Dušan Gojkov: Album fotografija
Prizemna Amerika: A Trip
Amerika
Danas je palma pustila nove, svetlozelene listiće, dva komada..
Patetično.
Čekam na aerodromu. Srećom, ima samo jedan izlaz iz pasoške kontrole. Avion kasni, jasno.
***
***
***
Sedimo u kafeu hotela Day's Inn na obali Mičigena. Američko rano jutro - devet sati. Prinosim šolju usnama, N. uzvikne:
- Stani! Dlaka!
Onda zove šefa sale, svađa se, traži nov čaj, odbija da platimo...
A mene baš briga. Samo se osmehujem.
Otkrivamo miša. Sivi, veliki kao kažiprst, sve s repom. Beba, kako izgleda. Verovatno usamljen. N. ga hrani - ostavi mu ponešto u tanjiriću na podu.
Obično dođe do hrane, dugo njuška, pokuša da je odnese ispod komode (tamo stanuje), ispostavi se da je preteško, pa posle dužeg razmišljanja ipak odluči da obeduje na licu mesta.
Pazimo da ga spremačica ne primeti. Sigurno bi poslala nekog da ga otruju.
Arlingtonsko trkalište, sunčan dan. Sedimo u kafeu, gledamo konje u manježu. Preko razglasa američka himna. Svi staju "mirno". N, naviknuta, ustaje - kao i ostali, okreće se prema zastavi sa rukom na srcu.
- Vi ne ustajete na himnu?
- Kod nas se stajalo u stavu "mirno" samo kad je Tito umro.
- A ko je Tito?
Barbecue, e la Americain: muškarci sede u bašti, piju aperitiv i razgovaraju o sportu (Olimpijada), politici (američka predizborna kampanja, Irak, Južna Afrika, Jugoslavija, Somalija). Domaćin okreće meso na pokretnom roštilju, žene za to vreme u kući, postavljaju sto, prave salate...
Počinjem konjakom. "Hoćeš jednu rakijicu" kod naših emigranata znači Courvoisier. Posle prelazim na Singa pivo s Tajlanda.
Izlet do Nove Gračanice, Ilinois. Lepo imanje. Na njemu sagrađena crkva - skoro pa identična kopija kosovske Gračanice u razmeri 1:1.
Posle ćevapčića (miny hamburgers) na kajmaku (neprevodivo) i Manastirke (monastery brandy), govorancija, prikupljanja novaca za "napaćenu braću i sestre u otadžbini", počinje "narodno veselje". Kolo. Dve veoma lepe, visoke devojke igraju upravo ispred nas. N. hvata moj pogled, pita:
- Krv nije voda, ha?
Neprijatno mi je. Sad upadljivo gledam na drugu stranu, u krošnju jednog drveta. Na vrhu gnezdo, valjda prazno. Ptice ne vidim.
Bogoljub pita N:
- Kako Vam se sviđa naša nacionalna muzika?
- Interesantna je. Podseća me na neke Zulu ritmove.
Smejem se. Tako mu i treba.
***
Putujemo po Americi.
Priroda divna, ali sve je toliko veliko da brzo postane monotono.
Gradići pokraj puta - gomila šperploča, montažnog lima, plastike i stakla. Jasno mi je zašto su u vreme straha od ruskih bombi imali toliko apokaliptičnih pisaca koji su govorili o sprženoj Americi, prekrivenoj srčom, izuvijanim armaturama i istopljenim asfaltom.
Dok N. vozi, čitam naglas divni Velakotov prevod "Orestije", tumačim
Lakše je, nekako, prihvatiti tragediju ako je tako davna.
Opet, ne smem previše da se upuštam u misli o sudbini, hibrisu... Balkan.
Ipak, unutrašnjost Sjedinjenih Država ima svojih prednosti.
Kod berberina ljudi razgovaraju o normalnim stvarima, o pecanju, lovu, novim automobilima.
"Treba poseći ono drvo, srušiće se na šerifovu kancelariju".
Imam utisak da je hotelčić u kojem smo odseli ne tako davno bio maison de tolerance. Purpurne tapete i nameštaj, svuda kićanke.
