Dušan Gojkov: Album fotografija
Terra Nova Ex Machina
Amerika
Devojka sa sedišta pored mojeg u avionu:
- Kakvim se poslom bavite?
- Pišem.
- I mislila sam da je tako nešto, neformalno - nisam mogla da povežem vaše konzervativno odelo i minđuše u levom uhu.
Nakon pet minuta:
- A šta pišete?
- Izveštaje o stočnim sajmovima.
- Oh, kako je to interesantno!
Amerika još iznad Atlantika. Kalifornijski kaberne, ohlađen do nepitkosti, kafa nepodnošljiva, hrana potpuno bezukusna. Čak i bez mirisa.
Stjuardesa žvaće žvaku.
Prvi lažni pasoš je šok, prevara, moralni problem. Posle se čovek navikne.
U Mineapolisu kiša. Čekamo tri sata u aerodromskoj zgradi da nam dozvole ukrcavanje. Onda još sat i po u avionu pre nego što poletimo za Čikago. Pijem valjda dvadesetu kafu - "pušenje zabranjeno" - čitam The Times, koji sam kupio "ovog jutra", pre dvadesetak sati na aerodromu Getvik.
Jedna devojka, studentkinja muzike, uzima violinu i svira "popularne melodije" da zabavi decu u avionu. Svi pevaju.
N. je sada u nekom hotelu u Frankfurtu, verovatno spava. Tamo je već sedam izjutra.
Ne poznajem dobro Frankfurt.
U Čikagu kiša. I vetar. Windy City. Podseća na košavu. Gledam kroz prozor na kule Dauntauna, pušim, zamotan u krevetski čaršav.
Ako napregnem oči, mogu da vidim jezero Mičigen kako svetluca u mraku.
Snovi. Momenti pred san. Strah. Tek sad - što me čudi. Bojim se da zaspim. Čak samo i da zažmurim.
Slike: glava, do pola potopljena u crnu vodu koja se zadržala u tragu gusenica.
Smrznuto blato, fantastičnih oblika. U njega utopljena jedna šaka, ukočena, plavičasto - žuta.
I miris. I pored zime. Slatkast. Poznat.
Moje torbe, spuštene na sredinu sobe. Na njima adresa hotela u Solunu. Posle toliko zemalja kroz koje sam prošao, kuća je negde, usput, ispala iz prtljaga. I to moje kofere nije učinilo ništa lakšim. Naprotiv.
Nosim sa sobom slike koje kačim na zidove iznajmljenih soba, knjige, omiljenu muziku snimljenu na kasetama... Ništa to ne vredi.
Zatvorenih očiju mogu da nacrtam plan Dorćola od Kopitareve gradine do Kalemegdana. Ali, Beograd više nije moj.
Terra incognita.
Svodim račune.
Od napuštanja zemlje:
Posao: pet restorana u pet zemalja; jedan prevodilački posao (to se ne računa, bilo je kratko); jedan lektorski posao.
Novac: ima pa nema pa ima pa nema pa ima pa nema pa nema
Šišanje: dvanaest puta, uvek u drugom gradu.
Kupovina: trideset dve knjige; tri lule, jedna pukla odmah; jedan sako; jedne pantalone; papir za pisanje; traka za pisaću mašinu.
Pošta: primio dvadeset osam pisama, četiri paketa pošte (novine i knjige); poslao četrnaest pisama.
Američki doručak: vafli, kukuruzne pahuljice, jaja sa slaninom, sve čudnog ukusa. Docnije se ispostavlja da su jaja bez holesterola (!), slanina je napravljena od svetlog i tamnog presovanog ćurećeg mesa. Dodat veštački ukus svinjetine. Košer? Baš me zanima.
Voćni sok, blaga dekofeinirana kafa (dobro za srce), s mlekom u prahu, napravljenim od sojinog štirka. Vrhunac je "buter bez masnoće".
I Pismo se ispunilo: Ad mensam nemo agnoscet quid manducet.
Čitav kontinent - Der Ersatz.
Poslovni razgovor. Čovek s Rolexom na ruci upadljivo gleda moju rusku Raketu, sat kupljen pre dve godine na Bajlonijevoj pijaci za tri "črvene".
Posle britanske "deklamacije" i "tradicionalnog ponosa", Amerika deluje vulgarno otvorena. Samo zato što je sve lažno.
Osmesi prodavaca u dućanima, policajci... Svi govore "dobar dan", pitaju za zdravlje...
