Dušan Gojkov: Album fotografija

Terra incognita

Čikago me ispraća vetrom. I zaparom.

Na neizgovoreno pitanje prijatelja odgovaram: "Ne znam zašto se vraćam".

On me gleda, klima glavom, kao da razume. Vidim da me, nekako, žali.

Samoća dobiva novo ime

Preko noći su izmijenjeni

Dragi i mrski krajobrazi pod prozorom...

Mladić, crni lekar, visok, kao da je iz Sudana, pita me kuda putujem. Prvo ga ne razumem, njegov engleski je neobičan, posle prelazimo na francuski koji govori s teškim kanadskim akcentom, odgovaram: u svoju zemlju. Kažem i u koju.

On dugo ćuti, onda pita od kojih sam. Od napadača ili napadnutih?

Od napadnutih, svakako, svi smo mi napadnuti - odgovaram.

Kaže, žao mu je.

Slećemo u London. Tu sad valja provesti čitav dan, čekajući.

Avioni više u moju zemlju ne lete.

U restorančiću na Sohou, punom mirisa užeglog piva, koji se meša s mirisom moje lule, slušam tri pripita mladića kako pevaju:

"Aj kiša pada, Srbija propada...

Aj vjetar piri, Hrvatska se širi...

(op - sa - sa, diri - diri - da)

Pokušavam da se setim otkud znam tu pesmu.

Ne odlazim do svog londonskog stana. Nikome se ne javljam. I ne pokušavam. Samo uđem u telefonsku govornicu, zagledam se u nalepnice "Specialised Servide by Busty 18 year old Mistress Lola 235-0418", "Madame Diana 727-1990", "Lisa 370-5817 (Local)", "Top Class Black Mistress 258-3592" i uputstvo o rukovanju telefonom marke Mercury, pa se polagano okrenem i izađem.

N. je u Londonu.

U crkvi Sv. Martina slušam Vivaldija. Divne horne i oboe. Ali sve liči na neku tugaljivu jutarnju septembarsku kišu u Beogradu.

Posle, u hotelskoj sobi (moj prtljag na aerodromu, ležim u donjem vešu gledajući u vrhove svojih stopala, jedem odsutno Sugar Puffs rastvoren u pinti mleka), razmišljam: "Zaista, zašto se vraćam?"

Uostalom, ja jesam sumatraista. Bolje: Sumatraista. Velikim slovom. Kao Čovek.

Kao Čovek.

Dakle, čemu povratak?

***

Volim stvari izdaleka, kako se čini. Maštao sam, pokušavajući da to ni sam sebi ne priznam, o putovanju natrag, ali sad prezirem ovaj prastari Tupoljev koji se trese kao fijaker, i koji me nosi k Temišvaru. I sebe, jer sedim u njemu, skupljenih kolena, s nekakvom gvaljom stegnutom u stomaku.

Osećam svoje srce tako snažno, da imam utisak da ga svi oko mene čuju. Kako tutnji. Tum, tum, tum. Tum, tum, tum. Kao koraci Hamletovog oca, sprat iznad.

Kad će jutro?

Možda...

Zato je i kuća na Korčuli, sa svojim divnim zidovima i antičkom tišinom, nekad davno, bila savršena. Kao i Vršac, s jablanovima što šušte kroz prozor Žute sobe.

Pre samo nedelju - dve stajao sam sa N. na obali okeana. (More sivo, vetar mi nosi šal, gledam u daljinu, pušim...) Sećam se šta sam rekao: "Nikad, nikad više tamo. Čak ni u posetu. Ta zemlja za mene više ne postoji. Čak ni kao geografski pojam. Bela mrlja na mapi Evrope. Terra incognita."

Pa su letele neke ptice, odmah iznad naših glava. Tu i tamo videli smo po busen trave, između kamenja.

Neki mir. Iznutra.

Isto: gajiti grožđe, pisati, šetati s decom, svojom decom, sedeti pred kaminom, slušati jablanove kako šušte na povetarcu... Mirno, mirno.

Danas, to su sve samo slike.

Kao Rembrant ili Rubens. Nešto iz muzeja. Lepo, ali visi na ekseru, zabodenom u zid. I tako.

Morao bih da zatvorim oči i pokušam da spavam, ovo je besmisleno.

I avion, uostalom, uleće u neku oluju, ljulja se i krcka, kao da će se svakog časa raspući po sredini.

To bi bilo najjednostavnije i najelegantnije rešenje.

