JEDNE OLUJNE NOĆI U LUCI GRUŽ

Do rasprave - kratke i burne - o kojoj će narednim redovima biti reči, došlo je sasvim slučajno, ali, s obzirom na okolnosti, očekivano. Dogodilo se to u mestu Raguza, prestonici republike sedam zastava. Grad je bio dobro utvrćen, velik i lep, a nalazio se na obali mora koje su mornari i putnici, što su svoja tela, duše i, naravno, tovare zavetovali zvezdi mora (Stella Maris) najčešće nazivali imenom Mediteran. Za grad, koji je ležao u senci brda Srđ, govorilo se da je izgrađen na međi istočnog i zapadnog podzemlja, da se u njemu sreću slane vode mora i slatke vode kopna, te početak i kraj vremena, pa se u istom gradskom sokaku, na trgu, plaži, u konobi za istim stolom mogu susresti oni koji su davno živeli, kao i oni koji tek treba da se rode.

Luka Gruž, tih zaliv, prostran i uvek pun nava, pulaka, bracera, leuta, gajeta, ali i bojnih fregata i korveta, koje su zbog gužve, od vezova i sidrišta vukli čamci na vesla kako bi ih uveli u vodu Mediterana na ista usta, kroz koja je u more ulazila i Rijeka Dubrovačka.

Ljude - što su sedeli na vrećama soli i bačvama punim maslina okupani mlačnim slapovima svetlosti spalim s vrhova žutih lojanica - okupila je, u toj lučkoj magazi, u Gružu, oluja koja je i tog dana besnela nad morem i gradom. Treći dan sedeli su tu, u mirisima i tišini. Jutra su osvitala plava, bistra i lepa, bez daška vetra, bez talasa što se razbijaju o stene. U momentu kada su hitre feluke, trome, uporne gabre, brodice plitkog gaza s tri visoka jarnola, i elegantni brikovi i brigatini opranih prozorskih stakala i uglančanog mesinga, kretali put svojih odredišta, dizao se, s vode, slan vetar, na koji je, luda kao vojska u jurišu, s brda oko Raguze, iz vrtača i jama, nasrtala oštra bura. Zbog tog rata vetrova plovidba je stalno odlagana.

Teško je reći kako je u toj nervoznoj atmosferi punoj neizvesnosti i isčekivanja, bledih od upotrebe dugih molitvi i oštrih psovki, počela ta polemika, ali čini se, a tako i šturi izvori kažu, da je na početku bila pesma, psalm ili baš molitva mladog kaluđera, koji je u Raguzu s bratijom stigao da uzme za svetogorske manastire danak ili, kako se to govorilo - svijeću.

Plavo nebo puno svetla i ptica...

Na to, takvu ili sličnu želju - niko ne pamti - reagovao je do tada ćutljivi kosooki mladić, naoružan čudnom malom crnom spravom, koja je, viseći na kožnim kaiševima, spavala na njegovim grudima, a onda kada bi je kosooki uzeo u ruke, brzo, govoreći poput mitraljeza, okidala. Nije, međutim, bljuvala vatru i sejala smrt, nego slike, on ih je nazivao fotografije, kakve su umeli da stvore vešti ikonopisci i dvorski slikari.

- Sutra, u jutro, pre crne smrti koju će u dahu i jedrima hitrih ladja doneti trgovci srebrom i solju, ovamo će, s istočnih strana, odakle stiže sve mudro i valjano, doleteti zmaj azurnih krila, bleštavih očiju, i uslišiti tvoju molitvu - reče tiho kosooki, za kojeg se znalo da je stigao čudesnom srebrnom letelicom. - Delati se mora brzo jer njegova moć, kao i sva sila dobroga je kratkotrajna, pred sivilom i paletom zločina svakodnevnice. Moramo pobeći iz ovog grada, kojeg ne zovu slučajno republikom od sedam zastava, jer ko u njemu još jednom zanoći, a stranac je, sledeće jutro neće živ dočekati.

- A kako to ti, kosooki, znaš - upita neko iz mraka.

- Čitao sam u istorijskim knjigama - reče, nanišani skrivenog gada i okinu nekoliko puta, a iznenadni, oštri blesak hitre svetlosti preplaši uporne plamenove sveća.

Nasta tišina koju je ispunjavala škripa mišijih zuba i muzika vetra - hitra zmija, dim, tama što stiže kroz proreze čamovih dasaka...

- Jedino Zevs, otac nebeski, može da vlada vojskama vetra i gromovima. Zevs vlada Vatrenim sabljama, kojih se plaše smrtnici jednako kao i njegova svađalačka porodica na Olimpu - proslovi krupan čovek, odeven u crno runo brade, koji je sve vreme "ćutao, grickao crni luk i prebrojavao kuglice ćilibarske brojanice.

- Plavo - reče dalje, ovaj što ga, zbog tihog glasa i izgleda, prozvaše mudrac, zaštićen od bolesti i ljudi smradom lekovitog ploda - je boja njegova i boja njegove žene Here. Zato uzmimo plave marame i krpe, iscepajmo nebesko plave košulje i gaće, potrgajmo postave kaputa il pronađimo nešto tkanine Zevsovog kolora, vežimo ih oko srca, očiju i penisa, za dobrotu, svetlost i ljubav, i tako dočekajmo sledeću zoru.

- Glupost - viknu mladić u crnoj jakni od kože, što je do tada najglasnije kleo vreme i sudbinu. - Zatucanog li soja, plavo nije boja bogova nego ljubavi i sreće.

