Do sada smo se, uopšteno, bavili pojedinim etapama razvoja bolnice. Razmatrali smo istorijat onih 20 godina, koje su usledile posle Drugog sv. rata. Ova slika ne bi bila potpuna, ukoliko ne bismo izvršili prikaz pojedinih bolničkih odeljenja. Cilj ovog našeg istorijskog kompendijuma ne predstavlja detaljno predstavljanje bolničke strukture. Taj posao je obavio dr Bela Buranj kada je po nalogu Zdravstvenog centra izvršio njenu analizu i o njoj sačinio detaljan izveštaj. (Rad senćanske bolnice 1948-1961.) Cilj ovog rada predstavlja opisivanje puta, kojim smo došli do moderne bolnice.
Bolnica je od 1834. pa sve do 1941. god. predstavljala jednu nepodeljenu celinu, tj. tzv. mešovitu bolnicu. Ona je doduše imala specijalistu-hirurga i operacionu salu, ali sami bolesnici nisu bili odvojeni. Jedino su operisani pacijenti, neposredno posle operacije, na nekoliko dana dobijali poseban smeštaj. U adaptiranoj zgradi "Dudika" 1. januara 1942. po prvi put dolazi do razdvajanja pojedinih odeljenja. Bolnica je tada imala 4 odeljenja: Interno, Hirurško, Akušersko i Infektivno. U nedostatku Pulmološkog odeljenja, na Infektivnom odeljenju su, za potrebe plućnih bolesnika, bile odvojene dve manje sobe. To, naravno, nije bilo idealno rešenje, ali njega je nametnula nužda.
Internim odeljenjem je rukovodio specijalista, koji je ujedno bio bio i direktor bolnice. Odeljenje je imalo i jednog lekara-asistenta, koji je stanovao u bolnici. Rendgenološki kabinet je u to vreme pripadao Internom odeljenju, kao i laboratorija sa jednim nekvalifikovanim laborantom. Na ovom odeljenju se, uprkos opterećenosti, odvijao ozbiljan rad. Interno odeljenje senćanske bolnice je već 1942. god. nabavilo EKG aparat i kompletnu opremu za rendgenološku laboratoriju. Do tada su četiri osobe stekle specijalističku kvalifikaciju. U nadležnost primarijusa, koji je rukovodio Internim odeljenjem, je spadalo i specijalističko ordiniranje, koje je od 1958. do 1965. funkcionisaklo u bolnici. Pregled i lečenje ambulantnih bolesnika je do 1960. godine, tokom svog redovnog radnog vremena, obavljala dr Eržebet Lojko, specijalista-internist. Ovaj posao je, nakon njenog odlaska u penziju, obavljan u popodnevnim časovima, pa su ga honorarno obavljali specijalisti, koji su radili na odeljenju. Rukovodilac odeljenja je, nakon odlaska u penziju dotadašnjeg primarijusa dr Agoštona Viga, 1. novembra 1962. postao dr Milan Jakovljević, koji je na ovom odeljenju radio već od 1957. godine. Pored primarijusa na odeljenju radi još četvoro lekara-specijalista: dr Ede Adam, dr Đula Tantoš, dr Bela Marton i dr Jerne Vig-Verebeš. Odeljenje ima 80 kreveta i oprema mu je besprekorna i kompletna.
Hirurško odeljenje. Kao samostalno bolničko odeljenje deluje od 1942. godine. O dr Milivoju Borđoškom, kao pioniru senćanske hirurgije, smo već govorili. Odeljenje je, nakon njega, tokom četiri godine vodio dr Janoš Fergeteg, a njegovi naslednici su bili: dr Nikola Davidović (1945-1949), dr Milan Vujić (1949-1956), dr Stojan Letić (1956-1959) te dr Pal Kopas, koji rukovodi odeljenjem od 1959. godine. Svoju specijalizaciju je na ovom odeljenju stekao dr Jovan Vajdić, koji je tokom 1960. neko vreme obavljao i dužnosti glavnog lekara. Trenutno, na odeljenju, osim primarijusa rade dva hirurga dr Imre Bognar i dr Đula Ujhazi i dva specijalizanta dr Erne Verebeš i dr Pavle Zeković. Najnoviji pravilnik o sisitematizaciji, za lekare predviđa pet specijalističkih radnih mesta. Oprema odeljenja je savremena, a ono raspolaže i skromnijom rehabilitacionom opremom, koja stoji na raspolaganju ambulantnim pacijentima. Odeljenje raspolaže sa 80 kreveta.