Temišvar iz vazduha deluje kao nešto moje. Ali samo iz vazduha. Znam, polovina naše familije ostala je u tom delu Banata još od osamnaeste. I više se skoro ni ne poznajemo. Nismo se odrodili, jednostavno smo živeli u dvema skoro pa različitim državama, pa se ne razumemo baš najbolje. Veoma dobro znam zašto se u Jugoslaviji, kad je trebalo, nije pojavila zastava s rupom u sredini. I stid me je toga.

A displaced person. There is, restless, tremble, deep in a man.

Ipak, "hoću kući" nije značilo ništa. Možda samo "hoću kuću". A nje nema.

Jugoslovenski carinici i policajci, sad već bez petokrake na kapama. Gledaju nas nepoverljivo, njuškaju da li, kojim slučajem, u koferima nosimo po kanister benzina. Pod rukom milujem Bompicinijev Rečnik, kupljen u Londonu. Ne otvaram ga. Nema tu više šta da se pročita.

Vršački breg izdaleka, odmah po prelasku rumunsko - jugoslovenske granice, već zelenkasto smeđ. Pokušavam, dok se približavamo gradu, da nazrem Kuću jablanova.

Jablanovi slovenske sentimentalnosti.

Ipak, nastavljam k Beogradu. Vršac će morati da sačeka.

Posmatram svoj odraz u tamnom prozoru autobusa što juri kroz banatsku ravnicu.

Čudno je kako su se u meni pomešali jezici. Kako više ni jednim jezikom zaista ne govorim. I ne razmišljam na jednom jeziku posebno. Već tako, u slikama. Bez gramatike, koliko god to bilo nemoguće.

Pa onda shvatim: više nikad neću videti London.

Koferi? Ortografski pristup metafizici: k o f e r i.

Ne znam da li je povratak prava reč. Jer, ne vraćam se u ono iz čega sam izašao. A ono od čega sam pobegao još uvek je tu, samo još veće, teže, masnije...

Nemam snage da odem do svoje kuće - ulazim u prvi hotel pored autobuske stanice.

Soba mala, kao špajz u nekoj boljoj kući pre onog rata. Grejanje ne radi.

Dugo stojim pod prohladnim tušem, posle, mokar, blago dršćući kraj prozora, posmatram svoj grad: pogled na jedno hotelsko dvorište. Kuhinja, magacin praznih boca, prljava fasada preko puta.

Na ulici, rano izjutra, ženske noge, vire iz prepunog kontejnera. Ruke, duboko unutra, pronađu komad hleba i odmah ga stavljaju u vreću. Plastičnu, s natpisom UNHCR.

Bože, kakav Weltanschauung!

Beograd je i dalje blatnjav, mutnosiv, grisaille. Samo, mirišu parkovi. Kao da sam u Berlinu, u Makedonskoj mirišu lipe. Kako nikad ranije nisu mirisale. Nema više toliko saobraćaja. Svuda naokolo čuju se gačci. Sa moje leve i desne strane dva solitera, dve kule - Politika i Radio B92, kao Quiqenparle i Quiqengrogne, Brbljivac i Gunđalo, Gog i Magog Beograda - samo, ne znam koji je koji... Nad krovorima neka izmaglica, trag aviona, verovatno vojnog, bioskopska reklama za film koji se davao pre nekoliko godina... Konobarica u praznom restoranu (štrika), sedi za stolom, najbližem vratima, povremeno uz širok osmeh pogleda k meni, da li sam završio čašu, da mi donese drugu.

Dva čoveka na ulici gađaju se divljim kestenjem. A odrasli ljudi.

(Jesen, i život bez smisla.)

San:

Rade, ležerno zgužvan, pevušeći uzgred, drhtavo, piše poeziju na marginama novina. Borba, ako se dobro sećam. Ona stara, velika.

Kad se snovi završe, sećanja su mutna, nepovezana. To je, verovatno, način odbrane ovog sveta od onog. Ili obrnuto.

U Klubu Radija, u Kamenoj sali, kao da se ništa nije promenilo. Samo, umesto Titove slike, na zidu visi stiroporski znak RTS.

Milka bez pitanja donosi tri deci crnog. Kaže maslina nema. Već dugo. Ne pita me gde sam bio. Ali, kad donese drugu turu, ima više vremena, pa me pita: "Ja sam dobila šećer, a šta si ti navuk'o?"

Nema to veze sa N.

Nema to veze s nostalgijom.

Mislim da znam zašto sam se vratio. Ali to ne smem da izgovorim. Više od bilo čega bojim se patetike.

Samo mi još groblje slonova fali.