- Zar bogovi, neverniče, nisu milostivi upravo zbog toga ? - upita mudrac, za kojega bi rečeno da je kralju Dariju, vladaru u oblastima od Indije do Etiopije, koji zvanice na velikoj gozbi beše pitao: šta je najjače, posle mnogih koji veličaše moć novca, vina i kraljeva, odgovorio: žene, ali istina nadvlada sve, jer kod nje nema pristrasnosti i naklonosti, već ona čini što je pravo...

- Plavo je kolor pesnika. Barda. Plavo je boja Džejmija Džojsa i Šejmasa Hinija. Keltsko je obeležje plavo - reče riđokosi čovek, kojeg je društvo u potaji zvalo Gusar. - A ovo je lek protiv kuge, tuge i neuzvraćene ljubavi - pokaza bocu i povuče dug gutljaj mrkog pića.

- Nazdravlje gospodo - reče.

Svi pogledaše u njega, jer Gusar tada prvi put beše progovorio.

Napolju se vetar smiri. Utihnu razgovor.

Kao što talasi vođeni mesečevim osmehom menjaju ritam i silinu udara o hridine, tako i priča odjednom s teme sklizne u doline sećanja i blaženstvo snoviđenja.

Gusar zapeva chalomu, pesmu kojom se pozdravljao ulov ribe - tune, koja je hvatana almazrabom, kružnom mrežom tunolovkom. U tom pokolju , jer - Grci mlate Persijance kao tunjeve u mrežu uhvaćene udarajući po njima komadima vesala - te se voda peni od krvi riba nalik volovima, učestvovalo je brojno stanovništvo priobalnih mesta na Sardiniji, Siciliji, u Tunisu, Kipru... Potom je, neprestano povlačeći iz duguljaste flaše, riđokosi mrmljao, kao da molitvu izgovara, o slavnim lovovima u Mesinskom zalivu, gde se pomoću neobičnih brodova, harpunom, s vrebačem na brvnu, pričvršćenim za trup broda, tik iznad vode, lovila riba zvana veliki mač (Xiphias Gladius).

Kosooki je tiho, kao da poverava veliku tajnu, mladiću odevenom u kožnu jaknu, pričao o lađama što snuju na dnu mora. Lutajući od Antisitera, lađe koja je prenosila mramorne statue, koje se danas mogu videti u Atinskom muzeju, preko olupina Mahdije i Marcamenija, on stiže do olupina rimske lađe koju, kako reče, beše pronašao, i fotografisao, u Planijeu, kod Marseja, na kojoj prema dokumentima beše oko deset hiljada amfora za ulje i vino.

Prebrojavajući kuglice ćilibarske brojanice mudrov je želeo da prisutnima ispriča priču o putovanju svetog Pavla, kojeg, s grupom zatvorenika, suprotni vetrovi behu zadržali u priobalju Kipra. Namera mu, ustvari, beše da ohrabri šaroliku bratiju jer je nekada prezimiti u luci, ostati nekoliko sedmica ili čak sva tri meseca zime, bilo uobičajeno. Venecijanci su zabranjivali zimska putovanja - su l cuor dell invernata - od 15. novembra do 20. januara, dok su Levantinci ostajali na moru samo od Svetog Đorđa do Svetog Dimitrija.

Divlji udar vetra, koji najavi silnu tutnjavinu talasa ga onemogući u tom naumu.

Mladi kaluđer, Hilandarac, i dalje je izgovarao molitve.

Ples vatre, sličan je ritmu razgovora. Dah čovekov dovoljan je da u plamen pretvori užareno okce žeravice. Tako beše. Molitva kaluđerova otvori siv kapak pepela.

Plavo nebo puno svetla i ptica

- Plavo je boja mudrosti.

- Boja milosrđa...

- Mira...

- Svi će, upamtite, nevernici umreti u svojoj neveri.

- Gospodo, plavo je...

Odjekivali su magazom glasovi dok je napolju trajao dvoboj vetrova, a razbesnelo more trošilo stenje.

Niko nije čuo vest sa zvonika koja odjeknu objavljujući kraj još jednog dana.

Vatra i grmljavina.

I ko, osim Boga, pošto su gubeći ravnotežu argumenata počeli opipavati skriveno i pogledom hvatati moguće oružje, zna kako bi se završila ta - poput piljarske tuče - iznenada i hitro zapodenuta rasprava o plavoj boji i još nečemu, da u magazu, međ vreće soli i burad s maslinkama i vinom, međ zajapurene govornike i diskutante, nisu, cepajući paučinastu opnu mlečnog svetala, ušetali muzičari s tamburama dugih vratova i timpanima. Za omamljujućim mirisima spanjolete i sarabande, u taj zabran, konačište i na kraju, nekakvu nevoljničku skupštinu, ukoračiše četvorica snažnih momaka noseći, na oznojanim, preplanulim ramenima kožno remenje što beše naslon za, od vatre garav, kolac na koji beše nabijen brav pečen na tihoj vatri...

Raspra, žučna i netrpeljiva, pretvori se, najednom, u veselje, u pir.

U analima lučke kapetanije, trgovačkih kompanija i sećanjima ljudi, ostalo je zabeleženo da su te godine, tog bleštavog jutra, što osvanu posle burne noći, samo četiri broda napustila luku Gruž i odvezla putnike i vredan teret iz grada što se zove Raguza.

Sutradan barjak crne smrti, umesto onog, plavog, kao nebo i more, s natpisom Libertas, zalepršao je nad kulom Minčeta.

Ko je od društva iz magaze u taj paklen dan, u to pakleno jutro, bio na vodi, a ko na zemlji ne zna se.

Zna se još i to da je sledeće, i sledeće, i treće i peto, i dvadesetprvo jutro osvanjivalo vedro i azurno plavo.

I bili bi to lepi dani da ne behu natopljeni vonjem kiselog dima spalog s brojnih lomača i - smrti.