Dušan Gojkov: Album fotografija
Insvla
(Deux fascistes ensemble)
Engleska
Magrit, otvaranje izložbe. Džon me predstavlja "kolegama" - novinarima. Sedam puta isto pitanje:
- Zašto bombardujete Sarajevo?
Upoznajem N.
- I Vi ste novinar?
- Ne. Radijski reditelj. Pravio sam radio drame. I pisao književne kritike. Sad sam kuvar u jednom francuskom restoranu. A Vi?
- Foto model.
Rešavamo da pobegnemo s koktela. Dugo šetamo. "Prvi put u Londonu?" - pokazujem joj svoja omiljena mesta uz Temzu. Potom, večera u Sohou: Govinda's.
Njena kosa, mokra, miriše na cimet.
Portret: u beloj košulji, zavrnutih rukava. Sedi na beržeri, čita novine. Mačka na naslonu fotelje, spava. Na stočiću pored, moje dve lule i duvan u drvenoj kutiji. U pozadini prozor, otvoren.
Piknik u Griniču, s pravom pletenom korpom punom hrane, porculanskim tanjirima, staklenim čašama. Moët et Chandon. Rumenih braza nakon dve čaše vina, N. Kaže:
- Kod kuće, u Južnoj Africi, ovo sebi ne bih mogla da dopustim. Kod nas Moët košta više od... pa, pedeset funti, u britanskom novcu.
- Čudno - kažem ja - u Jugoslaviji je uobičajeno da svaka porodica bar jednom nedeljno ima ovaj šampanjac na trpezi.
U prvom trenutku je poverovala, a onda se smejemo zajedno. Malo kiselo, istina. Danas su u mojoj zemlji uvedeni bonovi za benzin. Dvadeset litara mesečno.
N. posmatra "divni nered" na mom pisaćem stolu. Uzima malog, zgodnog Tacita u zelenim Loeb - Heinemannovim koricama, prelistava.
- A koji je ovo jezik? Jugoslovenski?
A ja sam bio uveren da je američko školstvo najgore na svetu.
***
Tek jutros sam shvatio kako se do sada održao na vlasti. Narod veruje samo onome ko očigledno laže.
***
Čekam N. Sedeći na stepenicama muzeja. Japanski turisti prilaze, uz blagi naklon.
Pitaju me gde je muzej.
Ona maše još izdaleka. Ja se pravim da ne vidim, ustvari, volim da gledan kako prilazi, kako mi maše.
Drvored. Vetar duva, uporno, već par dana. Polako hodamo, njena ruka u džepu mog mantila.
Noć za digresije:
Pričam joj o Parizu. "Nešto drugo" od onog što o tom gradu već zna, što je naučila kao manekenka.
O mirisu grada, ulicama, krovovima, Pernodu u Cafe de la Paix, s pogledom na Operu, o kroasanima, umočenim u jutarnju kafu...
Pričam joj o "izgubljenoj generaciji", Anaďs, Henriju, dadaistima, nadrealistima... pa, ne znam kako, pređem na Marka Ristića, Milana Dedinca, Koču Popovića, na Miroslava Krležu i Ognjena Pricu, "sukob na književnoj ljevici", Kominternu, Kopiniča, Kerestinec...
Ona uskoro putuje u Pariz. Sluša me odsutno, mešajući kašičicom svoj tisane. Ja pričam dalje, zapetljavam se...
Ona uskoro putuje u Pariz.
Večera sa Džonom. La Cloche. Choux de crabe, Saumon Amiral Courbet avec sauce Normande, Chablis.
Uz konjak, Džon pita:
- Stvarno, šta je to opet u Sarajevu?
Da. Ime grada izaziva asocijacije na nesrećnog Gavrila. Odavde stvari zaista tako izgledaju. Uz ovu recesiju... repriza?
Kod Mikija seansa čitanja Kavafijeve poezije.
Pošta stiže sa zakašnjenjem od dve nedelje u proseku.
Noću, uz Herbija Henkoka s gramofona, sedim i zurim u prazan papir. Povremeno neko prođe ulicom. Čuju se koraci i drveće kako šušti.
Pokušavam da ne mislim. Izbegavam temu, neprestano. U Klubu razgovaram sa Džonom, o našim školskim danima, setimo se lekcija o Julijanu Apostati, žučno raspravljamo šta bi bilo sa evropskom civilizacijom da nije tako rano umro...