REKA DUNAV: LINC 412, BRATISLAVA 440, KOMORAN 446, BUDIMPEŠTA 500, BAJA 625, MOHAČ 631, BEZDAN 442, APATIN 491, BOGOJEVO 430, VUKOVAR 374, NOVI SAD 357, ZEMUN 348, PANČEVO 357, SMEDEREVO...

Zapisivati, povremeno, dugi niz godina.

Posmatrati sopstveni rukopis kako se menja kroz vreme.

Uz promene unutar.

Naravno da mi na pamet ne pada da izigravam Edmona i Žila u jednoj osobi. Samo, mora se raditi. Ili plakati nad vešalima što niču negde.

Ne zanosim se da moje prisustvo i delovanje mogu išta promeniti. Ranije sam u to bio čak i uveren. Ja sam tad bio mlad i velika budala. Sad, pokatkad mislim da ću čak i radom na radiju delovati kao mali, malecni šraf, ili delić sigurnosnog ventila - u njihovoj mašini.

Ipak, ne želim da pratim, kao toliki drugi, potom da pišem memoare, embahade, lažem, pravdam sebe, prljam ruke.

Totalitarni režim je, kako vidim, čitavu zemlju, vrlo perfidno, uostalom, pretvorio u jedan veliki Hajd Park Korner. Dakle, protiv vlasti može se reći sve. I to mogu vikati sve dok glas ne izgubim - svejedno. Da imitiram Jana Palaha? Dakle, "vox clamantis in deserto" - neće čuti niko.

Na kraju krajeva, ionako radim skoro pa pro bono.

Možda mi je to nekakva vrsta izgovora.

Radio

- Izgledaš grozno.

- Hvala ti lepo. A ti si se usvinjio, druže uredniče.

- Gospodine uredniče. Slušaj, ja sam ti dobro situiran čovek. Imam divnu decu, dobru ženu, mladu ljubavnicu, posao koji volim, stan, auto... Jebi ga, jedem svakog dana i kod žene i kod ljubavnice, dva puta nedeljno kod majke - ne smeš ni jednu da uvrediš... Plus ovo pivo... Hoćeš jedno? Ne? Čuj, lečiš li se ti?

- Jok. Ništa meni ne fali. Samo sam ružan, kao i obično. Neću pivo, izvadi onaj viski iz fijoke.

- Otkud mi viski, znaš li ti da smo mi pod sankcijama?

- Znam da smo pod sankcijama. A otkud ti viski, nemam pojma, ali znam da ga imaš.

- Pokvarenjaku jedan. Evo ti čaša. Da ti kažem pravo, Lazare, seda kosa ti stoji veoma interesantno. Deluješ... interesantno... Baš interesantno.

- Aha. I sipaj malo više, cicijo jedna.

- Dakle, nećeš u informativnu. To već i razumem. Ovako: imaćeš svoju staru emisiju o književnosti ponedeljkom, sredom i petkom. Dok te nije bilo puštali smo samo muziku. Ali, hajde objasni mi: zašto Krleža danas?

- Baš zato.

- Ma daj, čoveče, samo ćemo iznervirati slušaoce.

- Nećemo. Uostalom, to neće biti Krležina drama. To je moj tekst, hommage sklopljen od materijala koji samo podseća na način pisanja Krleže i Crnjanskog.

- Postmoderna. Pih.

- Nemoj da me psuješ. Ne znam ti ja šta je to, post-kako-li-već-reče.

- Dobro, dobro... Ma, za Crnjanskog me je baš briga, iako je i on škakljiv...

- Šta je ovo, cenzura?

- Ne daj bože. Samo mislim da nije trenutak.

- E, jeste trenutak. Devedeset treće pada stota obljetnica Crnjanskog i stota godišnjica Krleže. Zašto mi to ne bismo obeležili? To su naša dva najveća pisca.

- Slušaj, nema te skoro dve godine, i onda baneš nenajavljen, u sred rata bi snimao radio dramu po piscu koji pripada neprijateljskom narodu...

- Hoćeš da te udarim ovom pikslom? Uostalom, Srbija nije u ratu.

- Ne seri. To će cela čaršija da priča, to ne mislim ja, budalo preispoljna.

- Baš me boli za čaršiju. A i tebe, koliko znam. Da se ti ne brineš šta će da kaže neki Komitet?

- Slušaj: skini mi se. Snimaj šta god hoćeš. Kaži mi šta ti treba i neću da te gledam neko vreme.

- Moj stari tonac, moji stari studijski termini, lektor, pet hiljada metara LGR 50, dvadesetak kernova, lepak, malo blanka...

