Istorijsko istraživanje u zdravstvu ne predstavlja ništa drugo do sagledavanje dosadašnjeg razvojnog puta sa ciljem jasnog skiciranja perspektive budućnosti putem upoređivanja prošlosti i sadašnjosti, i radi što jasnijeg predočavanja svega onog što smo do sada propustili da učinimo, kao i onog što u budućnosti moramo činiti. Napredna socijalistička ideologija postavlja čoveka u centar svih svojih aktivnosti. Sve se, bilo posredno ili neposredno, stvara u interesu čoveka. U toj borbi, zdravstvo ima možda najvažniju ulogu, jer je ono u prvom redu pozvano da štiti ljudski život, vraća i održava zdravlje. Bez zdravlja nema produktivnog rada, nema razvoja. Preuzimanje ovog odgovornog posla danas ne predstavlja puko zanimanje, već nešto mnogo više: poziv. Radi podsticanja sopstvene profesionalne svesti, zdravstveni radnici neprestano traže nove puteve i načine u cilju očuvanja zdravlja. Dosadašnji rezultati su, ne samo ohrabrujući, već, u mnogome, i čudesni i zadivljujući. Ukoliko uzmemo u obzir samo tekovine našeg stoleća, pašće nam u oči produženje čovekovog životnog veka za 15-20 godina, drastično opadanje smrtnosti dece, zaustavljanje širenja tuberkuloze u svetskim razmerama, potpuno iskorenjivanje nekih zaraznih bolesti, otkriće antibiotika itd. To su takvi rezultati o kojima nisu smeli da sanjaju ni najistaknutiji umovi prošlog veka. No, stajanja nema! Treba napredovati i razvijati se sve dok se ne izborimo za idealni nivo zdravstva u društvu. U tom cilju će nam svima pomoći poznavanje prošlosti.
Naši prethodnici su, tokom 130 godina, sledeći svoj lekarski zavet, služili zdravstvu našeg grada. Ovde u Senti se, u jednoj od najstarijih vojvođanskih bolnica, veoma sporo razvila kauzalna terapija, a još sporije od toga i preventiva. To, međutim, ne može biti stavljeno na teret našim prethodnicima. Medicina se tokom 1830-ih godina, kada se osnivala ova bolnica, nalazila još u povoju. Ali, kada se pojavio po neki novi lek, gradski lekari su odlazili i u inostranstvo da bi, tokom jedne godine, proučavali, npr. lečenje sifilisa Salvarzanom. Na evropskim klinikama se u periodu od 1912. do 1914. osnivaju prvi rentgenološki instituti. Za našu skromnu bolnicu rentgen aparat je kupljen već 1914. i njime su ispitivani ranjenici i bolesnici u Prvom svetskom ratu.
Začetke bezbrojnih zdravstvenih problema su još pre mnogo decenija uočili ondašnji stručnjaci, ispisnici istih tih vremena. Ti problemi postepeno izbijaju na površinu, a za njihovo razrešenje nam stoji na raspolaganje sve više i više sredstava. I mi, naše pokoljenje, baš kao i naši naslednici i budući naraštaji, imamo, kako ljudsku tako i profesionalnu obavezu da sve te probleme ispitamo i razrešimo u korist naše zajednice. Ovaj zadatak svaki zdravstveni radnik obavlja časno. Naš razvoj je tek u poslednje dve decenije dostigao takav tempo na kakav nailazimo i u drugim državama. Decenijske zamisli su se realizovale i senćanska bolnica je sazrela kao zdravstveni centar gornjeg Potisja. Put dug 130 godina bio je trnovit i naporan. Upravo njega i želi, u glavnim crtama, da prikaže ova knjiga.