Dušan Gojkov: Opšta mesta

Opšte mesto No. 6:
Dvadeset pet sličica o kraju

JEDAN: DIDASKALIJA

Kod nas, to se zove garsonjera. U Engleskoj, ime je studio. Soba, kupatilo, mala niša za kuhinju. Predsoblja nema.

Zidovi zeleno - plavi. Tapete se, pri dnu, po uglovima, odvajaju. Ipak, ne mnogo. Još uvek se ne primećuje. U uglu futon, pokriven crvenom plahtom. Na njemu Lazar. Spava. Na podu, pored futona, prazna boca Amontillado šerija, oborena, dve čaše na nožicu, prazne. Pepeljara, s dve lule. Jedna drvena, za duvan, druga keramička, s mrežicom. Gomila pikavaca sa i bez filtera, opušci bez filtera kratki, štedljivi. Ispod pepeljare jedna potkošulja, bela, zgužvana, ne baš čista, proizvedena u Omišu, Evening Standard, okrenut na oglasnu stranicu. Tu je i gomila kaseta, traka, reporterski kasetaš Sony i magnetofon marke Nagra, mikrofon Neumann.

Dijagonalno, ka prozoru, sklopivi sto za bridž. Na stolu ćirilična pisaća mašina Marica, bugarske izrade, na kojoj ne rade velika slova, nekoliko svežnjeva hartije preko kojih leži, žmirkajući, mala crno - žuta mačka. Ispred stola barska stolica s neravno podsečenim nogama.

S druge strane kopija čipendejl fotelje, pored nje aluminijumsko burence Guinnes piva, prazno, prekriveno žutom afričkom maramom, umesto stoliča. Na "stolu" pepeljara.

Iznad stola, na zidu, plakat:

Jedini ugao koji je ostao neopisan, pošto u sredini sobe, osim plavog veštačkog krzna na podu, nema ničega, je onaj u kojem je mala kuhinja. U kuhinji šporet na plin, na njemu nešto prljavih šerpi, jedan tiganj pun stvrdnutog, izgorelog butera, vatrostalni čajnik, pun vode. Pored šporeta mali, ružan frižider, ofarban nevešto u braon.

DVA: SOFIJA

Sofija se zapravo zove Siobhan. Ona je iz Irske. Lazar je, iz nekog razloga, nikad ne zove po pravom imenu. To je vitka, visoka brineta. Mekog lica i osmeha, ali sa izuzetno hladnim, zelenim očima. Ona, ustvari, i nije tu.

TRI: LAZAR

Budi se polako.

ČETIRI: ČAJ

Široke trake toplije vode, kao trake krvi u kadi u kojoj leži još topli samoubica, zajedno sa mehurićima od dna polako lelujaju ka površini, sve dok se voda ne uzburka.

PET: SOFIJA

Sofija sedi u fotelji, zagledana u dve muve što se vrte pod lusterom. Čuje se kako vri voda za čaj.

ŠEST: ULICA

Irski pab, sav u zelenom; do njega pozorište Tricikl; dućan sa gustom rešetkom pred izlogom i prezimenom, sličnom onom koje nosi Lazar, samo napisanim na engleski način, žutom kuglom iznad ulaza - zalagaonica; prodavnica novina, duvana i slatkiša. Indus, čisti ulicu ispred svoje radnje, dugom, čvrstom četkom. Promiče kiša.

SEDAM: LAZAR

Ustaje, odlazi do prozora:

- One-Ninety-Eight-Killburn-High-Road. Kod nas se prvo izgovara ime ulice, a tek onda broj zgrade. One-Ninety-Eight-Killburn-High-Road. Kilburn haj roud, sto devedeset osam. Singer kućanski aparati. Znaš da je ovde, negde 1944, baš u ovoj radnji žena Miloša Crnjanskog kupila šivaću mašinu. Šila je haljinice za lutke. Od toga su živeli. Miloš Crnjanski je bio pisac. Veliki pisac.

OSAM: SOFIJA

- Dobro jutro.

DEVET: LAZAR

- Da. Koga danas zanima Crnjanski? Emigrant. Pih.

Prilazi stočiću za bridž, podiže opuštenu mačku, nosi je do prozora.

Pored prodavnice novina je francuski restoran La Cloche, ispred vrata kafanice ostavljen je galon mleka u plastičnoj boci, okrugli sir u pak - papiru, paket ribe, gajbica pečuraka. Odmah pored, gomila smeća. Dva čoveka prelaze ulicu.

- Vidiš, Lajka, ovo je ulica. A ljudi na ulici zovu se uličari.

DESET: SOFIJA

- Moja mačka se ne zove Lajka.

JEDANAEST: LAZAR

- Engleska liči na povrće za večerom u nekom pansionu u Blumsberiju.

DVANAEST: SOFIJA

Ustaje, stavlja u čajnik dve kesice PG indijskog.

- Ne uzbuđuj se. Hoćeš čaj? Kako reče Hoze Soriano, videli smo se juče u pabu, jesam li ti to pomenula? - u vreme Franka, devedeset odsto Španaca bili su fašisti. Kad je Kaudiljo umro, devedeset odsto Španaca postali su monarhisti.

