Dušan Gojkov: Opšta mesta

Opšte mesto No. 4:
Sidonsko pozorište

I

Otvarajući konzervu "Zlatnog sirupa", Lazar se posekao po dlanu. Krv je šiknula na batisteni stolnjak. Zbunjen, podigao je pogled ka Sofiji:

- Izvini, nisam hteo da ti upropastim čaršav...

- Gluposti! - rekla je, uzela njegovu ruku i pogledala ranu:

- Da li te boli?

- Ne, još uvek je toplo.

Izvadila je sveže opeglanu maramicu iz malog džepa na njegovom sakou i pružila mu je.

- Nemamo zavoja u kući. Ali, prethodno ćemo da operemo tu ranicu alkoholom.

Opet je to radila. Pritisnuo je maramicu na ranu palcem, drugom rukom uzeo kašičicu i drškom skinuo poklopac sa sirupa. Zagledao se u viskoznu masu, odgurnuo tanjir žitarica i pošao desnom rukom ka džepu sa cigaretama, shvatio da ne može da dohvati levi džep sakoa. Sofija se vratila u kuhinju, držaći u ruci prašnjavu bocu alkohola, plastičnu.

- Nadam se da nije izvetreo. Ako te ne peče, moraću da ti sipam konjak na ruku.

- Molim te, izvadi mi cigarete iz džepa.

- Iz kog džepa? Opet nećeš doručkovati? Da nisi bolestan?

- Ne. Nije mi ništa. Verovatno večeravamo previše.

Izvadila je jednu cigaretu iz svetlo plave kutije vojničkih cigareta, sa nacrtanom kacigom i natpisom Vente restreinte - 20 cigarettes filtre légčres, pripalila je dugačkom šibicom za šporet i pružila mu je. To je bio znak izuzetno dobrog raspoloženja - ona uopšte nije pušila. Na početku, pre deset godina, ponekad bi zapalila cigaretu za njega, ali to već odavno nije radila.

U trbuhu je osetio neko čudno, tužno brujanje. Kao griža savesti. Poželeo je da je zagrli, zamalo je i ustao da to učini, ali se setio da bi to bilo pogrešno protumačeno.

Sela je preko puta i pružila mu malo vate, kuglicu, roza boje, natopljene alkoholom.

- Operi tu ranu.

- Nije potrebno, hvala ti.

- Ne budi kukavica.

Opet je to radila. Osmehnuo se, bespomoćno.

- Hajde, daj mi vatu.

Čistio je već zgrušanu krv sa šake. Alkohol nije ispario. Peklo ga je, veoma. Pogledao je neodređeno, prema saksiji s cvećem pored prozora i zagledao se u nju. Držao je neko vreme vatu preko posekotine i zurio u skoro pa voštane listove, bez izraza na licu. Pogledao je na sat i rekao "Moram da idem", mehanički. Nije ni video koliko ima sati. Obavio je maramicu oko ruke, uzeo tašnu, rekao "Želim ti prijatan dan" i izašao iz stana, polako zatvorivši vrata za sobom.

Sofija je odmah izašla za njim i doviknula:

- Danas putujem na Ksifos, sećaš se?

Polako se okrenuo. Sećao se, svakako. Čak je imao vrlo određene planove u vezi s njenim odlaskom. Klimnuo je glavom, ćutke.

- Adresu i telefon hotela na Ksifosu imaš u smeđem imeniku, pored telefona. Ako se nešto desi. - Dodala je, nešto tiše. - Poći ću oko podne, stići ću tamo uveče, hrana će biti u frižideru, dolazim u sledeću nedelju izjutra.

Ovo je već bilo kao recitacija, koju je izgovarala svaki put kad je putovala. Ponovo je klimnuo glavom, gledajući negde u dovratak, ne u nju, i rekao:

- Onda, srećan ti put, i lepo se odmori.

Nasmejala se snažno, skoro histerično.

Mrzeo je taj njen smeh. 

II

Tog dana radio je dobro.Pripremio je tri ugovora pre pauze, poslao ih na potpis po kuriru, izdiktirao nekoliko pisama... Sekretarica mu je previla ranu zavojem iz pribora za prvu pomoć.

