Đorđe Pisarev-Andraš Bakoš: Iza Velikog Grada

Sablasti Herkulanuma
Đorđe Pisarev

I shvataš, dok čekaš ne znaš ni sam šta, da je napolju, izvan katakombi, izvan Tvrđave Iza Velikog Grada, vreli letnji dan meseca avgusta kakav nije zapamćen poslednjih godina. Ptice su, takvim danima, znale da padaju mrtve oko tebe dok hodaš ulicom; ose polude i uleću ti u kosu, u usta, a psi besomučno zavijaju i nasrću na prolaznike. Čak ni noću nema mira: podivljale mačke šunjaju se oko vrata i čekaju priliku da se proguraju unutra i nasrnu na bilo koga u nastojanju da se dočepaju kapi vode. Posmatrao si u zoru, svakoga dana, kako čuvar Tvrđave spušta pokretni most preko prljavog, zađanenog kanala a zatim izlazi, navlači rukavice i leševe uginulih mačaka, grabeći ih za rep, nosi u najbliži kontejner. Grad drema mrtvačkim polusnom čekajući da stigne tek ovlašno noćno osveženje i umire sve više.

*

Disao sam lagano, prevrćući se na ozanđaloj postelji, nag u sobi crvenih zavesa, i slušao monotoni dečiji glas koji je ponavljao, pravo kroz širom otvorene prozore, jednu te istu infantilnu pesmicu: Aviooo/BUM-BO/leti/BOO-BUM/avion, šefe/BUM-BOOO.

*

Nevoljno je dohvatio knjigu dok su se potoci znoja slivali niz leđa: "More je izgledalo kao da se povlači, ostavljajući na pesku mnoštvo vodenih stvorova. Na nebu se gomilao zloslutni crni oblak, koji je prosijavao od bleskova i plamenova"... A Plinije Stariji, komandant rimske flote koja je bila usidrena u Misenumu zapisao je: "Za trenutak, okružila nas je crna noć, koja je podsećala na mrak u neosvetljenoj sobi. Čulo se lelekanje majki, plač dece i dovikivanje muškaraca. Svi su dozivali roditelje, decu, muževe i žene... Mnogi su preklinjući dizali ruke prema bogovima, no većina je ipak vikala da Boga nema na svetu i da je nastala večita noć". Najstrašnije od svega - ili možda najsmešnije, nije bio siguran - je što su rimski kartografi, godinama posle, nastavljali verno da precrtavaju mape rimskih regija iz vremena pre katastrofe. Tako su, na papiru, godinama posle, opstojavale sablasti Pompeje i Herkulanuma!

*

Pogledao je prema drugom krevetu. Zgodna plavuša dugih nogu, u žutom, najlepša devojka iz srca Grada, mirno je ležala. Plava kosa rasuta po prljavom jastuku. Tek ovlaš pokrivena plahtom, golih ramena i grudi. Odlučio se da je, zasada, ostavi na miru. Ona, uostalom, tri dana nije izlazila iz odaje. O, Bože, pomislio je, voleo bih da i nas preplavi petnaest metara visoko blatni talas, sav od morske vode, pepela i sitnog kamenja. Crveni blatni zid koji bi proždrao i grad, i Grad Iza grada, kazamate i Tvrđave, našu odaju, a zatim bi se, pod dejstvom sunca, stvrdnuo u večnu stenu.

Ona tri dana nije izlazila iz sobe. On bi, u cik zore, ustrčao uz stepenice, projurio pored bunovnog i zgužvanog Čuvara, izleteo na ulicu i stuštio se prema obali. Crvena zora pucala je pred njim, a ogromna voda bila je samo bezoblična bara. Pogledao bi prljavog galeba, staru zgužvanu konzervu uhvaćenu crvenom rđom, crveni mulj što mu je titrao pod nogama, a zatim bi se lagano vraćao u Grad iza velikog grada, u Tvrđavu. Ona je i dalje mirno ležala, plavuša, najlepša devojka, iz srca grada: plava kosa rasuta po prljavom jastuku, usta poluotvorena, sa blago isturenim zubima. Tek ovlaš prekrivena plahtom, golih ramena i grudi.

*

Poravnao sam postelju, otišao u kupatilo, oprao zube dok se kada punila. Uputio sam slabašan, curkav mlaz u šolju, pokrenuo kotlić. Njegovo klokotanje, dok se iznova punio, poklopilo se sa klokotanjem vode u kadi u koju sam lagano ušao. Mogao sam da čujem snažno BUUUM! aviona u preletu, zatim i monotoni dečji glas - Aviooo/BUM-BO/leti/BOO-BUM/avion, šefe/BUM-BOM - dok sam, ruku uronjenih u mlaku vodu, posmatrao žilet koji je menjao oblike, a zatim bio izvor iz koga je pokuljala fina crvena magla, potom sve gušća, pravi talas crvene lave koja će me zakovati u večnost.

*

Bio je to još jedan vreli letnji dan meseca avgusta kakav nije zapamćen poslednjih godina. Ptice su padale mrtve na trotoar, psi su besomučno zavijali o nasrtali na prolaznjike, a podivljale ose im uletale u oči o kosu. Čak ni noću nije bilo mira: poludele mačke šunjale su se oko vrata i čekale priliku da se proguraju unutra i nasrnu na bilo koga u nastojanju da se dočepaju kapi vode. U zoru, svakoga dana, kada bi čuvar Tvrđave Iza Velikog grada spustio pokretni most, preostalo bi mu samo da navuče rukavice i leševe uginulih mačaka, grabeći ih za rep, odnese u prvu kantu za đubre. Grad je dremao mrtvačkim polusnom čekajući da tigne tek ovlašno noćno osveženje i izdisao je, lagano, sve više.

U jednom od kazamata Tvrđave, u sobi u podzemlju, ispod zatvorenih vrata kupatila, lagano je kuljala crvena masa sastavljena od vode, sapunice i krvi, preteći da u potpunosti opkoli krevet na kome je mirno ležala žena plave kose rasute po prljavom jastuku. Usta su joj bila poluotvorena, sa blago isturenim zubima. Bila je tek ovlaš prekrivena plahtom, golih ramena i grudi i, baš kao i sav Grad, nije disala poslednja tri dana.