Nenad Krga: Sanjao je vatru

San

Budi ga prasak oborene čaše. Bunovnih očiju gleda u svoje ispružene ruke, pa u ljude ka njemu okrenute. Oseća njihove poglede i na čelu utisnute neravnine stola i znojem slepljenu kosu. Kako mu u slepoočnicama i dalje san damara, snoviđeno u reči zaodeva. Potekla bi, misli, bujica, a ne tih pet-šest reči što zagrgolje između usana.

Mrska su mu njihova podsmešljiva lica, pa i taj blagi pogled konobarice kojim se, izgleda mu, praštaju i namere i koji prozreva njegove pokrete, još ih više izveštačujući.

"Nije dato njima, a ona, šta će? zar nemoć jedne noći da nametne sažaljenjem za sve buduće?!"

Izhraknuo bi se, jednim pokretom obrisao pramen sa čela i nelagodu što mu telo svladava, ali se drhtavica od hladnoće i neka unutarnja jeza negde na polovini leđa sustiču i natrag ga svaljuju.

Prepustio bi se tim slatkomučnim plamsajima straha, potčinio drhtaje snevanog sebe zvucima koji se upliću i bude ga; podveo taj romor snu koji se uvek iznova ponavlja.

Poluotvorenih očiju, kratkim udasima i grčevitim trzajima prstiju, kao da se nečem otrže.