Bilo je veoma teško ne misliti sve vreme na sastanak, zakazan u vreme pauze. Bio je od onih ljudi koji svesno nisu mešali privatni život i posao, i koji sebi nipošto ne bi dozvolili da misle o ljubavi dok rade.

Pazio je da slučajno ne pogleda na sat - sekretarica ga je ionako uvek obaveštavala kad je vreme za pauzu.

Ipak je, uz zapanjene poglede, izašao iz kancelarije pola sata pre vremena.

Polako je hodao parkom, do kafea. Seo je za najudaljeniji sto u uglu i otvorio novine, praveći se kao da ih čita. Ustvari, gledao je ka ulazu, preko izveštaja s ratišta. Za susednim stolom sedeo je stariji, verovatno bračni par, očigledno se dosađujući. Ona je podrobno zagledala svako lice u kafeu, a on je čitao vinsku kartu na stranim jezicima, upoređujući nazive pića.

Kako patetično - ali u kontralihtu na vratima, stajao je, odjednom, prelep u uniformi, Petar, mladić kojeg je čekao. Žmirkao je, da bi se privikao na mrak kafea i gledao da li je Lazar već stigao. Opazivši ga u dnu sale, osmehnuo se (blistavo belo), mahnuo rukom i pošao između stolova.

Lazar ga je posmatrao, blago drhtureći. U stomaku. Uzbuđivalo ga je i samo kako hoda, kako povlači peš oficirskog mantila, nehajno raskopčanog, da ga ne bi očešao o nekoga pored koga prolazi...

- Izvini što kasnim - rekao je, kad se dovoljno približio stolu.

Lazar je ustao i pružio ruku u zavoju. Mladić je automatski pružio svoju ruku, ali kad je video belu gazu i flastere, nežno je obema rukama uzeo zamotanu šaku - kao kad se posmatra komad vrednog nakita:

- Šta ti se desilo?

- Ništa, posekao sam se, malo. Sedi, molim te. - jedva je izgovorio Lazar.

Dodir te mlade kože koju je osetio na prstima, šokirao ga je. Prosto je istrgao ruku iz tog nežnog stiska, i, da ne bi pokazako kako i koliko se plaši sopstvenog uzbuđenja, sigurnim glasom je upitao:

- Šta ćeš da popiješ? - konobar se, tiho, već stvorio kod stola.

- Čaj, molim. Earl Grey, ako imate. Sa mlekom. Hladnim. Mleko posebno.

- Imamo samo ruski, s limunom.

- Može.

- Za mene još jedan burbon, dupli. - Lazar je nekako uspeo da izgovori, gledajući Petra u usne, dišući duboko.

Čaj je stigao veoma brzo.

- Pripremaju ga na mašini za espreso. - Rekao je Lazar, otklanjajući nervozu.

- Nije bitno. - Osmehnuo se Petar i usuo malo mleka u praznu šolju.

- Imam jednu lepu vest - s osmehom rekao je Lazar.

- Dobio si ono mesto u firmi?

- Ne, nije to. Sofija, moja žena danas odlazi na odmor - kao i svake godine u ovo vreme - ostaće tamo nedelju dana, možemo zajedno da provedemo... - zakašljao se - ...sutra se u Operi daje Hajdnov Lo Speziale, koji ti tako voliš...

- Kakva šteta! - prekinuo ga je Petar. - Danas sam baš hteo da se oprostimo, neće me biti čitave sedmice, idem malo na front...

Zatim, videvši promenu na Lazarevom licu, Petar ga blago uze za povređenu ruku: - Ne boj se, neće to biti baš front, zapravo, idem u pozadinu... A šta ćeš ti, mali moj, tako sam, ove nedelje? Neće biti nikoga da te pazi i mazi...

Lazar se osmehnu, naže preko stola:

- Hajde da uzmemo sobu u "Palasu", na sat - dva, molim te? 

III

Seppia

Stigao je u stan ranije nego obično. Iznenadio ga je miris. Zapravo, nedostatak mirisa. Nestala je ona komponenta koju je davalo Sofijino prisustvo. Osećao se u tragovima njen parfem, miris njenog tela, ali nekako veštački, kao da je sve govorilo da je odsutna.

