Nebrojeno je mnogo lepih knjiga koje su napisane o mađarskoj oslobodilačkoj borbi. A koliko li je još onih nenapisanih povesti koje čuva usmeno predanje u pojedinim krajevima! To je prava šuma, a ne šumarak, to je pravo more, a ne potok, ili bi barem moglo biti more da najnovija surova vremena nisu pokopala i četrdeset osmu i četrdeset devetu.
Među ta nenapisana predanja spada i ono o Čokanskom boju. Čuo sam ga davno, onda kada je mađarski svet još bio zaokružen. Onaj koji ga je meni ispričao, Silard Farkaš (Farkas Szilárd), inače čokanski pop koga sam spasao od zaborava tako što sam ga uneo u svoj roman, već je odavno mrtav. Ali, zato je živ Vlada Krspogačin, prikladan srpski siromašak koji je potvrdio verodostojnost povesti: on je svedok da se ta priča, ma kako neverovatno zvučala, zbila baš onako kako sledi.
Inače, Čokanski boj je za istoriju isto tako malen kao što je i Čoka malena kao selo.
Tamo preko u Torontalu, duž Tise, šćućurilo se ovo pitomo seoce, kojem se, koliko ja znam, naziv nije promenio ni u najvećim menama. Četrdeset osme su stanovali tu tihi, miroljubivi Mađari. Na dobar mačji skok od njega je drugo selo: Sanad. Naseljavali su ga tihi, miroljubivi Srbi.
Mađari iz Čoke i Srbi iz Sanada u prošlosti nikada nisu imali jedni s drugima nikakve muke. Sanadske žene su silazile na čokanski deo Tise po vodu, dok su čokanska deca išla u sanadske vrbake da beru kupine. I kada su se mladoj mađarskoj slobodi suprotstavili dušmani, ljudi iz oba sela otidoše da služe jednoj istoj domovini. Oni što su ostali kod kuće pomalo su orali, sejali, u miru i spokoju, a kada bi odlazili na počinak iskrena srca su molili Boga da im one koji su otišli što pre vrati na njihova ognjišta.
Kada je, međutim, vetar zanjihao zlatno klasje na žitnim poljima, već nije bilo onih što bi ga požnjeli. Tada se ljudi ne setiše majke zemlje što hlebom nagrađuje rane koje joj njeni sinovi nanose sečivom pluga. Na pijaci, na uglovima ulica ljudi su se zbijali u grupe, oči im behu zažarene, lica su im se rumenila od ljutnje.
- Raci su prešli na stranu neprijatelja! - mlatarali su pesnicama čokanski Mađari - Mi smo tu, kod kuće, a oni hoće da nas sve potamane!
- Dakako, samo kada bismo im to dozvolili!
- Sledi kuga i pokora - sašaptavali su se sanadski Srbi - Mađari hoće da nas učine prognanicima.
- Dakako, samo kada bismo im to dozvolili!
Sanadske žene su prestale da odlaze po vodu na čokanski deo Tise, iako je leto bilo veoma žarko. Čokanska deca su prestala da odlaze u sanadske vrbake da beru kupine, iako su one bilo tako krupne kao nikada do tada.
Kada su prepelice najlepše pućpurikale, u talasavim brazdama, kako u Čoki tako i u Sanadu, ljudi poskidaše kose sa tavana, onda ih nabrusiše da budu što oštrije, ali ne da kose žito već ljude.
Bilo je blagosloveno sunčano letnje popodne kada su dva sela krenula jedno protiv drugog.
- Zar se vaša milostivost neće oprostiti od male trapavice-balavice? - brišući suze reče supruga čokanskog birova, dok mu je oko pasa vezivala ko zna gde pribavljenu zarđalu sablju.
Mala trapavica-balavica bila je u stvari Mariška, milooka devojčica čokanskog birova, te bi se otac od nje rado oprostio, ali Mariška je iznenada nestala bez traga. Stotinu ljudi se razletelo na sto i jednu stranu da je traže, raštrkali su se svi u selu, ali od devojčice ni traga ni glasa. Već je bilo kasno veče kada se svet ponovo okupio, a tada se smrklo i vremenu za boj.