TRINAEST: LAZAR

- Uostalom, kome su potrebni pisci, uopšte? Ne samo Crnjanski. Bilo ko. Bilo koji pisac. Reč sofer, iz Biblije, prevode sa književnik. A ona, po korenu, znači "onaj koji broji". Knjigovođa. Računovođa. Eto, to ti je pisac. Sumanuti javni beležnik, čije beleške nemaju "snagu javne isprave".

ČETRNAEST: SOFIJA

- Slušaj, ja sam ti već rekla da ću se udati za tebe. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog te proklete dozvole za boravak.

PETNAEST: A VREME PROLAZI

18:00 Uhr

Sie haben meine Hermes - Baby genommen.

19:30 Uhr

Sophia ist nochmals dagewessen.

24:00 Uhr

Ich habe noch keine Minute geschlafen und will auch nicht. Ich wei? alles. Morgen werden sie mich aufmachen, um festzustellen, was sie schon wissen: da? nichts mehr zu retten ist. Sie werden mich wieder zun?hen, und wenn ich wieder zum Bewu?tsein komme, wird es hei?en, ich sei operiert. Ich werde es glauben, obschon ich alles wei?.

02:00 Uhr

Brief an Sophia geschrieben.

04:00 Uhr

Verfügung für Todesfall: alle Zeugnisse von mir wie Berichte, Briefe, Ringeheftchen, sollen vernichetet werden, es stimmt nichts.

ŠESNAEST: A SINOĆ

Sofija sedi na fotelji, zatvorenih očiju.

Lazar nežno razgrće njenu kućnu haljinu i, klečeći, polagano, oprezno, ulazi u nju.

Sofija, i dalje zatvorenih očiju, duboko uzdahne i malo zacvili. Tiho.

SEDAMNAEST: DŽEPOVI

1. Paket srednjefinog Be-Ha duvana;
2. Dva omota Otoman cigaretnog papira;
3. Istarska kutija žigica;
4. Vježbovnik za Kr. ugarsko domobransko pješačtvo, sa slikama i notama (u smislu Nagodbe od 1868. - što mu dođe, kako bi se reklo, kao da neko duva u trumpetu);
5. Cigaršpic od trešnjevog drveta;
6. Džepnica od sivog batista;
7. Mastiljava olovka, slomljena;
8. Beležnica uvijena u safijan, u njoj samo jedna stranica ispunjena, sitnim slovima: We use gold sovereigns (Ł 1), and half-sovereigns (10 s.). Then there are the silver coins, the shilling (twenty of which make a pound), the two-shilling piece, which has 'one florin' on it, but we never use the word 'florin'. Then there is a half-crown (worth two shillings and sixpence), the sixpence and the threepenny piece. A new threepenny piece has recently been coined. It is not round like the other coins, but is twelwe-sided.
9. Nekakav račun za preuzvišenu kospođu dr Pavlinić K. pl. Radajevu, iz drogerije - parfimerije "Aphrodita", pri dnu umrljan krvlju.

OSAMNAEST: KAFA

- Ja bih kafu.

- Može, ako imaš 50p da ubaciš u metar za plin. Upravo je presušio. Svu toplu vodu upotrebila sam za čaj.

- Nemam.

- Čaj? Upravo je gotov.

Čuje se radio:

"Les Allemands étaient chez moi, ils me disent resigne - toi, mais je n'ai pas peur. J'ai repris mon âme, j'ai changé cent fois de nom, j'ai perdu femme et enfant, mais j'ai tants d'amis. J'ai la France entięre. Un vieux homme dans un grenier, pour la nuit nous a caché, les Allemands l'ont prisent. Il est mort sans surprise."

DEVETNAEST: KATATONIJA (CRVENO)

Železnička stanica negde u galicijskom blatu. On posmatra crveno obojene M.Ŕ.V. vagone (36 Ember - Mann, 6 Lö - Pferde), kako prolaze. Proleće dolazi, frühling, oseća se kako juži. U vazduhu, i u kostima se oseća.

Vozovi, vagoni, samo prolaze. Skoro nikad ne staju. Ne ovde. Prevoze ranjenike. Ka zapadu. Ranije su prevozili vojsku, ka istoku. I vojska je pevala. Nemci Ich hatte einen Kameraden, Austrijanci Prinz Eugen der edle Ritter... Madžari nisu pevali. Oni su psovali Lazara zbog njegove domobranske uniforme sa crveno-bijelo-modrom kokardom na ramenu: Az atya ür istčnnet, büdös diszno! A szentseges atya ür istčnnet!

Lazar se nikad, ni na početku, nije uzbuđivao zbog toga. Kao što se ni sad ne uzbuđuje zbog vozova sa ranjenicima. Njegovo je da, na znak, promeni signal, pomeri skretnicu... To je sve.

A crveni signal je lep. Kao zalazak sunca. Zalazak sunca na zapadu.