Ipak, ne znam kako, Džon se dotiče današnjeg govora Ser Rasela Džonstona preko televizije (perfektan retor, govori prema svim Kvintilijanovim pravilima). Na kraju besede - zaključak: "Pošto g. Milošević ne razume ništa osim sile, izgleda da je došlo vreme da je primenimo".
Srbija, kao džangrizava, ružna supruga, koja, osim toga, troši i previše novaca. Žena koju je muž napustio nakon toliko vremena braka (najzad), a s njim su otišla i deca, zajednički prijatelji...
Ona sad ogorčeno, svima koji žele da slušaju, govori da je on za nju mrtav, opanjkava ga i vređa.
A ako ga slučajno vidi na ulici, obavezno pritrči da mu bar šamar - dva lupi, izgužva ga i počupa.
Ili:
"Mlada emigracija", kao dobro dresiran, rasni pas, izbačen iz kuće jer vlasnici više ne mogu ili ne žele da ga hrane.
I pseto danima sedi ispred vrata, očekujući da će se otvoriti, iz njih pružiti nečija ruka da pomiluje, ponudi komad hleba...
Patetična, tužna slika.
To kuče ispred ulaza.
Lester Skver, italijanski restoran. Prilazi nam mladić, turista, i videvši moj Gauloises pita:
- Vous ętes Français?
- Non, je suis Yougoslave, et Madmoiseille est Sud-Africaine.
- Logique. Deux fascistes ensemble.
Mikijev crtež kako polako, strašno polako klizi sa štafelaja. Stakleni bokal na podu, pun narandžastog cveća.
Rano jutro. Teturam se iz kupatila. N. u mojoj majici s ćiriličnim natpisom "Univerzitet u Beogradu" pravi kafu:
- You are looking soggy today.
Soggy. Izraz koji se koristi za kukuruzne pahuljice koje su predugo stajale u mleku.
Dolazim po N. na posao. Vrata otvara simpatičan debeljuškasti crnac s svilenom ešarpom oko vrata, smešta me u kožnu fotelju s dobrim pogledom na čitav studio, nudi me pićem (čaj, hvala). N. u sredini prostorije, u nju upereno pet - šest reflektora, oko nje šminkeri i garderoberi. Nervozni fotograf svaki čas prilazi da joj pomeri kosu par centimetara, popravi kragnu na haljini...
Tek nakon petnaest minuta, N. me primeti - ili oseti miris moje lule - osmehne se, mahne. Fotograf uzvikne:
- Taj izraz lica tražim čitav dan! Ne mrdaj!
Milan, koji je pravo iz Vukovara došao u Britaniju. Pokazuje mi tri lažna jugoslovenska pasoša. Smeje se:
- Hoćeš ti nekoliko komada? Za svaki slučaj?
Nacionalna galerija. Odjednom, N. se okreće prema meni:
- Stani! - popravlja mi kravatu, zateže revere sakoa: - Sad ulazimo kod Tarnera.
Rolly Pudding. Abaisse rectangulaire de pâte e pudding. Etaler une couche de confiture. Rouler comme une galantine. Emballer. Cuire 1 heure ˝ e l'eau bouillante.
Pet praznih boca Valpolicelle. Miki svira skadarlijske pesme. N. plače.
Klavir u Luisovom studiju. "Čekaj, ko je ovde crnac, zapravo?"
Učim N. da jede štapićima.
La nuit. Une étoile caresse le sein d'une Sud-Africaine.
Na televiziji jezuita - ili franjevac, biće pre da je franjevac, isusovci sede u Beogradu, ne u Bosni:
- Nema veze za zgrade, tvornice, umjetnine... Ljudi ginu.
Nedelja pre podne. Pijem čaj. N. prepričava, kao duhovitu storiju, kako su joj gađali automobil kamenjem kad je greškom zalutala u predgrađe Kejptauna.
Ponovo bomba u podzemnoj železnici.
(Oh my dear paws, oh my ears and whiskers, how late is getting! - muttered the White Rabbit trottin along in a great hurry.)
Ne uzbuđujem se, ovog jutra čitav London kasni.
***
Sedim
na beržeri
N. spava, pokrivena preko glave. Vire joj samo čuperak kose i jedna ruka - nobody, not even the rain has such small hands - s druge strane stopalo, u pidžami na medvede.
U boci Blanc - de - Blanc Chais Vinicoles 1990 dugačka, crvena ruža.