Ali zato mladići s ćoška, susedi... Ne distanca... Strah, imam utisak.
Na televiziji prilog od petnaestak minuta: bombardovanje Sarajeva. Prvo zasvetli trag projektila, nejasno se vide zgrade, samo na trenutak, onda slika zatreperi, čuje se potmuli tutanj.
Sarajevo! Spržila te munja! - To mene
opet neko upomoć zove...
U automobilu radi klima uređaj, tako da ne primećujem koliko je, zapravo, vruće i sparno, ali, čim izađem iz kola, počne gušenje, bolovi u grudima, levoj ruci...
Od juče mi i leva noga trne.
- Da si zvao pre dva minuta, ne bi me našao, upravo sam došla s jutarnjeg trčanja.
Zatvaram oči: tanki, nežni lančić oko vrata, blago pada preko ključnih kosiju, kapljice znoja na gornjoj usni, kosa skupljena u rep. Jedan pramen, mokar, pada preko čela.
Bogoljub me vodi u kafanu "Skadarlija" na severu Čikaga, da upoznam Savu, Jelenu i njihove dečake. Divan svet, emigrirali pre dve nedelje.
Vlasnik kafane Slovenac.
Ćevapčići, pljeskavice, ražnjići, starogradska muzika. Na zidovima slike: restoran "Ima dana", "Tri šešira".
Egzotično.
Na polasku, u hodniku primetim još dve slike: pokojni Ambrozije i skadarlijski dobošar Šobot.
I remember quiet evenings trembling close to you.
sećam se / gledam je dok spava / usana nekako napućenih / diše duboko / osluškujem / interesantno / ne mogu da se setim / kakve su joj obrve
Panić na CNN. Grozno govori engleski. Ne zna naziv svoje funkcije - čas kaže "predsednik Jugoslavije", čas "premijer".
Eh.
Zatvorenik u narandžastom, s lisicama na rukama i okovima na nogama izlazi iz patrolnih kola i ide ka opštinskoj zgradi uz pratnju policajca koji ne skida ruku s revolvera.
Dolazim na sahranu Dž. K. užurbano, gologlav. Kasnim.
Evica me grli:
- Kad si se vratio u Ameriku? - Otvara torbicu i vadi malu pletenu jarmulku. Crnu, s belom šarom po rubu.
- Njegova. Bio bi srećan da zna da je kod tebe.
Stajem u minjan. "Yitgaddal...", mehanički. Vetar prestaje. Samo jedna ptica leti, klepećući glasno krilima.
Šest servijeta.
U Parizu to su tanjirići, u Grčkoj recke na tablici, kredom, u Nemačkoj hemijskom olovkom, na podmetaču za čašu.
Mirne demonstracije na aveniji Mičigen. Srpske. U suprotnoj traci bela limuzina iz koje se vijore dve hrvatske zastave. U kolima mladići, u maskirnim uniformama. Dovikuju nešto.
Iz kolone Srba izdvaja se desetak ljudi, takođe obučenih poluvojnički, trče k automobilu s trobojnim, crnim i crkvenim zastavama u rukama...
Zastave, u motke pretvorene.
Policija smiruje situaciju u roku od dva minuta. Ne pendrecima. Neobičnom metodom. Rečima.
Jedan hidrant šalje dugački, parabolični mlaz u reku.
(Ma koliko zvučalo glupo, voleo bih da je i nama holesterol najveći nacionalni neprijatelj.)
The Little Emotional Dictionary of Current American English:
refrigerate, refugee, refusal, regain, regenerate, regimé.
Ako mi išta bude zadržalo u Americi, biće to nebo. Divno, ogromno.
Budim se sa osećanjem da sam još uvek u svom stanu u Londonu, da je zid s desne strane kreveta, a ne s leve, kao ovde, da je miris Rouzhil Parka što dopire kroz prozor zapravo miris Hajd Parka... Osećam nju pored sebe. Diše.
Dugo ležim, zatvorenih očiju, produžavam iluziju.
A onda zazvoni telefon.
Gledam svoje šake: ožiljci. Većinu sam napravio u poslednje vreme, seckajući povrće, salate, meso po kuhinjama. Opet, za neke ne mogu da se setim otkud mi. A verujem da je posekotina bolela. Ali, ne mogu da se setim.
Isto: Pasternakovi "Stihovi", koje vučem već kroz šest država, s mrljama od vina na stranicama. Kad sam ih napravio? Gde? Koje vino je to bilo?