DVADESET: KATATONIJA (PLAVO)

S one strane Drine, iz austrijskih rovova, izviruju plave uniforme. Neprijatelji. Lazar leži na ovoj strani, takođe u rovu, noge obmotane iscepanom košuljom, utegnute kanapom.

- Izdišeš mi tu, mamicu ti tvoju! A sa lekarskog te vratilo! - kaže oficir u novoj, ispeglanoj uniformi s dugmićima, izglancanim kredom.

Ustaje momak, staje u stav "mirno".

- Gospodine kapetane, on nije ni stigao do saniteta! Otvorite njegove zavoje!

I pre nego što kapetan stigne da reaguje, dečak u uniformi već je pored ranjene noge, odvija trake prljave košulje.

Prvo se vide crvi.

A potom meso. Ono što je od njega ostalo.

Plavo.

DVADESET JEDAN: KATATONIJA (BELO)

Belo. Beli kamen. Krečnjak. Ljudi, vezani žicom dva po dva, prilaze jami. Lazar, s maljem u rukama, gleda u ljude pred sobom i spusti, umoran, svoju alatku.

Čovek, obučen u, za nijansu moderniju maskirnu uniformu zaviče:

- Udri! Nemoj govno štedeti! Nisu ni njihovi dedovi nas štedeli četres' prve!

DVADESET DVA: PROLEĆE (KRAJ, PRVA VERZIJA)

Telohranitelj s kanisterom benzina ulazi u betonirani podrum. Bunker. Predsednikovo truplo leži na podu, u lokvi krvi. Pažljivo, da ne isprlja pantalone od listera, telohranitelj poliva leš gorivom, spušta praznu kantu pored.

Čuju se udarci kundakom o metalna vrata bunkera.

Telohranitelj hoda unazad ka vratima. Izlazi u hodnik, iz džepa vadi Zippo upaljač, kresne, nacilja ka Predsednikovom telu i zamahne.

Upaljen Zippo polako leti. Stvar gravitacije, ili percepcije: slow motion.

Ni ne pogledavši na vatru, telohranitelj odlazi ka izlazu iz bunkera, otključava vrata.

Utrčava Lazar, s puškom u ruci, odguruje telohranitelja, gledajući ka kraju hodnika. Odakle se vidi vatra.

DVADESET TRI: PROLEĆE (KRAJ, DRUGA VERZIJA)

Lazar se polako penje zatvorskim stepeništem, u pratnji dvojice naoružanih čuvara. Dolazi do vrata ćelije, pogleda kroz špijunku: čovek, leži na krevetu, umotan u ćebe, okrenut ka zidu.

Izvadi jednu cigaretu iz paketića, pripali je, i klimne čuvarima, koji otključaju vrata ćelije. Bivši Predsednik se budi, pridigne u krevetu.

- Molim ustanite. Obucite se.

Bivši predsednik se polako odeva. Iz samsonajt kofera u uglu vadi čistu potkošulju, fino ispeglanu i uštirkanu košulju, crveno-plavo-belu kravatu... Kad završi oblačenje upitno pogleda ka Lazaru.

- Okrenite se. Ruke na leđa.

- Kuda?

- U zemlju tulipana.

- E, baš vam hvala. Hvala vam na svemu, braćo Srbi.

DVADESET ČETIRI: PROLEĆE (KRAJ, TREĆA VERZIJA)

Ponosit, u uniformi, okićen ordenjem i medaljama, sa partijskom zastavom u ruci, Lazar korača. Nije to mala stvar, proslava devedesetog predsednikovog rođendana, a on prvi u koloni veterana Trećeg balkanskog rata. Kolona lagano skreće ka Bulevaru Revolucije. Narod, okupljen na trotoarima, kliče, maše papirnatim zastavicama i karanfilima.

DVADESET PET: A PTICE LETE

Džonatanu se učini da je taj trenutak pun razumevanja i svetlosti nosio u sebi celi svoj život. Imaju pravo. On zna da leti više. Došao je trenutak da pođe kući.

Još jednom obuhvati pogledom nebo, ono prekrasno, srebrnasto prostranstvo gde je naučio tako mnogo.

- Spreman sam - reče na kraju.

I Džonatan Livingston, sa dva galeba sjajna poput zvezda, uzdigne se i nestane u sasvim tamnom nebu.

D'varim

- Reči su značajne jer stvaraju. Ništa ne postoji dok se ne imenuje. Ni vaš IHWH nije postojao dok ga tako sami niste nazvali.

- Ko?

- Nema veze. Hoćeš da igramo piljaka?

- A?

- Da. To ti je isto kao igra rečima, Lazare. Samo, manje opasna. Ne koristiš reči, nego kamenčiće. Evo, gleda: uzmeš jedan kamenčić, baciš ga u vis, uhvatiš. Baciš - uhvatiš. Sad ponovo baciš, ali, dok je još u vazduhu, uzmeš drugi sa zemlje i dočekaš onaj što pada. Brzo. Ovako. Pa baciš oba u vis, dok padaju uzimaš treći... I tako.