Dušan Gojkov: Opšta mesta
Opšte mesto No. 3:
Putovanje vozom
Ušla je u voz na stanici Kaufberen. Dve torbe, povelike. Plastični kišni mantil, lakovane čizmice i lisičje krzno oko vrata - od onih sa prepariranom glavom, kandžicama i repom.
Otvorila je vrata kupea. Široki osmeh.
- Dobar dan. Baš dobro što ovde ima mesta, ne volim da putujem sama.
Lazar je za trenutak podigao pogled s novina koje je čitao, klimnuo glavom. Dvojica mladića sa sedišta preko puta, koji su do tad komentarisali neku fudbalsku utakmicu, odmah su skočili da joj pomognu:
- Dajte torbe da ih podignemo!
- Bože, zar vam ličim na nesposobnu i nejaku ženu?
Smestila je prtljag, sela, prekrstila noge (u mrežastim čarapama), izvadila prljavu papirnu maramicu, pkušala da bezuspešno obriše čizmice, rekla:
- Ja sam zdrava, snažna žena. To se i vidi. Istina, nisam baš kao pre... nekad sam sama mogla konja da potkujem... ali, bila sam i mlađa! Kad sam imala četrnaest godina, zalutala sam u šumi. Šetala - zalutala. Odjednom, istrči taj pas, dlakav, crn, zubi iskeženi... evo ovolika džukela... a rasna, to sam tek kasnije čula... uhvatim ja njega lepo za gušu, pa ga dignem, pritisnem uz drvo. Da nije naišao vlasnik, lovac neki, udavila bih ga. Jednom rukom! Hoćete da popijemo nešto?
Izvadila je iz džepa kišnog mantila bocu konjaka.
- To je moja "pljoska". Ne mogu da se zamajavam s onim malim flašicama.
- Nemamo čaša - reče plavokosi mladić.
- Ah, čaše! Nemamo kiselih krastavčića, to je ono što je bitno!
Momak prihvati bocu, odvrnu zapušač, otpije gutljaj i pruži je ponovo ženi.
- Al' ti piješ... Doza za mladenca. Prenesi dalje.
Otpio je i crnokosi, dodao flašu Lazaru. On je pogledao etiketu, pomirisao tečnost kroz grlić, podigao bocu ka svetlosti:
- Otkud vam ovo? Toga nema u slobodnoj prodaji.
- Tajni izvori. Hajde, probaj.
- Samo trenutak.
Ustao je, uzeo svoj neseser i iz njega izvadio malu srebrnu čašu s ugraviranim monogramom "L". Nasuo je, ponovo pomirisao, liznuo piće i dugo ga usisavao u sebe.
- Bogami... - promrmljao je.
- E, ovo je čovek koga valja upoznati! Sipaj još, nemoj da se stidiš!
- Ne stidim se, samo neću da pijem sam.
- Napuni lepo tu svoju čašicu, meni dodaj bocu.
Kucnuli su se. Lazar je ponovo ispio konjak, lagano, s uživanjem. Ona je jednim gutljajem u sebe unela neverovatnu količinu tečnosti.
- Vi, Evropejci, pijuckate. Kod nas, u Rusiji, niko ne pije. Mi alkohol dostavljamo stomaku. Kasnije, on ga prebacuje u mozak - a tek tamo, konjak zna šta mu je činiti. Uglavnom, najbitnije je da želudac dobije svoju dozu brzo, da bi je odmah prosledio. Na našem jeziku, stomak se kaže "život", znaš?
- Znam.
- Otkud?
- Eto.
- Ti nisi Rus. Nisi ni Nemac. A nemaš ni akcenat.
- Nisam. Nisam. Nemam.
- Dobro, ne želim da gnjavim.
Dopunila je Lazarevu čašu, ponudila mladiće bocom, ponovo otpila zadivljujuće velik gutljaj. Do etikete.
- Polako s time, gospođo. Ovaj voz ima vagon restoran, kupićemo još.
- Nisam ti ja nikakva gospoja. Sofija. Ime. To mi je ime. Sofija. Znači "pametna". Na grčkom, valjda.
- "Mudra". To je, ipak, razlika.
