Nenad Krga: Sanjao je vatru

Dodiri

Noć ga je sustigla u šumi, ranjavih pogleda i plašljivog osmeha. Za počinak je, poduprvši u sebi ono malo pribranosti, odabrao ulegnuće zasvođeno krošnjom hrasta. Grozničavo se upiljujući unaokolo, tražeći skrovitije pribežište, svladan umorom, i dalje se trzajući, zaspao je.

Sanjao je vatru. Gledao je plamene jezike kako brzo srastaju u amorfno obličje koje svaku stvar izdvoji, treperavo je obasja i, potom, hirovito proždre, pretvarajući u pustoš sve čega se dočepalo. Video je da se ono načas protegne na jednu stranu ili lizne nešto na drugoj, tek da bi, izvivši se, munjevito rascepilo njegov vidik. Osećao je kako mu se čelom legu kapljice znoja i nesnosna masa u gnjecavo tlo ga prikiva.

Buđenje mu zaceljuje pogled i rasputava od straha. Paperjasti listovi paprati se, skrivši ga, ovlaš oslanjaju na njegovo lice i ruke. Sluti u njima toplinu saučesništva i podrške. Dugo, pošto je izbio na prašnjav put, oseća i vrelinu dodira drugih biljaka koje ga je doticalo.

Nije ih otro; ne bi li i u budućem njihovog udela bilo.