Po Beogradu ponovo mobilišu. Moji prijatelji, sakriveni po stanovima. Ana Frank.
Četiri izjutra. Nakon noći provedene u džez klubu na jugu Čikaga, idem "kući". Na spavanje.
Uzimam jedan Chicago Tribune sa gomile. Miriše kao Politika za provinciju, oko pola devet uveče.
Madeleine (Prust, naravno): Chemiser amande. Intérieur bombe vanille et kirsch additionné fruits confits.
Televizija (fifty - seven channels and nothing on): ne dao Bog da sedneš ispred televizora, izgubljen si za večita vremena. Ostade u fotelji, glupavog izraza, grickajući koješta.
Naši - nepoverljivi, oprezni. Za koga li radim? SDB, KOS, CIA, MOSSAD...
Ostali me, hteli - ne hteli, gledaju kao zver puštenu s lanca, iz kaveza. Pripadnik naroda koji podiže konc - logore, mesecima bombarduje gradove pune civila...
Predveče se prošetam po obali Mičigena, posmatram sivu vodu i galebove. Da jezero nije tako sterilno mirno, podsećalo bi na Baltik.
Družim se s ćerkicom čuvara čamaca. Plava, kovrdžava, rumena - kao s omota sapuna, stara oko sedam godina. Baš nju briga da li sam Jugosloven ili Kinez. Takmičimo se ko će da pogodi kamenčićem metalnu bovu na petnaestak metara od obale.
Hodamo po pesku. "Zašto sunce zalazi?" Objašnjavam.
Posmatram, s terase Savinog i Jeleninog stana: u zgradi preko puta, jedna žena u kuhinji otvara konzervu za veliku belu mačku koja uzdignutog repa uzbuđeno čeka na prozorskom simsu. U stanu pored nje neko gleda televiziju. Prozor zrači plavičasto. Jedan krupni čovek sedi za stolom, čita knjigu i jede. Ali to je sprat niže.
Kopi Cafe u Klark Stitu. (A first decent cup of tea, since.) Na zidovima satovi, pokazuju vreme u različitim delovima sveta. U Parizu je sada pola dva. Isto tako u Pago - Pagou. Ali, u Evropi je noć (ona spava), a Bog da me ubije ako znam gde je Pago- Pago. Moraću da pogledam u atlasu.
Veče je. Sunce zalazi i čitav Klark se presijava u nijansama crveno - zlatnog.
Embargo. Predsednik srpske vlade tvrdi da "o kolapsu privrede u vreme sankcija ne može biti ni govora". Uf.
U Sarajevu brašno na kartice.
Kad ga ima.
U Beogradu je na svakom uglu moguće kupiti oružje, kažu novopridošli. Puške, pištolji, bombe... ako kupiš tri, daju jeftinije.
Preko puta zgrade u kojoj živim crkva. Izlgeda kao običan stambeni blok. Jedina razlika je svetleća reklama Jesus Saves koje na mojoj kući nema.
U Politika International Weekly reportaža o francuskom novinaru Žan-Pjer Žileu. Fotografija s potpisom: "Žan-Pjer Žile je poznavalac i ljubitelj vina, pa su mu njegovi domaćini u Ulcinju pružili priliku da proba najbolja vina koja se proizvode u ovoj oblasti." Na slici debeljuškasti, dobroćudni čovek, drži čašu, nazdravlja. Ispred njega boca Venerinog mleka, najboljeg slovenačkog belog vina.
Sa pokojnim Milanom provodio sam duga, letnja popodneva uz to vino, na jednoj terasi s koje se vide Terazijski plato i Savamala.
Jezero. Oblaci na drugoj strani zaliva seku zgrade po polovini. Jahte, jedna mrtva riba na površini, crteži i ljubavne poruke na stenama, galebovi, Kineskinja što čita Balzaka na francuskom.
Lopta u vodi.
Jedan mladić, obučen u crno, lep, visok, plav - kao Schutzstaffel Offizier - peca.
Na sastanku s ljudima koji žele da prekriju Istočnu Evropu restoranima "brze hrane" američkog tipa.
Propast evropske civilizacije. Ali, tako banalnom metodom... Ne Špengler, ne... naši praunuci neće ni znati šta su izgubili.
Demokratska Srbija štrajkuje. Studenti pozivaju Miloševića da odstupi. Kao odgovor na to, stižu "telegrami podrške iz zemlje i sveta".
Ma treba nama jedan Apis.
