedan užasan, produženi vrisak, krik mase... studenti, blokirani s obe strane. Na dnu Prizrenske policajci. Ispaljuju suzavac. Lazar se, s šalom preko usta i nosa, saginje, uzima patronu suzavca, vraća je k policajcima snažnim zamahom. Jedan uniformisani gubi živce, skida automatsku pušku s ramena, puca rafalom. Lazar trči ka Terazijskoj česmi, očiju punih suzavca, čuje pucnje, svoje disanje. Duboko, isprekidano.
***
Čekao je, obučen, čitavo jutro i otvorio vrata od trpezarije tek kad je bio siguran da je Fred otišao na posao.
Prišao je deci, pomilovao ih po kosi.
- Osećaš se bolje?
- Da.
Sofija mu je pružila kafu. Ruke su joj drhtale, pa se malo kafe prosulo na tanjirić.
- Promeniću.
- Nema veze. Sedi.
- Sešću, samo da ispratim ovo dvoje u školu. Jeste li gotovi?
Ostali su sami. Lazar je gledao u male tanjiriće s polupojedenom kajganom, skupljao i sitnio prstima mrvice sa stolnjaka.
- Idem.
- Odelo ti visi u predsoblju. Očišćeno.
- Uzeću ga. Hoćeš da mi pozoveš taksi?
***
Gledala je kroz prozor kako taksista ubacuje njegove torbe u prtljažnik.
Žuti auto krenuo je niz ulicu, i ubrzo, utopljen u gužvu, postao neprepoznatljiv. Svaki automobil sa ove visine i iz ove daljine izgledao je isto, u svakom od njih mogao je da bude Lazar.
Prolog
- Odavde ideš sam. Ja dalje ne smem - rekao je anđeo.
Stajali su na ivici ambisa, preko kojeg se pružao dugačak i tanak most. Lazar je pogledao u provaliju.
- Šta vidiš? - zainteresovano je pitao anđeo.
- Ništa. Suviše je duboko - odvratio je Lazar.
Anđeo se osmehnu.
- To je dobro. Znači da nisi puno grešio. Pravi grešnici vide dno. Ti možda imaš šansu da pređeš.
Prišao je, stavio Lazaru ruku na rame.
- Srećno - rekao je mirno.
Lazar je zakoračio na most, i odmah se okrenuo:
- A šta ti vidiš kad pogledaš dole? - upitao je Gavrila.