Đorđe Pisarev-Andraš Bakoš: Iza Velikog Grada
Umesto pogovora

Poruka u anđeosku tvrđavu
Andraš Bakoš

Đorđu Pisarevu

"Kada sam skrenuo u sledeću ulicu, na tren, učinilo mi se da sam video ogroman žuti bager kako se, teškom mukom provlači između kuća, pokušavajući da ih ne ošteti ..." pisao si pre nekoliko nedelja. Ja sam pak, shodno pravilima našeg zajedničkog poduhvata - istočno-srednjeevropskog proznog eksperimenta - napisao nastavak, u kojem je bilo reči o nekoliko ulica, nekoliko lica i o strahu, no bager u njima nije figurirao. Istina, veb-majstor senćanskog internet-časopisa zEtna nedvosmisleno je prilikom koncipiranja pravila našeg četvororučja napisao: jedna za drugom napisane storije moraju se pojedinim motivom nadovezivati na rad drugog autora. A i sam sam osećao da je bager važan lik, no pokušao sam da mislim da nije. Sa rečju bager po prvi put sam se susreo kao sedmogodišnjak, u jednoj knjizi o ribarenju. "Larve Tiskog cveta sa glinovitih obala kupe jednom specijalnom, na dugu šipku montiranom cevolikom napravom, tzv. bagerom." Tzv. bager. Zadugo sam verovao da je to naziv naprave. Kada su me ovih dana pozvali u Sentu, na jednom gigantskom plakatu video sam zanimljivu mašinu. "Pretpostavimo, bilo to vidljivo ili ne, da svaki grad ima svoju citadelu. Štaviše, da nijedan gornji grad nije pristupačan vidu u potpunoj meri... Ovako bi se činilo verovatnijim i to kada bi jedna takva anđeoska tvrđava bila veća od urbanog naselja, betonske džungle, ili palanke ispod sebe. U pokušaju ocrtavanja karte njihove nedefinisanosti, stiče se utisak da su one urasle jedna u drugu, da se njihova predgrađa, glavne ulice i mitologije svakodnevice ulivaju jedni u druge..." pisao je veb-majstor prilikom iniciranja našeg četvororučja. Ja sam pak tokom poslepodneva i tokom jednog celog dana gustirao reč "anđeoska tvrđava", upoznajući se pritom sa mitologijom vojvođanske svakodnevice. U mračnom klubu, koji je ranije, poput njegovog segedinskog sabrata, dobio naziv "Mojo", slušao sam srceparateljno lepi dijalekt gospođe spikerke kanjiškog radija. Rekla je da će od osam naveče do dva izjutra trajati restrikcija struje. Saobrazno tome, na predavanje u biblioteci svi su došli sa džepnim lampama. To me je ganulo do suza. Upoznao sam se sa ovdašnjima, a par sati kasnije sedeli smo na galeriji kluba. Jedva smo jedni drugima nazirali lica. U podrumu je, doduše, brektao agregat, no prevashodno zato da bi aparat za točenje piva mogla da radi. Na stolu sveće, u prigušenom svetlu blistajuća piva. Primetio sam da jedino meni pomalo smeta taj polumrak. Ukoliko bi mi se obratili, naginjao sam se ka licu, kao da sam trebao i da vidim, a ne samo da čujem ono što mi govore. No ta mi je atmosfera nekako ipak bila poznata i ja sam mislio na pečenje slanine kod kuće. U takvim prilikama se i kod nas obrisi jedva naziru. Može se videti samo kada pokatkad oko snažnije zablista. Smeštaj sam imao u zgradi gradskog arhiva. On spolja izgleda kao skladišta žita kod nas, a nekada je to i bio, no unutar njega, međutim, postoji nekoliko lepih gostinskih soba. Dugo sam stajao pod vrelom pljuštećom vodom, iza najlonske zavese tuš-kabine je sve sanjivije svetlela mnogo toga znajuća akumulatorska policijska svetiljka, koju sam dobio od rukovodioca arhiva. Narednog dana smo bili pozvani u Sivac, na Sentelekijeve dane, pa smo - pošto vozač nije znao gde put tačno vodi - obišli pola Vojvodine. Video sam prodavnice sa praznim policama, bioskop sa razbijenim izlogom, fudbalsko igralište sa betonskim sedištima, baš onakvo kakva su i kod nas, žene sa crnim maramama, koje su podsećale na tamošnje. Dotakle su mi ruku i na srpskom poželele dobro zdravlje. Verovatno su me, kako su mi to moji domaćini rekli, zbog moje crne brade smatrale četnikom.

Video sam mračnu, niskotavaničnu veliku salu doma kulture, nastale iz poduže seljačke kuće. Pored prozora na stolovima hleb sa mašću i paprikom. Veoma lepe i prijateljski osmehnute Vojvođanke. Jedan muškarac je svakih deset minuta trčkarao između nas sa čašama punim rakije, a na dvorištu je kuvao perkelt jedan muškarac u beloj kecelji koji je bio istih godina kao i moj deda. Potom sam u kasno popodne u čitalačkom kružoku jednog seoceta, sedeći na ćebetom zastrtoj stolici, pročitao storiju o mome ocu i o tamošnjoj svadbi, koju je ganuto slušalo osmoro školske dece i jedna učiteljica. Video sam iste onakve zgrade kao i kod kuće i iste figure Hrista na raspeću kao što je i raspeće u porti naše seoske crkve. I konačno, saznao sam otkuda je u tvoj tekst dospeo bager.

Upitao sam šta traži ta radna mašina na ogromnom plakatu i šta znači onih par reči koje su ispisali kraj njega. Moj senćanski prijatelj mi je pak ispričao kako prilikom opsade zgrade televizije od strane demonstranata kamenice nisu mogle da probiju debelo pleksi-staklo. Tada je neko dopremio bager koji je podigao vrata i put učinio prohodnim. Na ogromnom plakatu prikazana mašina postala je simbol tih dana, a pored nje je napisano "samo vas gledamo". Ta poruka pak znači da oni koji odlučuju o ljudskim sudbinama ni na trenutak ne smeju da zaborave kome su dužni da podnesu račune. Onima koji - tako kod nas kažu - "među tolikim nesrećama", "posle toliko razdora" još uvek žive, a koji se, kako si to ti napisao, još uvek ne gade života.

Kada sam počeo da pišem ovo četvororučje bio sam optimistički raspoložen i veseo. Sada je pak u meni sve jači čudan osećaj, sličan onome koji je mogao osetiti onaj seljak kojem su jednom na klinici pokazali operaciju oka, a koji je bricom prilično uspešno operisao mrenu. I pri tome bih sve više voleo da verujem u to da anđeoska tvrđava, o kojoj pišemo, postoji.

Nadam se da ćemo se u nekom klubu jednom i lično susresti.