- Sigurno je pala u ruke Racima! - očajnički je hroptao birov - pa neka im se onda smiluje dragi Gospod Bog!
Ali ni Sanađani te noći nisu mogli mirno da sklope oči. Upravo zato što se Milica, kćerkica njihovog birova, izgubila baš pred odlazak Sanađana u rat. Kao da ju je progutalo nebo, kao da je u zemlju propala, nigde nisu mogli da je nađu, iako su zbog nje pretražili svaki pa i najskriveniji kutak.
- Sasvim sigurno su je odmamili čokanski Mađari, smrklo im se zvezdano nebo! - brisao je znoj sa čela devojčicin otac. Stoga je celu tu noć na nogama vrebao trenutak kada će moći krenuti u nemilosrdni rat.
U cik zore kada rosa sleće na bilje već su oba sela bila na poljima. Čak ni kerovi nisu ostali kod kuće. Motali su se tamo oko svojih gazda, nikako ne shvatajući zašto ih toliko cakaju.
Crveni zraci ranog jutra veselo su poigravali na sečivima oštrih kosa, klepetave rode u trščarima su se uzajamno prijateljski pozdravljale zbog noći provedene u spokoju i miru, a jutarnji ruj zore, klepetanje roda i pućpurikanje jarebica kao da su zajednički govorili:
- Volite se, ljudi, baš onako kako sve vas voli vaš Stvoritelj.
Ljude, međutim, nije oplemenila poruka zore. Oštrim, odsečnim koracima su marširali napred i natuštenih obrva ispitivali da li se to pred njima crni neprijatelj?
Sreli su se baš u podnožju graničnog brežuljka. Ali ne ljudi, već čokanski i sanadski kerovi. Upravo u času kada su ljudi naglim pokretima s ramena strgnuli kose, pas Kudronja šćapi kabanicu sanadskog birova, a pas Tisa za pantalone trgnu čokanskog birova.
- Av, av, daj, daj, brzo, av, av, ajd, daj, brzo! - podstakoše svoje gazde da krenu napred.
Dva razgnevljena čoveka koraknuše do obale jarka, a onda odjednom obojica zaprepašteno zastadoše. Na dnu jarka, ispod lišća lopuha, slatko su spavale Marika i Milica. Dok su trajale velike ratne pripreme, one su odlutale od kuće, zatim su se srele i zalutale među usevima. Zaspale su tamo gde ih je sustiglo veče, zagrljene jedna pored druge, kao anđeli naslikani na oltaru. Marika je u svojoj ručici stiskala plavi različak, a u Miličinoj crnoj kosi crvenela se čokanska bulka. Na sitnim, musavim licima obe devojčice blistale su biserne kapi rose kojima ih je poškropilo plavo nebo.
Oba oca su htela da uspavane devojčice otrgnu iz njihovog zagrljaja. One obe otvoriše oči te se još više priljubiše jedna uz drugu, žmirkajući kroz trepavice.
Prva je progovorila Marika. Nakrivila je svoja usta malena kao pupoljak, pokazavši na očevu sablju:
- Ala, dragi oče, imate veliku gadnu bricu, molim vas lepo, bacite je!
I čokanski birov baci zarđalu sablju.
- Avaj, dragi oče - poče Milica da oponaša svoju drugaricu - zašto na ramenu nosite tu veliku batinu?
Na to i sanadski birov baci staru pištoljčinu te umesto njega naglim pokretom uze Mariku u krilo. A čokanski birov prigrli Milicu, te se dvojica vođa nađoše između dve vojske, stojeći jedan pored drugog s rukom u ruci.
Na to se prolomi urnebesno radosno klicanje da su sve sanadske vrane odletele u čokanski, a čokanske čavke u sanadski atar.
Eto, tako je lep boj bio čokanski boj.
Preveo: Lazar Merković