Želja da se bude rebro (mikroantologija)
Marija Ignatjeva

Zapevka

Bogorodičnu, Bogovu
Neka me uzme smrt,
A ne ovoga – strogoga,
Uspravnog kao prut.

Njemu prepusti nemušte,
Dosadne dneve moje,
I moje noći poslušne
Što se u zločin broje.

Ono živo i žensko –
Haljine, telo što krijem, –
Kao lutku vašarsku
Žudim da razbijem.

Velika beše mi hitnja
U svemu da joj sličim,
Toj formi bremenitoj
Svojim sopstvenim ničim.

I tek kada se nenadno
Izmigoljim iz nje,
Na pozornici savesti,
Bože, ugledam te.

Glasovi se rasplinjuju,
I nežnost hlapi svaka.
Nazirem nekakvu nju
Lišenu posebnog znaka.

Bezimeno i ukleto
Bauljamo pred Tebe.
Uzmi me takvu eto,
A drugoj oprosti sve.

Maj 2005

***

Nećemo uvek pretresati samo
Domaće bede.
Hajdeger reče (a neko tamo
Sjajno prevede):

Predoseća praznina i hrli
Pred stvari sve.
Domaćica-večnost će da grli
I budale, i lopove.

I zato se nikad ne razmeći
Bez stida i srama.
Svejedno ne možeš odličje steći
Ni s njima, ni s nama.

***

Vabom devičanskim ne zveči
Bespolnog lika.
Zaželela si se i ti nežnih reči
Ruskog jezika.

Zamri u polusnu: hajde, popričaj
Sa mnom, o meni.
Otvori kapidžik, obasjaj iznutra
Svemir rođeni.

Unazad brojati

Brojanje unazad slučaj je
Obrnute perspektive, one
Koja duhu je data.
Tragovi, što ostavismo mi,
Nude nam slike kulta i rata,
Rasap, cunami.

Kako se snaći u odrazima
Svih tih vremena? Oružar
Drugoga ceha
Oštri li oštri mač čeličan,
I zvuk nečuven eha
Poleće unazad.

Ne možeš da gledaš bez straha,
Niti u juče niti u sutra
A ne znaš zašto konkretno.
Ko seje pošasti užas taj:
Novine, zvezde, Novecento?
Ili u raju zmaj?

Dok se smešio sav vedar,
Strašnom razdirana slutnjom
Ceptaše deva,
I kao vulkan neporecivi
Raste u tami zemnog creva
Kain, sin prvi.

Ovo su strahovi reda istog:
Andromahinog srca zov,
Kasandrin vapaj.
Kao Parka obnevidela
Sopstvene ruke skleptaj,
Jezik pregrizla!

Pokušaj živeti kao drugi.
Maštaj nad usnulim u ljuljci,
Vidi to Raspeti.
Neka romorom teče molitva:
Devet osam sedam šest pet i
Četiri tri dva...

Prevoditeljici

Ne žalim se na čemer i setu,
Već je i zato dobro meni,
Što kompjuterom se u Sentu
mogu sveži slati katreni.

Njih će, kao u neke rize,
Zaodenuti u tuđa slovesa.
Istančan blesnuće privid
Neporecivo znanih telesa.

Vajkadašnji zjap razmačica
Zakrpiće vešte igle bod
I slovenstva blaga kapljica
Hladni će zgrejati svod.

Barselona 2006

***

Mrtav jezik je moje jadno srce,
Niko se narečju tom ne odaziva.
U hitnji da presretne smrti lice,
Pokojnik tako osmejak skriva.

Zbogom prevodioče, zbogom voljeni!
Za podvig spoznaje magnovene
Posvećuje ti se prevod sirovi
Ljubavi neuzvraćene i bezimene.

***

Umesto „očenaša“ i „zdravomarija“ –
Bezglasja i muzike sučelica.
Ne moliš se propisno i zdušno,
Već kako bilo, kako bog da.

Smisao se uspinje lestvama
Ne Lestvičnika, već nemoće,
Iz besmisla nemušta, mutava
Sveobuhvatne praznoće.

Izazvav zvuke za spasenje
Reči, koja još je bezlika,
Kao da praznuješ vaskrsenje
Unutar novog jezika.