Želja da se bude rebro (mikroantologija)
Vera Pavlova

***

uzvodno od krvi
strast se mresti
uzvodno od glasa
reč lomi vesla
uzvodno od misli
klize jedra snova
a ja plivam pseći
uzvodno od suza

***

na ruskom kao na stranom
koji znaš do savršenstva
tako da se nehotice razmećeš
kongruencijama i konjugacijama
i s uživanjem naprežeš
i koren i vršak jezika
tako se na francuskom šalio Tjutčev
tako Brodski na engleskom piše
tako bih ja želela
da govorim ruski

***

Osloni se na desnu ruku, savij u kolenu
nogu, lezi u travu s jasnom namerom
da od tebe do reke bude pola pogleda,
a do šume – druga njegova polovina,
da se ne vidiš iz trave,
osim, možda, golog levog kolena.
I onda ono glavno. Glavno je – izbor travke.
Nikako prva – to nije tvoj izbor.
Nikako druga – tek što nije svela.
Nikako treća - ostavi nešto za sutra.
Tek je četvrta prava. Maši se jedre krugline,
i potegni, sve sučući, kao Margarita pređu,
i suči, suči, suči, suči nežnost, –
probaj je zubom, k’o lihvar zlatnik,
siši je, kao sa pladnja, napućiv usne,
kao na slamku – tuđu dušu,
kao kolostrum u prvim satima života.

***

Misao nije sazrela ako
ne stane u četvrti stih.
Ljubav nije sazrela ako
ne stane u jedno ah.
Pesma nije sazrela ako sada
potražim ritam i slik.
Ništa se nije dalo
ako nije stalo u jedno da.

***

Nozdrvama vazduh prela,
čvrsto klupko namatala,
platno stiha izatkala
Ahmatova.

Mehove je pluća pregla,
k’o zamke ih postavila
kad naiđe ptičja plima
Cvetajeva.

Susretanju dveju reči
vila-jezerka plivala
dok nije sasvim nestala
Pavlova.

***

Od života više volim onoga
sa kojim život ne delim.
Manje od života volim onoga
koga uopšte ne volim.
A onoga, s kojim delim
ostatak noći i dana,
volim kao život, kao sestra volim,
najnežnije što znam.

***

Muza nadahne kad dolazi.
Supruga – kada odlazi.
Ljubavnica – kad ne dolazi.
A ja da probam sve to?

***

Ukus ukusa ukus je tvoje usnice.
Ukus vida – kad suze ti ližem –
tako, neka mešavina mora i kišnice,
a usta...U potrazi za rečju stižem
do jezika. Kvržica mi se svaka
prislanja, priljubljuje uz tvoje,
kako pojmiti šaru tog koraka,
kako izbeći ono, čega svi se boje.

***

Takvu sam ljubav satrla,
da ću trunuti u adskoj noći.
Zauzvrat se takva stvorila,
da kroz vrata ada neću proći.
Oparane su tolike jastučnice,
ne bih li tokom svih zima
podzemne svoje odajice
začepila tvojim tkivima.
Ljubav je – čist gubitak,
neka rupa na pokrovu dana –
... i bije promaja u duplji duha
dok zvrji telesnost očerupana.

Jedan dodir u sedam oktava

Prvo preletim prstima nežno,
površno, lako, koloraturno,
pa picikato neizbežno
prsne, gde treba energično i burno,
zatim – gudalom taknem temu
pred kojom smo netom stali,
a onda – po struni što ne postoji,
tačnije – za koju nismo znali.