Ištvan Besedeš: Sardinija ili Facies hippocratica – Magični nihilizam
22. besmislica o telesnom postojanju
Mučionica. Dekonstrukcija br. 4. Od tela jedva da je preostalo nešto. Glava, međutim – uprkos tome što u međuvremenu otvaraju lobanju – odgovara sa engleskom hladnokrvnošću, istina, nešto uzdržanije no ranije. Moguće je da je pospana. Na koncu će biti izvučen mozak, te postavljen na jedan centralno pozicionirani pladanj.
DR. MOZAK: Najužasnije je u ovom stanju potčinjenosti to što nisi sam, što postoje očevici tvoje borbe sa sumnjama.
DR. MILA OŠTRICA: Oni suroviji sednu pored tebe i dahću ti u facu da ćeš da crkneš.
ŽANA ŽILET: Ili ti šapuće u uvo, čak i pri zagrljaju, da ćeš ovde živ da istruneš.
DR. MOZAK: Neko pak pucka stenice po plafonu. Što daje zvuk kao kada neko stoji u snegu, na crnom snegu nepomično i ne bi voleo da primete, ali s vremena na vreme sneg ionako pucka pod njegovim stopalima. Daje mu osećaj da se zaglibljuje i da s njim tone i ceo svet. Zatim će i on da zaspi.
DR. MILA OŠTRICA: Drugi pak i u međuvremenu hrču, vazduh je toliko loš da bi podigao i strop neke kovačke radionice. Pilana u kojoj komadaju žive udove, napravili su čitavu umetnost od neizmernosti smrti.
ŽANA ŽILET: A ljudi koji stoje kraj pokretne trake skidaju gumene rukavice i tako miluju dlakavu mušku butinu koja se klati na traci.
DR. MOZAK: Samo da pojasnimo: najveća kazna je ako te ostave u životu. Osakaćeni, međutim, to hrabro trpe. Jedva se čuje neki uzdah tu i tamo, iako je ceo pod prekriven krvlju, a kada se probude možda više ne mogu ni da se pomere, jer su im sve udove odsekli u korenu, i sa zaprepašćenjem shvataju da krvopije više ne mogu ni da unište, ni da ih drže podalje.
ŽANA ŽILET: Kod vas mi se najviše sviđa što nikada ne gubite glavu, što i o sablažnjivim stvarima govorite sa nepokolebljivim mirom.
DR. MILA OŠTRICA: Telo mora da živi, rekao je onaj što je maločas seo do tebe. Štagod da se dogodi, to je samo inventarski podatak, mora da se svede taj račun. Međutim, toliko mora da ostane od čoveka koliko je potrebno da stane na njega jedan tetovirani redni broj, jedan otisak. I mučiti čoveka je dozvoljeno samo toliko da duša ne izleti iz njega. Smisao kazne nije da se upropasti neko, nego da se prevaspita. A u tome najveći učinak ima prosvetljenje pred smrt. Zbog toga treba produžavati to vreme.
DR. MOZAK: Ranije je bilo dobro ukoliko su osuđenika na smrt mogli nekoliko dana da održe u životu. Iako su lomljenje kostiju počinjali od zglobova na prstima. Do danas su se metode usavršile, jednog mrtvaca možete godinama da održavate u životu. Prosvetljenje traje takoreći beskonačno. Šteta što je sledeći razred ovakvog obrazovanja već samo nepostojanje.
ŽANA ŽILET: Volim vaš glas. Štaviše, možda vas zbog glasa i volim. Zbog te gugutave, tople boje glasa. Kada bih jednom mogla da stignem do njegovog izvora…
DR. MILA OŠTRICA Što se tiče metoda, ovo je jedno, samo po sebi plemenito doba. Doba mrava-čuvara kome je da bi mogao da obavi svoj zadatak morala da izraste tolika glava, da zauzevši svoje mesto potpuno zatvori ulaz u mravinjak. Sve mu je teže da se pokreće, a njegova braća koja se vraćaju kući primorana su da kucaju na njegovu ogromnu lobanju. Zar nije užasno što najveće lobanje jednog društva stoje na porti? (U međuvremenu mozak brižljivo pakuje u konzerve, iste zatvara, te stavlja u postavu jednog tro-četvrtnog kaputa. Konzervama ispunjeni kaput kruto „stoji na sopstvenim nogama”. Oči su joj poput onih u tugujuće udovice.)
DR. MOZAK: Upravo zbog toga su genijalni.
ŽANA ŽILET: Sada bi već mogli da spavamo… Da li si znao da kitovi spavaju u vertikalnom položaju? (Obgrli delikatno kaput.)