N. je toliko umorna da ništa ne primećuje.
Ne mogu da spavam. Gledam neku komediju na televiziji s tonom potpuno utišanim. Nemam pojma o čemu je reč, ali se čini da je smešno.
Popodne u Hot Springsu:
Natpis na zgradi, uz put: For sale rabbits. All colors. $5 ea.
Na barskoj stolici u automehaničarskoj radionici. Majstor leži pod našim automobilom, pada kiša. Letnja. Napolju toplo, sva vrata su otvorena.
N. puši i gleda u oblake iznad šume.
Ja kao čitam novine, a u stvari gledam njenu podignutu kosu, njen vrat.
Slušamo Okudžavu. Prevodim stihove koliko mogu da stignem. Odjednom, s trake, glas Arsena Dedića. Ćutim, slušam.
Kvaziengleska zabava. S šoljom čaja u jednoj ruci, tanjirom kolača u drugoj, lulom u ustima, delujem zaista glupavo.
N, zauzeta razgovorom s nekim generalom me primeti, pritešnjenog u ugao, prisiljenog da povremeno klimam glavom na političke opaske o balkanskoj situaciji, počne da se smeje iz glasa. Priđe, prihvati kolače i čaj, okrene se ka mom "sagovorniku" - diskretno našminkanom mladiću plave kose, osmehnutom "američki" - s protezom u ustima.
- Pridržite mi ovo, budite tako ljubazni, molim.
Uhvati me pod ruku i izvede napolje.
U motelu, dok se češlja pred ogledalom, seti se:
- Šta misliš, da li onaj majmun još uvek drži tvoj čaj i kolače?
Ogromni šoping centar na sred autoputa. Stajemo. N. oduševljena kupuje bluzu, jedne pantalone, tri para mekanih cipela, belu čokoladu za mene, kilogram Earl Grey čaja, takođe za mene, afričku kafu za filter aparat za sebe.
Odeljenje kućnih potrepština:
- Ove zavese će nam divno stajati u radnoj sobi, ovaj prekrivač je kao pravljen za naš krevet, vidi ovaj divni pribor za kafu... ili čaj...
Pojavljuju se palme pored puta.
Pospana ruka na dojku, malu i čvrstu, nežno položena.
Okrenut ka zelenoj džungli, uz zvuk zrikavaca i krike ptica, udišem duboko. Vlaga.
Jedan mačor, žut, leži pokraj mene. Povremeno lizne šapu, ne dižući glavu.
Ležim u kadi punoj pene. N. ulazi u kupatilo da uzme jedan Advil iz nesesera, pogleda moju mokru kosu:
- Pa ti si skoro ćelav!
Dok je N. u banci, sedim na toplom trotoaru, pušim, čitam kratke priče Suzan Sontag. A valjalo bi da osmatram, pa da ubacim četvrt dolara u parking sat ako se pojavi policajac.
Vrata automobila su otvorena, slušam muziku. Mano Negra.
Spustila se strahovita sparina, kao da ćemo imati oluju. Već je 96 Farenhajtovih stepeni.
Tampa. Na jednoj viktorijanskoj zgradi natpis: "Saznajte svoju budućnost." N. insistira, ulazimo.
"Vračara" je iz Persije. Nešto u njenom licu mi je poznato. "Gleda budućnost" iz kafenog taloga.
A onda se setim:
- Oprostite, da li se vi zovete Ferzana?
(Zapanjen pogled.)
- I studirali ste medicinu u Beogradu?
Ki Vest. Okean kao da bubri, nadima se. Ka istoku crvena pruga. Dolazi tornado, biće ovde sutra naveče.
N. trči kao devojčica po plaži, skuplja školjke i lepe kamenčiće. Posle se hvali njima, pokazuje. Sedimo na verandi, uz leden čaj. Ja čitam novine.
Skida cipelu da istrese pesak s plaže
a njena noga / mala / oh Bože / kakvo je to stopalo
Gubim nerve. Drhtim. N. me grli kao veliku bebu.
Ka severu.
U Kentakiju bi bilo lepo živeti. Mirno.
Mislim na svog prijatelja Drakulu, kako bi se njemu sve ovo svidelo.
