Ceduljice sa krilima
ANASTASIJA. Pavlova supruga, Ruskinja, zvala se Anastasija. Naravno, bilo je to izrazito pravoslavno ime koje je odražavalo nade njenih roditelja, belih emigranata iz Carske Rusije. Kako je odrastala, njeno ime je upijalo i sve one čudnovate legende koje su se plele oko princeze Anastasije (da je preživela masakr, da je jedne noći, sva mokra i promrzla, spašena iz kanala, da sve to nije drugo do prevara skovana u mračnim, zadimljenim sobama). Zvučanje toga imena je, međutim, veoma lepo pristajalo i mlađanoj balkanskoj Anastasiji: praskavo Nas, Tas, kao da je vazda isticalo slovensku zamenicu za prvo lice Az, dok se glas I, zatrpan bukom ostalih fonema i slogova, junački trudio da dođe do izražaja. Njenom ocu, naočitom sanjaru koji je u arhitekturi svojih leđa još uvek imao dva metka iz građanskog rata, posrećilo se da sretne i oženi svoju zemljakinju, rusku emigrantkinju, koja je postala veoma tražena švalja u njihovom skromnom beogradskom komšiluku. Naime, devojačko vaspitanje u carskoj Rusiji, između ostalog, podrazumevalo je i veštinu veza. Ubrzo nakon očeve smrti, čije telo je bilo daleko više icrpeno nego što se to spolja moglo videti, život je postao mnogo teži. Anastasijina majka je osetila istinsko olakšanje kada je Pavle počeo da se udvara njenoj kćerci. Student bogoslovije, stariji od većine ostalih pitomaca, ali jednostavan i blag, bio je očaran erudicijom i napatvorenom duhovnošću krhke devojke. Još pre nego što su se uzeli, od milošte ju je zvao Nasta. Mladi bračni par napustio je Jugoslaviju u proleće 1938. godine tako da je on stigao da preuzme parohiju u pravoslavnoj crkvi u Čikagu. Anastasija još nije napunila ni sedamnaest godina.