Ilija Bakić
KOREN KLJUČA,
NALIČJE RAVNODNEVNICE
 
I
 
otkud providni poklopac
nad satom vode
 
putešestvija električnih struja
po krugovima peska
ravnomerno
uvek sa nepokretnom osom težištem
u oku lanca
grudvi mišića pumpe
koji se grči
obešen u duplji
vlage jezika
 
sve protiče
(uz odstupanja)
a onda
"leva ruka tame"
testa
otvara se
 
*
 
prašina se taloži između
slova
glasovvi rđaju
ivice krune
zrna mraka
rone u talase toplote
sudaraju se jata uzfrhtalih
koža
srvotočina napreduje
množe hodnici
zapliću
šupljine u novom rasporedu
grade
vode očne
drugojačiju opsenu
 
 
a
u drobini
u grudvicu slepljene
krhotine
oblik su prvog
hleba
bez kvasca
 
*
 
vatra
razobličava vid
lapčući vazduh
suši ga
glasno lomi samoglasnike
boja
meso svagdanje pod nebom kože
uraslo u pejs
u šupljine polova
odaziva se na njen zov
odsečena krila kopne
masti slede pravila plime
nalaze zametke mraka u sukrvici
 
u pupku
poništenja je jednakost
svetla i vode
 
patrljci reči gamižu
greška ostaje nedokazana
 
samo je imunost
magnetnih polja
na "deobu tela"
stalna
 
*
 
nokti
ostavljeni ispred vrata
rastu pod punim mesecom
 
igle im prilaze
podzemnim tokovima
grebu imena po licu
meduze
 
kvake rđaju
ulje isprava
 
u crnici
klija seme mandragore
slepi koreni traže
put
 
kroz sočivo zapadnog prozora
i narukvice
prolaze slova
tajnog pisma dugodnevice
slike fetusa
šifre lavirinta
 
voda ustrajno meri
vreme
a sa dlačica na prstima
otpadaju
godišnja doba ogledala
 
*
 
unutra
kosa se troši
svijena u gnezdo nakota
natopljeno krvlju posteljica
malih tela
 
vlaga izdaha diže se
sakuplja
u gorke kapi na svodu
podzemnih kripti glasa
 
hodnici vode jeku
do zapečaćenih vrata
i nazad
 
jedino niti
korenje
slepih prstiju
teku najviše
do površi
otvorenog dana
a tamo
sva trava je meso
 
*
 
kreč se kruni sa lica
hleba
u letnje dane
kad
glasovi ptica padaju
niz obode putira
a kugla i čašica zgloba ih
mrve
(u mehanici plesa)
sve dok ne (p)ostanu
sluz
puževa
 
smena ravnodnevnica
i pomračenja
vodi tela dalje
piruete se poklapaju
taru o kalup
magle
(oko ne dohvata sve
zavese kapi)
tek će zima
otkriti tragove puta
ožiljke
zuba koji grizu
led
svagdanji
 
(posle opet
sve u vodu prelazi
a hodača po njoj
nigde)
 
*
 
okupani usmerenim strujama
vazduha
brojevi se kotrljaju
nizbrdicom glasa
kapci na vratima njihovog uvira
sklopljeni su
reze namaknute i zaleđene
 
nebo jeste cvrtočina
 
udarac u prepreku
lomi ljuske
prskaju tela
raspadaju se
na
proste osnove
koža refleksno drhti
grč otvara
slepe oči
čelik šarki stenje pod
pritiskom
na zadatost nepokreta
 
"nema usta
a moram da vrištim"
 
*
 
zavejan
u pupku
komadima vvode
putnik
prti stazu
kroz zvuk
skorele brade
i
očnog dna
između ledenih
klinaca
zakovanih u oblake
brojeva
pejsaži koje ne vidi
identični su onima
što ga pozdravljaju
u verovatnom nebu
žmirkaju svetla meseca
na putanjama
oko
sopstvenih senki
 
svakim korakom
tišina znoja je dublja
drhti
u
odjecima
i više nema sumnje
materica belog mesa
i on u njoj
jalovi su
 
*
 
hromirane šipke gravitacije
u donjem stomaku žvale
 
krv
drob
ližu ih
 
bičevi nasleđenih poruka
cepaju kožu
sikću zmije kose
skelet ključa pluta u
vidnom
polju
odaziva se pozivu pulsa
menja boje
pretvara u zvuk
glas
između školjke u kojima
dele
jajašca
oplođena vlagom
 
u toploj kolevci slanosti
uče ih puzanju
 
*
 
svila vetra liže
profile u reljefu
odnosi nabore
 
komadi amalgama
plutaju morima sfingi
lake struje toplote
rone kroz krošnje leda
niz stubove
stopala korena
grkljane kristala
 
ostavljaju useke
unutrašnje lice sečiva
na pokorici radnodnevnice
 
stepenište kopni
ivica kruni
trošna
obluci klize iz
kolevki kreča
 
planine se brišu
u dine
u golu
otvorenu
ravnicu
pod visokim zevom
slepog oka entropije
 
*
 
kože
ukočenih raširenih zenica
nosi
struja smrznutog glasa
 
(inje na nozdrvama
ledene igle u ustima
pucaju kapilari u oku)
 
iznad
praznih piramida
voska podneva
 
širina se krivi po rubovima
srasta u svod
bez ožiljaka
 
zeleno staklo
zavesa peska
bistri
u oreol
 
kalendar odbrojava
postolja tonu
u odnosu trenutku
ravnodnevnice
pristižu sisari
lome hleb
i kažu
"danas biramo lica"