- Ćuti, vidiš da kvarim decu. Gutni malo, lepi. To će brzo da te pokvari. A kad smo već kod tog vagon restorana, ne bilo ti zapoveđeno, evo novci, donesi nam neku zakusku i još bočicu - dve. Konjaka, ako votke nema.
- Bolje konjak, da ne mešamo pića.
- U tome i jeste štos. Pitaj ti da li imaju votku, a za gospodina s srebrnom čašicom donesi konjak.
- Ja sam Lazar.
- Milo mi je - pružila je ruku, kao za rukoljub. Lazar je prihvatio i blago protresao.
- Gde putujete, Lazare?
- Do Minhena. I nemoj mi persirati. Dogovorili smo se da nismo "gospoje".
- Ih, ti "gospoja"! Neću da ti persiram. To je bilo slučajno. Još uvek učim jezik, omakne mi se. Izvini, baćuška.
- Ništa. Sipaj još malo.
Crnokosi dečak izgubio se nekoliko minuta pošto je plavokosi otišao da nabavi hranu i piće. Sad je ušao bled, suznih očiju, dišući duboko.
- Stomak? - osmehnula se Sofija.
- Ne podnosim alkohol, izvinite. Inače pijem samo pivo. Crno.
- Lezi onda ovde, pruži se. Ja ću sesti do Lazara, a tvoj drug kad se vrati, do mene.
- Bojim se da mi ne bude još gore ako legnem.
- Neće. Popio si sto grama konjaka. To je dobro za srce. I za glavu. Manje se razmišlja. Ne valja puno misliti. Misliš tako... a čemu? Misliš samo tako...
- Misliš do groba - dodade Lazar.
- Da. Misliš do groba, i ništa. Opet ništa. Nu, a kad si već u grobu, po nuždi ćeš prestati da razmišljaš. I to mu dođe dobro.
Mladić je legao i počeo da drhti.
- Groznica? Sad ćemo da te utoplimo...
Skinula je plastični kišni mantil, ispod njega imala je kratku haljinu rozikaste boje, pokrila dečaka i dobro ga ušuškala.
- Pokušaj da odspavaš, bar malo.
- Mhm.
Vrata kupea su se otvorila.
- Evo me. Sendviči, votka, konjak. Izvolite. Našao sam i papirne čaše - s osmehom rekao je plavi.
- Sedi tu i uživaj. Kakvi su sendviči?
- Moj je izgleda sa tunjevinom - reče Lazar.
- I moj. Tipski sendviči. Tipska zemlja. Masovna proizvodnja.
- Umalo da zaboravi: ostatak Vašeg novca.
- Hvala ti, lepi. Ti isto ideš do Minhena?
- Da. Idemo zajedno na fudbalsku utakmicu. Veterani. Bajern i Olimpik.
Tek sad je pogledao prijatelja.
- A šta je njemu?
- Ništa, prispavalo mu se.
- Nas dvojica navikli smo samo na pivo. Tamno. No, svejedno, pivo.
- Sofija? - prekide ga Lazar.
- Da?
- Otkud Ruskinja u Nemačkoj?
- Ne znam ni sama. Po genima, ja sam Nemica. Moji su se doselili u Rusiju pre dva, možda i tri veka. Sad kod nas ne valja... u stvari, već izvesno vreme kod nas ne valja... nema posla, a ako i ima, ne vredi ničemu... a i tuku se, budale. Pa smo se preselili. Cela porodica. A i nije neka velika familija. Sestra sa detetom i ja.
- Ovde je bolje?
- Kako za koga. Nije to za našu njušku... inostranstvo. Za mene ni posla još uvek nema. A nije da ga ne tražim. Ne samo u svojoj struci, ja sam biolog, znaš, ali sam ovde radila i kao bedinerka, i po krčmama - kako ih oni zovu "pansionima", u fabrici... Moja sestra, sirotica, radi već dve godine u jednoj bolnici... ma, u sanatorijumu, kakva bolnica, u sanatorijumu za bogate hipohondre. Ona je specijalista za takve.
- Zašto sirotica? - Upitao je Lazar. - Tamo su lepe plate, koliko znam.
- Nije to, nije sve u novcu, jano. Sipaj sam, nemoj da te nudim.
Nagla se ka Lazaru, kao u poverenju. Osetio je miris konjaka, cvetnog parfema i gume.