Za doručkom Voja i ja vadimo kutijice s lekovima. On ima neke "lepe žute" koje meni doktor nije dao, a ja imam narandžaste kapsule koje on nema. Svih ostalih sedam lekova (puna šaka) - su isti.
Jedina razlika je što je on stariji četrdesetak godina od mene, i ima dva bajpasa za sobom.
Veverice na tri minuta vožnje od centra Čikaga pretrčavaju ulicu. Kao mačke kod nas.
Pre dve godine zapanjile su me žene na Menhetnu u dugim, skupim bundama i tenis patikama.
Sad su najpopularnije safari bermude u kombinaciji s prslukom od smokinga ili fraka. I etikete s cenom koje se ne skidaju posle kupovine.
Ne radi erkondišn. Sedim za stolom, golišav, pišem. U stanu 98 Farenhajtovih stepeni.
Natpis na ulazu u staklenu baštu: "Dirt for sale".
Memorandum Srpske pravoslavne crkve. Depos. Etničko čišćenje. Srđan i Drakula iz "Direktora" uhapšeni posle koncerta u Zaječaru, navodno zbog posedovanja droge. Bando crvena.
Na slavi kod "srpskih prijatelja". Držim malo dete u krilu i razgovaram s njim. Čovek od preko puta s zlatnim lancem i krstom s ocilima od najmanje četvrt kile oko vrata (košulja otkopčana do pupka, maljave grudi):
- Čuj, to dete ti baš dobro stoji. A i vreme ti je. Bogati, hoćeš da te upoznam s nekom devojkom iz dobre kuće? Srpkinjom, svakako.
***
Amaterska fotografija. Mutna, sivkasta. Pada kiša. Ona drži čašu u jednoj ruci, drugom pridržava šešir (moj) da ga ne oduva vetar. Bezizražajnog lica, gleda pravo u objektiv kamere. Crveni sjaj u očima, od blica.
***
Hrvatski kulturni centar: velika, četvrtasta zgrada, obojena kao nacionalna zastava: crveno - belo - plavo. Svake noći neko se prišunja s bočicom spreja i po sredini nacrta veliki krst s ocilima, crn. Onda poslužitelji jutrom, s kanticom boje...
Vatromet s prozora. Uz sav veš, polumokar, raširen po sobi, sedim na prozorskom simsu (28. sprat, vrtoglavica... ako se samo malo nagnem...).
Ka zapadu, nad Viskonsinom, kiša.
Popodne u Savinom i Jeleninom stanu. Jelena sa decom na bazenu. Mi "gledamo" bejzbol utakmicu, uz pivo.
Zurim u svoju cervezu bez kalorija. Danas je Šesta flota ušla u Jadran.
Poštanska karta. Blassblaufrauenschrift. "Nedostaje mi tvoje večernje gunđanje". Na slici Cafe de la Paix na Place de L'Opera. Po modelima automogila vidi se da je fotografija načinjena krajem pedesetih.
Hodam. Vrućina. Vazduh treperi. Pesak, vreo. Saplićem se o stakleni pritiskač za papir s komadom ružičastog korala unutra, isti onaj koji sam kao mali, igrajući se, pronašao u - tada napuštenoj - Krsmanovića kući na Terazijama. Kući u kojoj je osamnaeste potpisano Ujedinjenje.
Ili je to pritiskač za papir iz Orvelove "1984"?
Budim se žedan. Čaršavi prosto zalepljeni za moje telo. Još nije svanulo.
Paket štampe iz Beograda. Pridevi.
Sećam se
N. / kako trči za mnom po ulici / s kravatom u ruci / jer sam stavio pogrešnu / onu što se ne slaže uz odelo
šezdeset lustera osamdeset trombona dva kom. orgulja i parkirani automobili kamioni prolaze lišće opada i lepi se po blatu crnom žmićkavom ej / gde je dorćol / a u prozoru na drugom spratu žute kuće broj tri saksija i ruža procvetala i onda nečija ruka bela navuče zavesu
Vođa srpskih neofašista mlatara pištoljem po Beogradu.
U kancelariju dolazi Ervin, moj sarajevski prijatelj. Sa pričom
- Majku su mi zaklali u po' noći, u krevetu. Nije stigla ni medet da kaže. Našle su je komšije i pokopale u trap za jabuke.
Plačem u krevetu, sam. Mrak
Ne mogu da se pomerim. Kao da su mi ruke i noge vezane u falake. Čekam jutro.
