Dušan Gojkov: Album fotografija

Il n'y a personne qui puisse me faire rire
Švajcarska

Neka magla iznad Ženevskog jezera, izjutra.

Dugo šetam - naređenje doktora Imlera - odmaram se.

In labore requies.

Šta je to, ustvari? Skribomanija? Bolest? "Proizvodim" dnevno po četvrt kilograma ispisanog papira, uveče ga, nepročitanog, bacim.

Teši me P.V.: književnost kao sredstvo, ne kao glavni cilj, kao glavni predmet. Ne znam.

Mistifikujem. Verovatno sam samo malo duševno oboleo. A i to se leči. Valjda.

Iznajmljujem stan s pogledom na banku (na šta bi). Fascinantan. Ekumenski. Na dovratku prikucana mezuza, odmah s leve unutrašnje strane vrata škropionica, na istočnom zidu ikona Sv. Đorđa, grčka, namalana na brzinu, za turiste, s kandilom ispred, na podu serdžada.

U radnoj sobi mala biblioteka. Osim Biblije štampane goticom, Mišne - Tora Moše Ben Majmona, Fama Fraternitatis, reprint iz 1848, Etika Žila Pajoa, Preverove Paroles, Sto koktela na hiljadu načina od nepoznatog autora, s slikama i uputstvima.

Raspitujem se kod gazdarice ko je bio u stanu pre mene. Priča još neverovatnija od izbora knjiga u "biblioteci": stari, slepi šiit, koji se doselio u Švajcarsku s veoma bolesnom ženom. Kad je umrla u nekom sanatorijumu u blizini Ženeve, izgubio je razum, i - kako gazdarica kaže - "Drao se sa terase pet puta na dan. A inače je bio baš fini i miran stari gospodin."

Zamišljam kako odjekuje ženevskim ulicama: Hayya 'alla s - salaat. Hayya 'alla hairri l'amal. Zabavlja me ta ideja.

Listam Pravopis srpskohrvatskog jezika, školsko izdanje dveju Matica iz 1960. Pa onda slušam Hrvatski radio i Radio Beograd. Ako nastave ovako, uskoro neću razumeti ni jedne ni druge.

Ustvari, i to se slaže. Zemlju već nemam, zašto bi mi ostavili maternji jezik?

La patrie est un pays oů nous sommes nés. Samo toliko. A jezik kojim ću govoriti... ça m'est égal.

Valeri:

maternji jezik - strani jezik

mišljenje - metajezik

govor (redukovan) - mišljenje (redukovano)

Oproštajna večera s Konstancom pred njen polazak u Bosnu i Hercegovinu, u misiji Crvenog krsta.

Bar de la navigation, žućkasta sveća na stolu, usoljene ribice, i neki gusti, domaći božole. Preko puta dva Engleza, prijatelji, ubeđuju je da ne ide. Ja sam već odustao. Oči joj imaju onu mat boju...

Welch einen Traum entsetzenvoll...

A i meni je vreme da se ponovo krenem -