Dečije odeljenje radi od 1958. godine. Nastalo je adaptacijom bivše zgrade sirotinjskog doma , a prema planovima specijaliste-pedijatra dr Ksenije Topolovački. Svoju specijalizaciju na ovom odeljenju je obavila dr Eržebet Korponai, koja je nakon odlaska glavne lekarke, dr Topolovački, rukovodila odeljenjem tokom jedne godine, 1961/62. Dr Eleonora Habram - Košicki je svoje specijalističko zvanje, takođe, stekla na ovom odeljenju 1965. godine. Na odeljenju radi i dr Janoš Sokola, koji je svoje specijalističke studije završio u Beogradu. Šef ovog odeljenja je od 1. novembra 1962. god. primarijus dr Lajoš Devai. Odeljenje ima 45 kreveta.
Ginekološko-akušersko odeljenje. Ako se osvrnemo na prošlost, možemo utvrditi da je bolnica od samog svog osnivanja uvek primala porodilje. Tačni podaci nam ne stoje na raspolaganju, ali u retkim statistikama, na jedvite jade, nailazimo na porođaje. Institucionalno rađanje je u prošlom veku bilo moguće isključivo u gradovima, dok su u provinciji i varošicama, majke svoju decu rađale u vlastitim domovima. U prvim decenijama našeg veka se u bolnicama sve češće susrećemo sa porodiljama. U ono vreme specijalista-akušera u gradu nije bilo. Teške porođajne probleme su nastojali rešiti konzervativnim metodama, pa je tako carski rez po prvi put bio registrovan tek 1942. godine. Bolnica je i ranije imala specijalistu ginekologije i akušerstva dr Oskara Kiša tokom tri meseca 1945. godine i dr Drenku Davidović u periodu od 1946. do 1949. godine. Ovi lekari su kratko radili ovde, a i to u okviru hirurškog odeljenja, jer tada ginekološko odeljenje još nije postojalo. U nedostaku ginekologa, ove zadatke je uvek obavljao hirurg. Ginekološko-akušersko odeljenje je svoja vrata zapravo otvorilo novembra 1958. godine sa smeštajnim kapacitetom za 44 pacijentkinje. Prvi rukovodilac ovog odeljenja je bio primarijus dr Simo Teodorović, koji je sa istinski velikim ambicijama uredio i organizovao ovo odeljenje. Ginekološko odeljenje je ubrzo postalo najkrcatije bolničko odeljenje, tako da je, nakon isteka par godina 1962. god, bilo potrebno izgraditi nov paviljon isključivo u ove svrhe. Nažalost, zgrada ni do današnjeg dana (1964. prim. prev.) nije dovršena. Na ovom odeljenju se za zvanje specijaliste-ginekologa stručno osposobljavao dr Antal Morvai. Dr Simo Teodorović je na ovom odeljenju radio od 1. jula 1958. do 28. februara 1963. godine kada se, iz porodičnih razloga, odselio iz Sente. Njegov naslednik je postao dr Petar Šaparenko, koji i trenutno (1964. prim. prev.) rukovodi odeljenjem. Odeljenje ima 44 kreveta.
Grudno odeljenje. Bolnica ranije nije imala Grudno odeljenje. Kada se 1942. god. bolnica proširila na 4 odeljenja, o posebnom Grudnom odeljenju, usled nedostatka prostora, nije moglo biti ni reči. Kao što smo već pominjali, pribeglo se rešenju proisteklom iz nužde: na infektivnom odeljenju su za potrebe plućnih bolesnika bile rezervisane dve sobe sa po pet kreveta. Grudno odeljenje, sa 35 kreveta, je otvoreno 1958. god. u tzv. paviljonu "B" nove senćanske bolnice. Ondašnji rukovodilac Antituberkuloznog dispanzera, ftiziolog dr Vladimir Nađ, podneo je ostavku na svoj položaj i preuzeo rukovodstvo nad ovim bolničkim odeljenjem. Na početku se sučeljavao sa mnogobrojnim teškoćama, pošto su ovom paviljonu nedostajale adekvatne sporedne prostorije (društvena sala, trpezarije, itd.). Ova situacija je popravljena odgovarajućim dogradnjama sprovedenim tokom 1963-1964. godine. Odeljenje je konstantno popunjeno bolesnicima, pa bi, stoga, izgradnja jednog novog paviljona, sa znatno većim prijemnim kapacitetom, bila poželjna.