Popodne ljudi sede na verandama u stolicama za ljuljanje i gledaju ko prolazi.
Niko ne prolazi.
Večera u ribljem restoranu preko puta vašingtonskog IRS.
Jedna gospođa počinje monolog o "mladim generacijama" i napuštanju "porodičnih vrednosti", "morala", "tradicije". Ne smetaju joj konobari u bermudama. Ali, govori ne skidajući pogled s mogu uha gde su minđuše.
- I eto, objasnite mi, mladi čoveče, zašto vi ne nosite venčanu burmu kad ona može? - i pokaže na N.
- Zato što nisam oženjen, gospođo.
N. dotiče moje koleno ispod stola, miluje me, ali tako da svi primete.
Kad izađemo iz restorana, veselo skakuće.
- Nije zabavno - kažem - da li si razmišljala da ja... da bih... - Ne dovršavam rečenicu.
Motel "Vagabund". Ona spava. U mraku sedim pred ogledalom, pušim cigarete. Povremeno, kroz prozor, svetlost neonske reklame.
Na stolu cveće u keramičkoj vazi. Plastično. Karanfili.
Na dvadesetak milja od Čikaga počinje miris na izgorelu gumu. A onda se čovek navikne, i prestane da primećuje.
U stanu takođe neki čudan miris. Imam utisak da je neko menjao raspored papira po pisaćem stolu. Paranoja, verovatno.
Kačim nove zavese na prozore.
- Vidiš, odmah ti je lepše u sobi. A i sto bi mogao da promeniš.
Radim. N. gleda preko mog ramena ćirilična slova što se pojavljuju na ekranu.
- Trebalo bi da počneš da pišeš na engleskom.
Muzej Umetničkog instituta, Čikago. N. dugo stoji ispred jedne svetlozelene džungle, "obogaćene" lavovima, tigrovima, nagim lepoticama. Le Douanier.
Ja, fasciniran rozikasto sivim svetlom na Moneovim vedutama Londona, slikanim iz bolnice Sv. Tome.
U sali srpskog manastira na Redvud Drajvu satelitski prenos "Drugog dnevnika" Radio Televizije Srbije.
Na pola ustajem, odlazimo.
N. vozi autoputem broj 90, ka jugu. Ja palim cigarete jednu na drugu, ćutim, zalazi sunce, negde sa desne strane.
Četiri asocijacije:
Nebo iznad Varaždina, zima 1983. Sneg, čekanje.
Nebo s jednog beogradskog krova, Pošip, tišina. To je valjda 1982.
Nebo na Tarnerovim slikama, na flamanskim slikama.
Banat, Crnjanski.
N. uzima moju cigaretu, gasi je:
- Dosta.
Sedimo na obali jezerca (patke, guske, šta li - mrak je, ne vidim). Zrikavci.
Za večeru karbonare. Prelistavam novine. N. piše pismo. Mami.
Letnje kiše. Vazduh pun vlage, otužan. Imam utisak da N. strepi da ću svakog časa početi da se bunim što smo, prema njenoj želji, uzeli kabriolet.
Istina, sedišta su izjutra malo vlažna...
Subota. Obavezan golf sa gazdom. Kod šeste rupe počinje kiša, pravi hladni pljusak. Ipak, on insistira da igramo do kraja.
Kod kuće s mukom i uz gunđanje skidam mokar pulover, polo majicu.
N.:
- Zašto se buniš? Voliš li golf?
- Ne. Mrzim golf. A i ne znam da ga igram.
- Pa zašto ga onda igraš?
- Zato što...
- Zato što si se prilagodio. Postao si njihov. Pravi Amerikanac. O, Bože, odvratnih li ljudi... Golf će ti koristiti u poslu, u društvu... Postaješ snob. Disgusting.
Sedimo na terasi, uz ljubostinjsko vino, kupljeno na Irving Parku. Avioni, po šest svakog minuta, prolaze nebom. Oblaci idu preko meseca. U pozadini zvuk mašine za pranje sudova.
Crk'o kabl. Televizor sad hvata samo kanal s crtanim filmovima, nekog histeričnog propovednika i CNN na španskom
Udubljen, sedim sav napet, pokušavam da shvatim šta govore i o čemu govore na vestima. Liči na italijanski, ali...