- LGR 50 nisam video dve godine. Taman koliko tebe nije bilo. Dobićeš u najboljem slučaju SPR 50. Ona crna traka. Nivo šuma nula, ali se brzo razmagnetiše. Pa sa SPR-a prebaci na digitalni snimak, da ti ne propadne. I to ti je to. Kernova ima koliko hoćeš. Za blank i lepak se snađi sam. Jebi ga, nemoj me maltretirati s takvim sitnicama. Kod sekretarice upiši studijske termine. A kakav lektor ti treba?

- Za zagrebački izgovor.

- Imaš ti više sreće nego pameti. Pre mesec dana dobili smo neku curu iz Zagreba, lingvista... Otac Hrvat, majka Srpkinja... Poznata ti je ta priča... Sofija se zove. Čekaj, imam tu negde njen telefon.

Terra incognita

Potopiš, tako, mozak u alkohol, sačekaš malo, godinu, dve, desetak, i eto.

Kako je bolest napredovala, gubio sam vreme u besmislenim svađama sa sobom i drugima, umesto da učinim nešto. Bilo šta.

Dug je to put. Dugo je i trebalo da shvatim za sam za svoj život kriv ja sam, ne genetika, drugi ljudi, okolnosti.

Sistematično zarezujem četiri olovke Koh-I-Noor 1500 B. Bez gumice na vrhu. Ne brišem ništa. Precrtavam.

Davno sam već razumeo da se stvari ne mogu obrisati, naročito događaji iz prošlosti. Njih samo mogu da precrtam, tako da pri ponovnom pročitavanju ne obraćam pažnju.

Razmišljam o N.

Lirika, svakako, hemoroidna, ali lirika. Ipak.

Najzad se useljavam u svoj stan, oronulu kuću u srcu Dorćola. Kuću - istoriju propasti jedne civilizacije, rekao bih da sam egocentričniji. U kuću - punjenu sovu.

(Kuća kao kulise, bačene u ugao pozorišnog magacina, kulise za neku predstavu koja se dugo, dugo već ne prikazuje, koju su svi, čak i glumci, pozaboravljali, kuća kao ostatak života koji nikad nije postojao, ostatak sačinjen od pocepanog platna, papir mašea, slomljenih iverica, ispucale farbe... Kuća, iluzija nepostojećeg, naročito u ovom trenutku, kad smo svi za jednim velikim table d'hote, kad svi žive od sećanja i "malo suva 'leba"...)

Hodam prostorijama, posmatrajući nameštaj i slike, koje sam godinama sakupljao. Sve mi deluje strano, nekako. Police za knjige prazne. Samo Istorija Jevrejstva od Graetza, u jedanaest kožom uvijenih svezaka i Vojna enciklopedija u deset tomova - bile su preteške da bi ih pre mog putovanja preseljavali u Vršac. Dodirujem rukom glavu žene od belog, bračkog mermera. Hladno.

Ove fotelje su iz Kuće jablanova u Vršcu. Samo sam ih ponovo tapacirao, 1991. godine. Inače su tačno onakve kako su izgledale pre čitavog jednog veka, kad su kupljene u Pešti.

Tapetar i ja sedimo uz pivo, okruženi komadićima materijala za tapaciranje, koncima, heftalicama i ostalim alatom, gledamo televiziju. Pauza.

Novinar usplahireno govori u kameru. U pozadini, vidi se dim, čuju se pucnji.

Telefoniram. 041.

- Ja sam, Igore.

- Bok, Lazare. Nismo se dugo čuli. Kak si mi kaj?

- Gledaš li televiziju?

- Gledam.

- Nećemo se valjda tući?

- A čuj, izgleda da hoćemo.

I tako je, kako izgleda, počeo rat.

U vazdušnom prostoru Bosne i Hercegovine zabranjeni svi letovi.

Posmatram fotografije na svom zidu. Fotografije neba. Nebo nad Cejlonom, nebo nad Samosom... i jedna slika nekog rumenog drveća s ostrva Hios.

Naravno da sam odmah shvatio da devojka s druge strane pešačkog prelaza nije N, ali, svejedno, užasno dugačak delić sekunde stajao sam smrznut na pločniku.

Praznik. Devedeset prve, u ovo vreme, baš pred odlazak iz zemlje, pisao sam za Yutel - kojeg, uzgred budi rečeno, više nema, komentar o "Poslednjem Danu Republike".

Prevario sam se, kako izgleda.

Juče sam se, dakle, probudio uobičajeno rano, oko pet i nešto, gledao kroz prozor kišu, slušao kako se "polako Zvezdara odlepljuje od Dunava..." Svitanje.