- Nema sreće u ljubavi, nikako. Moja sestra. Tri puta se udavala. Prvi put za ljubav iz srednje škole. Divan čovek, ali nije mogao da ima decu. A da usvoji, neće. A ona voli decu. Žensko, šta ćeš. I jednostavno su jednog jutra, ruku pod ruku, odšetali do suda. I razveli se. Tako. Drugi, kolega s posla. Psihijatar, kao i ona. Sa njim ima ćerkicu. Jednom, na proslavi nekog praznika, Nova godina je bila, sećam se kao danas, kuća puna gostiju, za vreme supe ona se duboko, duboko zagleda u tanjir, vidim ja, odmah vidim, a zna se, ko zuri u tanjir... nije tu nešto u redu - a ona pilji, pa pilji... Pa onda ustane i kaže: "Izvinjavam se, dragi gosti, ja upravo napuštam muža. Zabavljajte se, lepo, i svima želim srećnu novu godinu." I ode. Otišla. Samo tako. Posle je on jurio, presretao na poslu, na ulici, dolazio na kvartiru što je iznajmila... ništa. Treći... trećeg je upoznala ovde. Nemac. Ma ne Nemac, Bavarac. Užas. Bledunjav, s crvenim flekama po licu, isprano plava kosa - izvini, sine, ne tako, lepo plava, kao tvoja, nego baš ona... isprana... Nosi brkove, neke mišje, riđe. A frizura - "fudbalerka". Napred kratko, pozadi repići. Rečju, ljigav tip. Kao akroška. Sulz. Pihtije. Znaš šta su pihtije, lepi? Hladan kvas, meso, kupus, krompir... takve stvari. I sve drhturi. Izgleda da je takav i u krevetu. Seksualni analfabeta. Njemu su samo novci bitni. Svaki pfenig beleži, ima onu crnu sveščicu za prihode i rashode, kao da je knjigovođa. A ono, on automehaničar. I to loš. Stalno mu vraćaju već popravljene automobile da ih ponovo sklapa i rasklapa. Petkom uveče zapije se sa svojima: isti takvi, to se kod nas kaže predurak, nu, durak je budala, al' predurak je krupna budala - i potroši sve novce koje je preko nedelje tako pomno čuvao i beležio. A glup, joj, što se kaže, da mi ne bude zamereno, do besvesti. Ako ne priča o novcu, onda tandrče koješta, kao da ni sam ne zna šta mu iz usta izlazi... Još mu se nije svidelo ni kako kuva. Hoće čovek knedle, svinjsko pečenje, viršle, kuvani parizer... Onda se njoj lepo smučilo, čuknula ga malko francuskim ključem u glavu, a on, nežan - pravo bolnica. Sad je morala da plati i lečenje, i troškove razvoda, i daje mu alimentaciju! A ovog konjaka više nema. Dodaj drugu flašu.
- Kakva razlika! Ono je bio konjak, ovo je špinovani šećer.
- Ćuti, Lazare, bitno je da ga ima. Moj otac je uvek govorio: votke i piroga... Nešto tako, ne sećam se tačno. Eh, moj otac... Divan čovek. Bio je predsedavajući Rajkoma, pa kad ga je izbacilo iz partije, i kad se vratio kući, posle amnestije, postao kalvinista. Pa ga je opet odvelo. I umro je tamo, kažu. No, to nema veze. Od njega sam naučila sve što znam o životu.
- Ima li neko cigaretu? - umešao se plavi.
- Ja sam baš popušio poslednju. Video sam automat u hodniku, odmah se vraćam.
- Idemo zajedno, Lazare - reče Sofija.
Lazar je ubacio novac, povukao ladicu, izvadio kutiju cigareta iz mašine. Sofija je uzela paketić iz njegove ruke, skinula celofan - flavor seal - otvorila je, izvukla dve cigarete, pripalila ih istovremeno i jednu pružila Lazaru.
- Hvala.
- Umem ja i da ćutim, znaš - rekla je tihim glasom, uz osmeh.