Vraćam se kući. N. gleda "Wayne's World", s ogromnom kesom kokica u krilu, dve otvorene bombonjere pored sebe. Na glavi bejzbol kapa, okrenuta naopako. Golišava, ogrnuta peškirom. Na pramenu kose skuplja se, polako, jedna kap vode...
Spavamo zagrljeni, stegnuti.
Jutrom / ja se budim ranije / - uspomena iz vojske - / udišem / miris njen
Diner's. Crvene visoke stolice, presvučene veštačkom kožom, pričvršćene za pod, poređane uz šank.
Jedem.
Jaja i slaninu, sok, kafu, burbon. Dupli.
Budim N. velikim espresom u stiroporskoj šolji iz kafea. "Spusti to pored." Odlazi da se tušira. Prestaje kiša. Otvaram prozor, postaje hladno, zatvaram ga, nameštam krevet, praznim pepeljare, grejem mleko za kukuruzne pahuljice, brišem rukavom sakoa prašinu s pisaćeg stola, zalivam palmicu, pronalazim jednu prljavu čarapu između dva jastuka na sofi, gledam televiziju, slušam radio, ona se još uvek tušira.
Telefon. Mama. Šta se to dešava u Beogradu, zapravo?
- Mislim da ne treba da se vraćaš. Nikada.
Telefon. Njena mama. Šta se to desilo u Boipatongu, zapravo?
- Mislim da ne treba da se vraćaš. Još ne.
Duva neka promaja kroz stan. Uopšte ne mogu da pronađem odakle "vuče cug", kako bi rekao Vuk Karadžić.
Čitam Les profits de guerre Rišara Luinsona. Popodne mi jedan raščinjeni sveštenik, "zakleti antikomunista", pokazuje lep ručni sat koji je dobio od sestrića, junaka s ratišta. Plen. Doxa. Zlatna.
Vadi iz džepa isečak iz Ekspres Politike, otvoreno pismo u kojem hvali predsednika Srbije.
N. - saginje se da dospe mleko u moj čaj. Meki pregib njenog vrata, zlatasto rame. Topao miris.
San:
N. i ja sedimo u "Grčkoj kraljici", ali ne u Knez Mihailovoj, nego na St. Placide u Parizu, kod Monparnasa. Ona pije neki koktel, gleda nekako pored mene, negde iza...
Sipam vodu u svoj uzo, polako postaje sve beljli i belji, onda - neko, kao filmsko ili televizijsko pretapanja iz belog u belo - u parku smo, šetamo drvoredom. Jablanovi.
Vršac? Beograd?
- u kupatilu curi voda
- treba zvati majstora
Vozim se s posla, na radiju grčka emisija. Kirie eleison.
dok me nema / porazbijaš po kuhinji / čaše / tanjire / šolje / čistimo pod zajedno / rukama / a sitni komadići se zabijaju pod kožu / onda ćutimo / jer šta da se kaže / pijemo iz papirnih čaša/ jedemo iz tiganja.
stojim dugo pred ogledalom ne prepoznajem ustajem noću odlazim u duge šetnje
- kao
- po cigarete
- a ulice
- vlažne
- hladne
Izjutra se budim sam. N. je već negde otišla. Nema poruke na frižideru, kako je uobičajeno.
Dolazi tek uveče, ćutljiva. Kuvam kakao. Možda bi trebalo da pitam gde je bila, šta je radila.
U kuhinji, pijemo recinu Ahaďa-Klaus, ćutimo. Gledam u plinski šporet, na njemu piše Magic Chef, polako rotiram vino u čaši.
Ona naglo ustaje, odlazi da telefonira, ali iz spavaće sobe. Onda uzima jaknu, izlazi, s osmehom na licu. "Videćemo se."