Zarazno odeljenje predstavlja jedno od najstarijih bolničkih odeljenja. Vreme nastanka ove male zgrade nismo mogli utvrditi. Verovatno je sagrađena tokom osamdesetih godina prošlog veka u vreme epidemija kolere. Izvorno se sastojala od 3 manje bolesničke sobe, sobe za bolničare i mrtvačnice. Ova usamljena zgrada se nalazila na južnom kraju "Dudika", blizu starog Ađanskog državnog puta. Nju su nazivali "Zaraznom bolnicom". Drvena baraka izgrađena 1912. god. je predstavljala, tzv. "Novu zaraznu bolnicu". Ova omanja zgrada je više puta bila preuređivana. Kao što je poznato, na zaraznim odeljenjima postoji potreba za većim brojem manjih jednokrevetnih ili dvokrevetnih soba,koje su nužne radi što boljeg sprovođenja izolacije. Konačni rezultat pomenutih preuređenja je bilo jedno ukusno izgrađeno odeljenje, koje je u potpunosti ispunjavalo higijenske zahteve. Odeljenje je od 1942. do 1960. god. pripadalo Internom odeljenju, a dr Mihalj Segedi je 1950. god. bio imenovan za njegovog glavnog lekara. Dr Segedi je na ovom odeljenju radio deset godina (1950-1960). Njegov savesni rad odlikuju, sa velikom preciznošću, vođene anamneze i grafikoni. On nije posedovao pismenu potvrdu svoje stručnosti za lečenje infektivnih oboljenja, ali njegovo višedecenijsko obavljanje terenske službe se potvrdilo kao izvrsna škola. Ovo zaduženje je dobio u svojoj 57. godini života. Njegov mladalački radni entuzijazam je, i u momentu njegovog odlaska u penziju, bio praktično nepromenjen. Svoje mesto je 1960. godine predao dr Janošu Verneru, čije su lekarske karakteristike i savesnost u potpunosti bile izjednačene sa onima, koje su se nalazile u dr Segedija. Dr Verner je, u momentu preuzimanja odeljenja, bio svega četiri godine mlađi od svoga prethodnika: imao je 53 godine. I njega su dugogodišnja terenska iskustva osposobila za funkciju rukovodioca odeljenja. Odeljenje ima 30 kreveta.
Otorinolaringološko odeljenje je sa svoja 24 kreveta otvoreno 1958. godine. Rukovodilac odeljenja je specijalista primarijus dr Ferenc Košicki, koji je obavio organizovanje odeljenja i pokrenuo njegov rad. Oprema ovog odeljenja je moderna, a raspoloživi personal zadovoljavajući. Na odeljenju radi i specijalizant dr Mihalj Berta. Prema pravilniku o sistematizaciji na ovom odeljenju, koje ima 26 kreveta, treba da rade dva lekara.
Transfuziološka služba radi od 1957. godine. Svoje mesto je dobila u prizemlju novog blok-paviljona, a njen rukovodilac je jedan od specijalista hirurškog odeljenja. Pored njega u službi rade i dve medicinske sestre, koje raspolažu srednjom medicinskom stručnom spremom, a koje su ujedno završile i šestomesečni specijalizovani kurs. Dobrovoljno davalaštvo krvi je dobro organizovano od strane zdravstvenog osoblja bolnice, službi, a u svakom momentu, stoje na raspolaganju i članovi porodica bolesnika, njihovi rođaci, prijatelji i kolege iz preduzeća, tako da na ovom planu nema većih poteškoća. Pre uvođenja ove službe, potrebna krv je bila pribavljana od Subotičke transfuziološke stanice. Posebni kurir je, u svakom pojedinačnom slučaju, vozom putovao po krv, što je bilo zaista naporno i skupo. Zaposleni u ovom odeljenju veliku pažnju posvećuju hematološkim i serološkim ispitivanjima.
Laboratorija. Shodno svom sve većem značaju laboratorijska ispitivanja su, kako u nauci tako i u klinikama i bolnicama, pa čak i u seoskim ambulantama, pokrenula proces obrazovanja stručnih kadrova. Laboratorija je pre 1958. god. radila u okviru Internističkog odeljenja, pri čemu je najpotrebnija ispitivanja obavljao sam lekar uz pomoć nestručnog osoblja. Nakon početka rada nove bolnice, laboratorija je postala jedno od njenih najvažnijih pogona. Zaposlena je Zlatica Pap, dipl. ing. hemije, koja je raspolagala višegodišnjom kliničkom praksom. Ona je uredila laboratoriju i za nju nabavila modernu opremu. Bolničko rukovodstvo je sa svoje strane za laboratoriju obezbedilo najlepše mesto u novom blok-paviljonu (u bolnicama starog tipa laboratorija je redovito bila smeštana u suterenu). Stipendirani su učenici srednjih hemijskih škola kao i polaznici biohemijskog odseka farmakološkog fakulteta. Zahvaljujući tome, Laboratorija raspolaže sa stručnim kadrom u čijem sastavu se nalaze tri osobe sa visokom i sedam osoba sa srednjom stručnom spremom.
Laboratorija obavlja hemijska, biohemijska, hematološka i serološka ispitivanja. Nedostaje još jedino bakteriologija. U nedostatku adekvatnih stručnjaka, i ovaj problem bi bilo potrebno rešiti obrazovanjem odgovarajućeg stručnog kadra.