Tek tad je primetio: Sofija je lepa žena. Ili je konjak stvarno bio dobar. Svejedno. Okrenuo se ka prozoru. Vrućina. Voz je prolazio kroz lipovu šumu. Kakav divan krajolik - kao da idemo u Berlin, ne u Minhen, pomislio je. (Das Wetter ist so schön. Heiss, aber doch schön... Ist dies vielleicht der Ort wo man das Konzentrationslager bilden kann? Gluposti, Lazare, o čemu ti razmišljaš... - pomislio je.)
Sofija se približila, ubacila se tik između njega i prozora. Uhvatio je za ramena, verovatno samo da je skloni, ali je ipak privukao sebi. Ona je ispustila dim i blago ga ugrizla za donju usnu. Osetio je, kroz raskopčani sako, čvrste vrhove njenih...
Poljubac je prekinuo kondukter:
- Karte na pregled, molim!
- Odmah - rekla je Sofija i pošla ka kupeu. Pažljivo, da ne budi usnulog crnokosog ljubitelja fudbala slabog na piće, izvadila je iz džepa mantila kartu i pružila je kondukteru.
- Ja imam njegovu kartu - reče plavi - nemojte ga buditi.
- Razumem. Vi, gospodine?
- Samo trenutak. - Lazar je iz kožne lisnice izvadio plastificiranu karticu s fotografijom, nimalo nalik na voznu kartu. Kondukter je ovlaš pogledao sliku, Lazara, salutirao i rekao:
- Srećan put.
- Kakva je to vozna karta? - upitala je Sofija.
- Univerzalna.
- Radiš za policiju, vojsku?
- Ne.
- Izvini. Nisam želela da budem radoznala. Samo sam, tako... radoznala.
Lazar se nasmejao:
- Hajde da popijemo još nešto!
- Ko si ti? - Već trezno upita Sofija.
- Lazar. To nije dovoljno?
- Nije.
- Dobro. Ja sam špijun, koji radi za Nemačku železnicu. Inače, putujem u Minhen da nađem posao. Na crno. Emigrant. Iz onoga što se nekad zvalo "Jugoslavija". A povlastica za vožnju koju sam pokazao kondukteru je, jasno, falsifikat. Hoćeš da vidiš?
Pružio joj je karticu.
- Onda se Vi vozite bez karte - promumlao je plavi dečak - i treba Vas prijaviti, moj gospodine.
- Mali, ako ti nabijem tu tvoju građansku dužnost u dupe, nećeš tako govoriti. Vidiš da se Lazar šali - rekla je Sofija, malo povišenim tonom.
- Ne, ne. Ja ovo neizostavno moram da prijavim.
Ustao je, zateturao se i pošao hodnikom u smeru u kojem je otišao kondukter. Sofija je otpljunula u stranu:
- Fuj! Ovo je glupo. Ta budala će te stvarno prijaviti.
- Nije strašno. Za dva i po minuta, ako mi je tačan sat, voz će stati. Sići ću sad, pa ću nastaviti sledećim do Minhena.
- Onda požuri.
Lazar je uzeo svoju malu putnu torbu, neseser i novine. Zajedno su došli do vrata vagona. Iz toaleta osećao se miris antiseptika. Voz je već lagano usporavao.
- Čekaću te u Minhenu. Na stanici.
- Nemoj da me čekaš u čekaonici, tamo se skupljaju svakakvi. Sedi u restoran... zaboravio sam kako se zove... uglavnom, preko puta predstavništva Ameriken Ekspresa - napravio je malu pauzu. - Sigurno ćeš me čekati, Sofija?
Uzela je njegovu šaku i prinela je svom obrazu.
- I tri dana, ako treba.
Snažno je zalupio vratima vagona iza sebe, spustio koferčić i duboko uzdahnuo.
Letnja kiša je sprala prašinu i čađ iz vazduha.
Š'mot
- Imena nisu važna. Prijatelj, recimo. - odgovorio je glas iz mraka.
- Gde sam? - upitao je Lazar.
- Svuda. I nigde.
- Ne razumem.
- Ne razumem ni ja, Lazare. Izgleda da te je, na neki čudni način, onaj mali esen iz Galileje izbacio iz normalnog toka vremena i ubacio ovde. A to je svuda i nigde. Uvek i nikad. Besmrtnost, dragi moj, uopšte nije ono što vi, ljudi, zamišljate. Hoćeš da ti pokažem?