Janoš Siveri: Kraj praznika

Smola i med

U sebi te nosim
Kao zemlja drveće
Kao drveće trome odvisele grane
Gutam te čim te ugledam
Tek tako te grabim
iz magle skočanjenog jutra
iz dubine Iz pličine
Noćima te izlovljujem
Razodenutu kao grm
Zapravo
želim te uvrediti i
potrgati s tebe sve povrede Zakriljujući
uljuljkano telašce To si već znala
Vrebala si to Voleo bih sada
da ne volim te voleo bih
tebe kao svoju hranljivost
I med i smola cure Domišljato
odišući
Poput drveća što naukuje neznanje
Ništeći drangulije Bludnje ništeći
da li ću iznaći Da to nisi ti
Jer ti jesi – smola i med

Zapleniću te i smrviti
u jednom jedincatom mahu
budući zalogaj tvoje krvi
Držim te u sebi Držim te
u drugom U rasopljenom
opstanku –
Uranjaš u ovo združeno sirotovanje
U led U lednu žeravicu
U procep
I razjapljenost I
podnosimo se na način drveća
Kao smolu med Tutkalo šaka Križam te i
i krijem U nedrima dubine –
u najnižem sloju neranjivosti