- gledam te
- kako odlaziš
- niz prazni north clark street
- hodajući
- ko zna,
- možda voliš
- drugog čoveka
- (eto,
- upravo,
- pre pet minuta
- si ga, mislim, zvala
- možda probudila
- vratila se s osmehom
- sa telefona)
- istina
- nisam ga nikada video
- mora
- da je mnogo bolji
- bože
- bojim se
- da ti se nešto
- ne desi
- u ovoj ulici
- ima svakakvih
- tipova
- sećam se
ogromne činije pune grožđa na stolu otkud mi ta uspomena to je valjda bila neka proslava ne znam bilo je i čaša s vinom moja lula ona keramička jedan fotoaparat amaterski nečiji gomila prljavih tanjirića kašičica moj pulover prebačen preko naslona stolice reket za tenis pažljivo naslonjen na zid peglaš moje košulje gola do pojasa prebacuješ kosu iza uha hranim ptice mrvicama sipam ih na prozorski sims ptice u gomili bore se za hranu skaču jedna preko druge guguču guču guču
dišem duboko
Vodim N. na večeru kod Save i Jelene. Predstavljam je:
- Ovo je N, - moja... moja prijateljica.
Vozim kući. Pospan. N. se igra pretincem za rukavice, otvara ga i zatvara. Pa onda s prozorima. Električni, otvaraju se na pritisak dugmeta. Menja stanice na radiju, isključuje ga, uključuje.
- Šta ti je?
- Ti to mene pitaš? A šta je s tobom? I prestani da govoriš francuski. Imam utisak da kad god želiš da me uvrediš govoriš francuski. Zašto? Sa svojima govoriš engleski, nisi primetio? Gubiš se.
Kosmopolita! Ha! To je priča koju sebi pričaš, šapućeš za "laku noć". Ti si opsednut svojom zemljom. Naučila sam imena svih vaših političara. Zato što me to zanima? Usput, valjalo bi da vidiš svoje lice kad govoriš o njima.
Zašto nisi ostao da se boriš protiv njih odande? Emigracija nije borba. I ja sam u emigraciji, znam. A ja/mi bar znamo šta je to nacionalna odgovornost na leđima jedne osobe. Misliš da mene do sad niko nije pitao da li kod kuće ugnjetavam crnce, da li imam plantažu...
Poslednje reči izgovara u drhtavom jecaju. Zaustavljam automobil pored trotoara, grlim je. Trese se u mom naručju, snažno me steže.
Policajac s baterijskom lampom prilazi, osvetljava. Dajem vozačku dozvolu, odmiče se, proverava. Za to vreme, N. i dalje plače. Policajac je pita:
- Da li je sve u redu, ma'am?
Ona odgovara da jeste, on vraća dozvolu, odlazimo.
U liftu briše nos, gleda u ogledalu razlivenu šminku na svom licu.
- Putujem sutra u London. U podne. Danas sam kupila kartu.
Sedim za pisaćim stolom, čistim sve lule, jednu po jednu.
***
***
***
Libertivil. Neki blag povetarac, mirisan. Dodirujem rukom kameni krst nad Dučićevim grobom, sa strane hrapav, spreda izglačan, topao.
Ne znam ni kako ni zašto - prelilo se, valjda - uglavnom, užasno patetično, rasplačem se.
A ni ne volim Dučića.
Posmatram groblje. Dug, vrišteći šaren red srpskih grobova - ali opet američki, bez humki, samo nadgrobni spomenici. Čitam natpise. Ćirilica, uz poneku grešku u pravopisu ili ortografiji, imena naših sela - mesta rođenja pokojnika - milozvučna, grcava. Izgovaram: Pavliš, Galibabinac, Vlajkovac, Lipolist... Pokopane nade. "Jednog dana..."
- A kmetu je sejeno jel krepa totu, tam
- Il v katedrale v Zagrebu
- Kad drugog spomenka na grebu mu ne bu
- Neg pasji brabonjek na bogečkem grebu...
Na kraju krajeva, i Pére Lachaise je obična ledina. Na brežuljku, ali ipak ledina.
***
Ponekad se probudim s žestokom, prosto fiziološkom željom da se vratim u Beograd
Ali to me brzo prođe.
Sedim u bašti restorana na Veker Drajvu, prelistavam četiristoti broj Književne reči, pristigao jutrošnjom poštom.
Lišće pliva po površini bazena u sredini kafea. Sa Mičigena duva vetar. Platno suncobrana nad mojim stolom leprša. Pomalo je hladno.
Dolazi jesen.