Uz čaj prelistavam praznične pedesetšestostranične novine: o svetskoj zaveri protiv našeg naroda...

REKA SAVA: RADEČE 310, ZAGREB MINUS 180, JASENOVAC 169, BROD 153, MITROVICA 161, ŠABAC 156, BEOGRAD 222.

Na televiziji reklama. Reklama za otirače. Otirače za cipele. One što se stavljaju ispred vrata, da ljudi brišu noge. Ovi, moderni, imaju dugačke šrafove kojima se pričvršćuju za pod, da ih neko ne ukrade.

Predizborna kampanja.

Dolgcajt. Ne. Meni nikad nije dosadno. Naši dijalozi unutar mene često me čak teraju da pobegnem, da se isključim, da blejim u prazno - ili u bregove u daljini.

A to je tirkizno plavo.

San:

Slavimo nešto, verovatno nekakav verski praznik. U hotelskoj sobi, negde u provinciji. Ja sam bolestan, izgleda nepokretan.

U sobi do nas moja prijateljica iz srednje škole, s mužem i decom. Slučajnost. Međusobna čestitanja, telefonom, iz sobe u sobu.

Sve vreme, neki ljudi ulaze, izlaze, pevaju, igraju... N. ih služi ratlukom i kafom u malim, bosanskim fildžanima.

Telefon: Džon, veseo, pripit, iz neke londonske rupe (u pozadini čuje se džez), govori o nekoj pozorišnoj premijeri na kojoj je bio, ako dobro shvatam, potom pominje naše zajedničke poznanike iz škole, kako se neko ponovo venčao, a neko ponovo razveo, ili obrnuto, kako je La Cloche dobila novog kuvara, nekog Jamajčanina kojem stalno zagore i najjednostavnija jela, i kako više tamo niko ne ide, da se "čitav svet" preselio u The Bridge...

Ništa ne razumem. Nema struje, nema vode, gladan sam, hladno mi je, u novčaniku imam debeo svežanj jugoslovenskih novčanica koji vredi oko pet - šest funti, čitav dan sedim u kući jer gradski prevoz ne radi... Polako spuštam slušalicu pored telefona iz koje Džonov glas mrmori još neko vreme, vraćam se u svoju fotelju da umotan u ćebe zurim u prazan kamin i lepo vidim: ništa, ništa ne postoji. Ni Karlton, ni Grid, ni Kaning klub. Nisu nikad ni postojali. Nema Oksforda, nema Londona, nema Britanskog Ostrvlja, nema čitavog sveta, postoji još samo ovaj komadić zime i gladi...

I ništa više. Ništa. Čak ni knjiga na podu pokraj mene, Brideshead Revisited - piše na žutim koricama, ne postoji. Ako sad krenem rukom da je dohvatim, moji prsti će opipati samo prazninu.

Više ničeg nema.

Radio

- Da vidimo. U radnom stanju su samo tri magnetofona, dva disk - plejera, dek, bedas, SPX, gramofon - ako nabavimo novu iglu. I magnetofonima moramo da čistimo kapstan, usporavaju i ubrzavaju kako im se nadigne. Ostalo mi je još malo Studerovog ulja, iskoristićemo ga. Mikrofoni imaju neki neverovatan nivo šuma... skoro su neupotrebljivi.

- Pa ne traje ništa večno.

- Znam da ne traje. Ali mi je ipak žao.

- I meni je žao. Ja sam ih i kupovao za radio u Švajcarskoj, pre pet godina.

- Što ne kupiste jednog Neumanna...

- Da je baba tramvaj, imala bi trolu. Nije bilo para.

- Imate li kod kuće neki pokvareni banana - telefon?

- Mislim da imam. Ako ga nisam bacio.

- Ništa ne treba bacati, Lazare. Ako pronađemo četiri membrane od banana telefona, napraviću vam mikrofon. Kondenzatorski, sa sopstvenim napajanjem.

- Dođi kod mene večeras, naći ću membrane. I odmah počni da praviš mikrofon. Sutra putujem. Kad se vratim, odmah će nam trebati.

- Putujete u inostranstvo?

- Još uvek to nije inostranstvo. Idem u Vršac, na nekoliko dana. Nisam bio u toj kući skoro dve godine. Ko zna, možda su se i pacovi zapatili.

- Pacovi moraju da jedu nešto.

- Ima tamo knjiga koliko god hoćeš.

- E, da: za M3 treba nam tanjir.

- A šta je sa originalnim?

- Ukrao neko.

- O, jebem li im majku...