Aktivistkinja "Kola srpskih sestara" pokazuje prolaznicima fotografije "ustaških zločina u ovom ratu". Ako primeti da je neko iz restorana pored kojih prolazi zainteresovan, približi se, prisloni plakat na izlog, da i oni, uz ručak, osmotre.
Na slikama iskasapljeni ljudi: raspolućenih lobanja, iskopanih očiju, creva prosuta po dvorištu.
Pored glave jedne mrtve žene prazna kesica Di-Go kvasca.
Bogoljub me upoznaje sa emigrantima - "velikim borcima za srpstvo".
Oni su u nekoj vrsti limba, šeola. Ni tamo, ni 'vamo. Strani jezik nikad nisu naučili, a svoj su zaboravili:
"Karovi s leva, basovi s desna, a ja u bitvinu." Ili: "Badruje me kar, izgleda da je brokio, lika ojl."
Sinteza označava stanje.
Pijem Jack Daniel's iz čaše za vodu, buljim u prozor (spuštene roletne), recitujem u sebi grčke nepravilne glagole: tithemi, hiemi, didomi, histemi.
Kao mantra.
kako da prazninu novom prazninom popunim kako da ne mislim žito se talasa negde miriše na leto i mentu tamo gde sam sada vremena nema samo svetlost i tama
Odreći ću se. Promeniću ime, dokumenta, zaboraviću jezik, pobeći ću negde daleko.
Trla baba lan. Junaci Iljfa i Petrova. Ima tu svega, i Ostapa Bendera. Na njega se najčešće i naleti, ustvari.
Bogoljub: "Pogledaj ovu kuću. Šta vidiš? Ružno sklepanu stambenu zgradu, gomilu betona i šperploče, sa tužnim i siromašnim ljudima u njoj, sigurno punu miševa, pacova, buba. Vidiš nezaposlenost, nedostatak obrazovanja, bolesti. Svađe, tuče, alkoholizam, narkomaniju, kriminal. A srpski emigrant koji je 'uspeo' tu vidi: oko sedamdeset stanova, svaki po tri stotine dolara mesečno, uz zajedničko grejanje. Znači, može da se otplati za tri godine."
Putujem.
Vozovi svuda isto mirišu.
New Orleans Jazz Heritage Festival - Wynton Marsalis and friends: A Tribute to Louis Armstrong.
***
***
U njenom stanu u Parizu niko ne diže slušalicu.
Davim se američkim krofnama, crven od stida. Dobijam na kilaži. Malo od pića, malo od hrane, malo od lekova, malo od sedenja u kancelariji i automobilu.
U restoranima mladi pesnici recituju svoje stihove, stojeći na stolu ili šanku.
Kao Vladimir Vladimirovič. Samo, "žute bluze" više nisu u modi.
Očekujem da uskoro vidim u prodavnicama toalet papir s likom Slobodana Miloševića, sličan onome kojeg sam video u Njujorku u vreme Zalivskog rata, s osmehnutim Sadamom Huseinom.
Zvukovi.
Susetka na istom spratu što čitave noći vežba saksofon.
Pucnji, policijske sirene, škripa kočnica.
Moj budilnik, na kojem piše "Robne kuće Beograd", kuca.
Lift.
MTV iz nekog stana.
Ja, kako polako pomeram poklopac na upaljaču, točkić struže kremen, palim cigaretu (kanadski Gitanes), poklopac koji naglo pada.
Crnkinja iz zgrade preko puta viče na muža, ne pušta ga u kuću, jer se vratio kasno, pripit.
Moje srce.
Večera sa "poslovnim prijateljima". Amerikanci prvo iseku hranu na komadiće, prebace viljušku u desnu ruku i jedu tako, kao deca.
Vino se pije posle ručka. Uz jelo - kafa i voda, zapravo led, preliven vodom.
Nije nimalo neobično da svakih desetak minuta poneko ustane od stola da bi odgovorio na bi-bi-bi svog pejdžera ili da, jedući, govori u celularni telefon.
Pored mene supruga "poslovnog prijatelja". Klasična Amerikanka. Srednja škola, uz sve što to znači: loše obrazovanje, peting na parkinzima, mahanje loptama od perja na sportskim utakmicama... Onda, udaja, deca, gojaznost, televizija, i gotova hrana za mikrotalasnu pećnicu (tv dinner). Na kraju dana, pred spavanje, uz suze, tiho na jastuku: "Telma i Luiz".