Ne skidajući kaput, pošao je ka garderobi, otvorio je i duboko uronio glavu u njene haljine. Ostao je tako neko vreme, a onda pomislio "a šta ako ipak nije otišla, ako je u stanu, samo u salonu ili kupatilu, i ako me pronađe u ovoj čudnoj, komičnoj pozi?"

Postiđeno, povukao se iz garderobe i s osećanjem da je uradio nešto loše, nepristojno, nešto što mu ne pripada, obišao stan i uverio se da je sam.

Nasuo je sebi jedno piće, pustio muziku s radija i seo u fotelju, okrenutu ka bašti, ali nije mogao da se opusti. Muzika - sladunjave instrumentalne obrade još sladunjavijih hitova, popularnih još pre deset godina, muževni glas spikera, koji je savetovao vozače kojim ulicama da krenu da bi izbegli saobraćajnu gužvu... Sve to bacalo ga je u neku prljavu, polu - zimsku, polu - jesenju depresiju, tako da je, kad je podigao pogled, i video da napolju ne pada kiša, i da nije već sumrak, bio iznenađen.

Piće mu nikako nije prijalo. Razmišljao je o svojoj slabosti ka popodnevima - ako sebi ne bi pronašao neki posao, da zaboravi da je popodne, uvek bi se rastužio. "Nema badava pola sveta tu siestu posle ručka. Popodneva su inače ubistvena. Bolje ih je prespavati." - Pomislio je.

Ustao je, veoma odlučno, isključio radio i uključio televizor. Na ekranu pojavio se lik spikerke prvih popodnevnih vesti:

- Ničim izazvani mučki napad paravojnih formacija na federalne trupe... - isključio je televizor.

Uz uzdah, ponovo se vratio u fotelju, zagledao u policu s knjigama.

Odjednom je osetio glad. Ustao je i otišao do kuhinje. U frižideru je bilo pet - šest šerpica s hranom koju je Sofija pripremila za njega.

Ipak je sebi napravio sendvič s tunjevinom. Stavio ga je na tanjir i pošao u sobu. Na pola puta setio se maslina, i s tanjirom u rukama pošao po njih. Otvorio je frižider - uzeo teglu - grčka slova na etiketi - i pri pokušaju da otvori poklopad, ispustio sendvič na pod. Duboko je uzdahnuo, spustio tanjir na vinaz pločice pored sendviča, vratio masline u frižider i otišao u spavaću sobu. Tamo je, ne skidajući se, legao potrbuške na svoju stranu bračnog kreveta.

 IIII

 Ksifos

Probudio se znojav, u potpuno mračnoj sobi. Uključio je lampicu iznad kreveta i zbunjeno pogledao na sat. Tri i deset. Nije se sećao kad je zaspao.

Osetio je strahovitu potrebu da čuje Sofiju. Potražio je braon imenik, koji mu je pomenula tog jutra. Iz njega je ispao svetloplavi prospekt, s neoštrom slikom hotela, plaže i neke bašte. Pisalo je Ksifos - ostrvo nepoznate svetlosti.

Vezu je dobio odmah. Telefon je dugo zvonio. Napokon, noćni portir podigao je slušalicu.

- Molim sobu gospođe Sofije Testa.

Pročistio je grlo, čekajući liniju. Lokal je zazvonio tupo, kao električna zujalica, samo dva puta.

Čula se muzika iz Hajdnove operete Lo Speziale - odmah je prepoznao ariju Grilete iz prvog čina - Petrov glas, koji je nekoliko puta ponovio - Halo? Halo? - i Sofijin smeh, snažan, skoro histeričan.

Mrzeo je taj njen smeh.

Vajikra

I zovnu svetlost, tihim glasom.

Lazar, zaslepljen, zažmuri. Nakon nekog vremena otvori oči i pogleda: pred njim je, na maloj asuri, podvijenih nogu sedeo debeljuškasti, osmehnuti čovek, bronzane boje kože.

- Sad je bolje?

- Jeste, hvala.

- Sedi, molim te. Pokušaću da ti objasnim: vreme i prostor ne poznaju "ljudska pravila ponašanja". Svako mesto postoji svuda - razdaljina nema. Prošlost, budućnost, ne postoje. Razumeš?

- Pokušavam.

- Biće ti jasnije: pogledaj u sebe, ovako...