Draginja Ramadanski
Bogaraš III
Ceduljice, krila
Draginja Ramadanski
Bogaraš III
[Emeše Rajšli: Moj stari Novi Sad]
SRAM. Nina, Nana i Nena nisu smele da piške čučeći. Bojale su se krpelja i drugih buba. Ja nisam morala da skidam svoje roza satenske gaćice, samo da ih malo povučem u stranu. Bilo je lepo čučati, pogotovo kada duva vetar. Najlepše je bilo gledati kao se širi zlatnožuta lokva, žuboreći među travkama i bubicama. Tužile su me njihovoj Babangini (kako su je prozvale) da redovno piškim na hrizanteme. „Treba da se stidiš“, rekla je baba „sramotiš nas pred gostima“.
POPA. Čika Pavle koji je doveo svoju decu iz Amerike u Bogaraš, ostao je svega tri dana sa njima. Jako je ličio na baba Angelinu, samo što je bio bez marame. Iz sobe gde je boravio stalno su se čuli šmrcavi zvuci i glasno izduvavanje nosa. Dok se brijao, malo stono ogledalo uporno je padalo ustranu. Baba Angelina je stajala iza vrata i bogobojažljivo držala spreman lavor i peškir. Volela je da sluša kako on, dok se brije, pevuši: „I rodi sina Emanuila“.
TEN. Sve tri devojčice i dečak bile su ružičaste puti, meki i debeljuškati, sa zlatnim uvojcima i nebesko plavim očima. Dobro su jeli, sve po dva tanjira rezanaca sa rogačima. I dugo su mogli da sede na jednom mestu, čavrljajući na engleskom i ruskom. Tako se govori u Čikagu, rastumačila mi je baba Angelina. Sa nama su govorili srpski. Mađarski im je isto išao. Nina, koja je već imala sisice, grubo se udvarala Mišiki. „Misi, te szeretsz en...“ A kada bi Mišika pobegao, ona je vikala za njim „...enni kaposztát!“
HARMONIKA. Deda je izvukao odnekud svoju staru harmoniku i sve nas podučava hvatovima. Baba osim rezanaca sa mlevenim rogačima pravi i golubiju supu. Ja više ne perem zube, nemam svoju čašu. Nas četiri spavamo u bračnom krevetu. Baba spava sa Nikom, a deda se zviždućući premestio u kuhinju, u prostrane jasle, kod kvočaka, pod kožuh.
ŠEŠIRIĆI. Tri sestre su se plašile sunca i uvek su pokrivale lice podignutim rukama. „Mi ne smemo da preplanemo, pojaviće nam se pege“. Baba Angelina ih je vodila kod one iste dobre krojačice kroz polja, da im sašije šeširiće, od roza satena. Bili su veliki, spadali su im do nosa i vrteli se na sve strane. Nika su pak osule smeđe pegice na kojima sam mu do suza tajno zavidela.
ŠOŠEVI. Prvi sneg je neodoljiv, čak i ako si devojčica, ili sam samcit na svetu. Ako nemaš sanke, ostaje ti pravljenje tociljajke. Tociljajka se pravi veoma lako, prospe se bokal vode na stazu, ili se sneg dugo-dugo glača đonom, i onda se, pedalj po pedalj, osvaja rastresita belina, da bi postala crna i glatka kao ogledalo. Posle jednog tociljanja, sledi drugo, i onda se više ne broji. Nina, Nana i Nena imaju svaka svoje sličuge. Bile su teške, škrgutave, sa debelom oštricom, i nazubljenim kočionikom na pramcu. Nik ima metalnu konstrukciju nalik protezi koja se posebno pričvršćuje, prilagođavajući se širini i dužini đona. Ja se nečujno kližem u Babangininim sobnim papučama, čiji đon je gladak kao svila. Duboke su i tople, ispunjene rasparenim čarapama da mi ne bi spadale. Mišika, koji je pravi majstor za fine, sitne skokove kao i za visoke piruete, kliza se u očevim kočijaškim čizmama, potkovanim gvozdenim blokejima srebrnkastog zvuka. On je neprikosnoveni car tociljajke. Njegova mama, tetka Šoš, zove nas na čaj i vruće uštipke sa cimetom, dok nam Babangina rakijom masira skočanjene prste. Idemo da piškimo u lepo uređene nužnike, sa vazama punim veštačkog cveća, svi uvek u isto vreme, trupkajuči pred vratima. Ja pretrčavam prugu i odlazim kod Šoševih na nuždu, nadajući se da će tako konačno svi razumeti da mi se Mišika, i sve oko njega, strašno dopada.
HADŽI. Čika Pavle je poginuo u avionskoj nesreći nad Atlantikom. Niku se izgubio svaki trag u legiji stranaca (to mi je nedavno rekao Mišika, kad sam ga srela na senćanskoj pijaci. Izgleda da su postali i ostali dobri prijatelji). Nina je umrla od leukemije kao sasvim mlada devojka... Nena i Nana su sada sredovečne žene, žive u Americi. Pokušavam da ih nađem preko interneta.
Baba Angelina je, kada su se deca vratila kod majke, postala prava bogomoljka. Čak je instalirala mali sobni oltar. Stalno je išla na pokloničke ekskurzije i hodočašća, i ispred prezimena stavila reč Hadži. Mi smo retko navraćali kod dede. Komšinica Šoš mu je donosila ručak. U sobi sa bračnim krevetima sve je bilo kao i pre. I meda sa ženskim nakitom, i kadifene ptičice. Kada smo grdili baba Angelinu što je opet na Hristovom grobu, deda nas je uveravao da je sve u redu, ona to kao neka lasta...
A mušičava Ruskinja... Znam samo da je svojevremeno pisala mojoj mami, interesujući se za svoje anđele. Posle jednog pisma, mama je dugo plakala.