Dok muž odlazi na telefon, priznaje mi, pripita od pola čaše blusha:
- Pobeći ću jednog dana od njega. Ostaviću ga sa decom. - Onda se kikoće, histerično.
Dok je ona u toaletu, on na brzinu vadi kutijicu kokaina, ušmrkava:
- Hoćeš da napravim tebi liniju - dve?
Pravim se da nisam čuo.
- Znaš, to je da bi se lakše preživelo veče. Ili to, ili da zaspim ispred uključenog televizora.
Tuđman pobeđuje na izborima u Hrvatskoj.
Budim se, nemam cigareta. Zamotavam čistu latakiju za lulu u komadić stranice telefonskog imenika (najtanji papir). Pušim, slova Chong Weng i telefonski broj polako nestaju.
Zašto stalno donosim sociološke zaključke? Zašto ne mogu da normalno živim u ovoj zemlji kao bilo gde drugde?
U vojsci - prinudna izolacija - danima sam razmišljao o ženskim leđima. O potpuno neodređenim, ali finim i nežnim ženskim leđima.
Je ne regrette rien.
Možda samo što neke stvari nisam uradio na vreme i do kraja.
Popodne slučajno uhvatim radio emisiju hrvatske emigracije. Završavaju program himnom.
Uveče odlazim na slavlje povodom krštenja prijateljevog sina. Tridesetak Srba u bašti, za dugačkim stolom. Sveštenici. Crveno - plavo - bele zastavice. Pevušim u sebi poslednju melodiju koju sam čuo: "Lijepa naša domovino..."
Telefon:
- Divno je što si se javio, ali... znaš li ti koliko je sati?
- Deset uveče.
- Ne, nego pet izjutra.
- Izvini, zvaću te kasnije...
- Dobro sad, budna sam. Kaži, šta ti treba iz Evrope?
- ?
- Dolazim u petak u Čikago.
Spuštam slušalicu. Pokušavam da smirim lupanje srca jednim duplim burbonom.
Selim se u novi stan, veći, bliži jezeru. (A i plata mi se povećala). Ovaj stan ne bi bio dovoljan za dvoje.
Knjige pakujem u kartonske kutije od kalifornijskog burgundca.
Sedim na podu, poneku prelistam. Prestale su da označavaju korake mog duhovnog puta, pretvorile su se u autentične emigracione suvenire. Kavafija sam kupio u jednom solunskom podrumu, Maksa Friša u austrijskim Alpima, Euripida u Briselu. Ili ne. Sećanje me ne služi dobro. Ustvari, nisam siguran. Mislim da je bilo tada. Kamings... da. Njega sam pronašao preturajući po tezgi iza crkve Sv. Martina u Londonu, jednog vlažnog jutra.
(mala simpatična irkinja tek je otvorila tezgu dugo se premišljam između bajrona i ove zbirke ranije sam imao istu ovakvu čak je bila isto ukoričena ali je nestala zajedno s koferom u kojem je bila kad sam se vraćao iz amana ili bankoka zaboravio sam već dobro je pokatkad zaboravljati u tom koferu bila je kolekcija mojih lula britva koju sam nasledio od pokojnog dede nekoliko dobrih kravata prelistavam knjigu pamtim kako smo čitali zajedno između zalogaja pice koju smo kupili u kiosku nekoliko ulica dalje "za poneti")
Novi stan: daljinski upravljač kojim se kontrolišu tri televizora, muzički stub, video rikorder, brave na vratima (šest komada, plus jedna reza, jedan lanac).
Kamere, postavljene u bašti, na parkingu, u ulazu u zgradu, hodniku, liftu.
Fotelja ispred televizora Laz-y-boy čiji se naslon pritiskom na dugme spušta i podiže. Art Déco stolice i sto u trpezariji. Na pisaćem stolu dva telefona, mali televizor, električni rezač za olovke. Dodajem pepeljaru, držač za lule, kutije duvana, čistilice za lulu, drvenu kutiju Davidoff cigara, malog plišanog medu kupljenog u Zagrebu pre pet godina, njenu sliku.
Kompletna batterie de cuisine, čak i dva povezana lonca za kus-kus.
U "salonu" sekreter od orahovine. Odmah ga nazivam 'epistolar'. Curre per immensum subito, mea littera, pontum.
Dovoljno velika garderoba. Stala su sva moja odela - sivo bi valjalo odneti na čišćenje - i ima još mesta.
Pored prozora jedna palmica u saksiji, potpuno suva.