Belo platno na štafelaju, prazno. Promaja duva kroz stan. Predrag radi Mikijev horoskop, ja čekam da se N. vrati s posla i "kuliram": Lambrusco.
N. u vodi. Fotografisano sa skakaonice, odozgo. Lice uhvaćeno u uzviku.
Pismo od poznanice iz Obrenovca, danas:
"Tata je u subotu išao na pijacu da prodaje krastavce, luk, šargarepu, jaja, pasulj... i još ponešto. Društvo su mu pravile kolege s posla - jedan profesor fizike koji je prodavao samo krastavce, jedan profesor matematike s šargarepom... Nisu loše prošli - tata je kući doneo 20.000 dinara."
Sedam funti.
Violina, naslonjena na zid. Zapara. Kroz žaluzine, svetlo pada samo na njene oči.
Grizem lulu, praznu.
Noćno kupanje. Gledamo nebo kroz stakleni krov. N. pliva do ivice, donosi čašu vina. Plutam po površini.
Nikolaj Rimski - Korsakov, Šeherezada - N. otkriva Slovene: izlazi iz koncertne dvorane poluzatvorenih očiju, skoro hipnotisana, uz povremeno "Oh..."
I tako nekoliko sati.
Grafit na stanici Luišam: Be cool, but care.
Dobrica Ćosić. Oj, Srbijo moja.
A ko je taj Panić?
Posmrtna maska Dž. B. Šoa u Galeriji portreta. Tako sićušno lice...
N. povlači dim iz moje lule. Kašlje.
Unovčavam ček u banci, dajući ličnu kartu kao dokaz identiteta (ćirilica). Službenica dugo gleda, odmahujući glavom, na kraju kaže:
- U redu. Fotografija liči na vas.
Mali Jugosloveni, s komadićem papira na kojem piše na engleskom odakle su i da im je cela porodica propala u ratu, špartaju Londonom. Ljudi im pokatkad daju novac.
Sećam se Rumuna po Beogradu i Vršcu, sa sličnim papirićima u rukama.
Pokušavam da prevedem Kavafijeve "Sveće" na engleski, za N.
A šta ako ipak budu bombardovali?
Nema više starog / čardaka ni đerma / ni debelog hlada / od bagrema...
Splitska žurka u Brajtonu. Više Beograđana nego Splićana.
U kolima, na povratku u London, N. pita:
- A zašto vi uopšte ratujete?
Na Trafalgar skveru, prelazeći ulicu, s lulom u ruci mahnem poznaniku u taksiju. Lula ispadne, taksi pređe preko nje i smrvi je.
Otvaram bocu "nečeg posebnog". Chenin Blanc, Coteaux du Layon 1984.
Prisećamo se šta je ko radio te godine. N. je imala četrnaest godina i išla je u osnovnu školu u Kejptaunu. Ja sam se vratio iz vojske, počeo da radim na Radiju, kupovao posteljinu i posuđe za svoj novi stan...
No, sve u svemu, izuzetno vino.
Crnac, go do pojasa, s nigerijskom kapom i vencem kauri - školjki oko vrata i poslovni čovek u Bancroftovom odelu i Bali cipelama sviraju konge na Kovent Gardenu.
Sladoledžijski kamionet koji muzikom električnog vergla mami decu. N, probuđena iz popodnevnog dremeža procedi:
- Crk'o dabogda! - na čistom srpskohrvatskom.
Poslednji zajednički dani u Londonu: N. odlazi prvo za Frankfurt, na kratko, potom za Pariz, gde treba da radi nekoliko modnih revija. Sedim na ivici kreveta dok pakuje kofere, ćutim.
Džon, skoro uvređen:
- Šta, sad kad ona odlazi, ni tebi Engleska nije dovoljno dobra?
1. Šuštanje. Beli šum, zapravo.
2. Jack Daniel's.
3. Koraci, naše disanje.
N.:
- I nisi mi pokazao Oksford!
Aerodrom Hitrou. Posle, otisci prstiju na naočarima za sunce koje je zaboravila.
Slike: ona, s glavom nadole, češlja kosu. Ona, u lepršavom mantilu, na korak iza mene, dok u hodu punim lulu. Ona, kako maše iz taksija, ona, nalakćena na sto, kašičicom meša svoj dupli espreso, čuči na obali jezera i pruža labudu komad kroasana.
- I've been alive for 75 years
- Yet, I only remember one hour
- In the little town Vejer de la Frontera
- During which nothing happened but life.
Pripaljujem Davidoff. Idemo dalje.