Bolnička apoteka. U bolničkoj istoriji možemo pronaći prilično mnogo podataka, koji se odnose na snabdevanje lekovima. Prva apoteka u našem gradu je bila osnovana 1818. godine. Bolnički lekar (u ono vreme je i jedan lekar bio u stanju da opsluži pacijente) bi prepisao recept a apotekar bi usluživao pacijenta. Obračun potraživanja između grada i apotekara je bio vršen periodično. Kasnije, kada su postojale dve, odnosno tri apoteke, otpočelo je i takmičenje između apotekara, pošto je svaki od njih nastojao da isporuku lekova obezbedi za sebe. Situacija se na ovom planu još više zaoštrila onda kada je broj apoteka u gradu bio povećan na četiri pa zatim na šest. U to vreme fabrikanti divergentnih lekova su se već bili toliko namnožili, da je praktično svaki lek bilo moguće dobiti u fabričkoj laboraciji i pakovanju. Bolnica je podigla sopstvenu apoteku i zaposlila je jednog apotekara, koji je kao honorarni nameštenik 2 -3 sata dnevno radio u bolnici. Bolnica je dobro prolazila i u materijalnom pogledu, jer je lekove od veledrogerija mogla nabavljati po grosističkim cenama. Razlika u ceni je, pak, pokrivala apotekarevu platu (odnosno honorar). Pitanje apoteke je definitivno rešeno 1958. godine. U punom radnom vremenu su zaposlene diplomirana farmaceutkinja mr Milanka Ignjatović-Urošević i farmaceutski tehničar Gizela Sokola. Ovi kadrovi savršeno obezbeđuju bolničko snabdevanje lekovima.
Rengenološko odeljenje. Novi izum XX veka, rendgen, je u našu bolnicu stupio još 1914. godine. Rendgenološki uređaj je bio kupljen u Budimpešti, a njegovim postavljanjem u bolnicu je otpočeo i rad sa njim. Ovaj uređaj je bio toliko cenjen, da je, npr. Gradski savet bio doneo poseban pravilnik o njegovoj upotrebi. U to vreme, Rendgenologija se još nalazila u povoju - nakon jednog do dva prosvetljavanja već je bilo potrebno "odmarati" cev, jer bi inače ona propala. Ali, ovaj značajan izum je usavršavan. Uvođenjem, tzv. polutalasnog aparata, on se naglo proširio širom sveta. Grad je 1928. kupio u ono vreme moderan uređaj, "Heliodor Duplex" firme Simens. Ovaj uređaj je veoma dobro radio još i 1962. godine. Jedino, što njegova zaštita od zračenja nije više odgovarala savremenim zahtevima, te je usled toga on 1963. godine morao biti otpisan. Krajem 1965. god. u pogonu se nalaze sledeći rendgenološki aparati: 1) "Morava", veliki tip, nabavljen 1957. godine, 2) "Morava", veliki tip, nabavljen 1958. godine, 3) "Neretva", prenosivi hirurški aparat, 4) "Selenosom", grafoskop.
Rešavanje tehničkih problema, u potpunosti, predstavlja pitanje finansijskih sredstava. Mnogo je teže rešivo kadrovsko pitanje na ovom odeljenju. Pre 1957/58. godine, rendgenološka ispitivanja su obavljali lekari pojedinih odeljenja, dok je samim uređajem rukovao jedan lekar, koji je ujedno izrađivao i snimke. Na čelo odeljenja, koje je smešteno u novoj zgradi, je bilo potrebno postaviti odgovarajućeg stručnjaka, ali on nije bio pronađen. Nije preostalo ništa drugo, no da se sačini ugovor sa subotičkim specijalistima, koji su se honorarno prihvatili ovog posla. Dolazili su, tj. dolaze na smenu u popodnevnim časovima i, u zavisnosti od železničkog voznog reda, provode u bolnici 3-4 sata. Bolnica je 1959. godine sklopila ugovor sa jednim ovdašnjim lekarom opšte prakse, preuzevši na sebe troškove njegove trogodišnje specijalizacije. Uporedo sa tim, lekar se obavezao da će, nakon stečene specijalizacije, tri godine raditi na odeljenju. Dotični lekar je zaista i pribavio specijalistički status, ali nije udovoljio svojim ugovornim obavezama, jer je nakon godinu dana napustio bolnicu. Pravna pitanja, vezana za neispunjenje ugovora, još nisu regulisana. Novi stipendista se prijavio 1. januara 1965. godine. Ugovor sa njim je sklopljen, ali u ovom trenutku nije moguće reći kada će bolnica imati svog rendgenologa. Mnogi, zbog štetnog dejstva zračenja, zaziru od ove profesije, mada je zaštita od zračenja sada savršena.