Dušan Gojkov: Album fotografija

Terra incognita

Putovanja po Jugoslaviji, danas, izgledaju kao ona iz sedamnaestog veka. Dugotrajne pripreme, čekanja...

Ipak, gospodo, jednu pijanu čašu Banatu!

San, u autobusu:

Gledam kako Hiperid pred mudracima cepa haljinu Frine iz Tespije. A te grudi...

Nedostaje mi N., malo. Cimetni oblak, koji ju je uvek pratio.

Bude me vesti koje vozač autobusa pušta glasno: izglasano nepoverenje saveznoj vladi.

Kojoj vladi? Koje zemlje? Ništa mi nije jasno.

Počinje da pada kiša.

U Vršcu sneg, u krpicama, tu i tamo. I kiša, neka čudna, ledena.

Kuća jablanova hladna, zidovi smrznuti. Gasa za grejanje skoro nema. Sedim u Žutoj sobi, u kaputu, dah koji se ledi. Iz mene izbija para. Pošta, pristigla u ove dve godine, koliko me nije bilo: poneka čestitka za neke, davno prošle praznike, onda časopisi, besmislene literarne polemike, svađe profesora i asistenata književnosti...

Novu godinu dočekujem u novom krilu Kuće. Toplije je, za nijansu.

U ponoć rafali, rakete iz signalnih pištolja. Čitav vatromet.

Nakon toga tišina.

Jablanovi kroz prozor.

Svodim račune, preturam po 1991. i 1992.:

Sa nesažvakanom istinom u ustima, izvesno vreme, nestao sam iz sopstvenog života... Sada radim na svom novom početku - reče Pesnik.

Ne ponosim se svojim čergarskim vremenom. Voleo bih da mi se poslednje dve godine nisu desile.

Bar kad bih znao, šta li sam to tražio?

Lepo kaže Crnjanski: ...Topografska karta njegovog kretanja... liči na seizmografski snimak, na kardiogram bolesnog srca, na trčkaranje miša po mišolovkama. To, nije nimalo sramota. Ludačko je samo kako taj čovek traži ono, čega nema, što je izgubio, što više, nikad, ne može naći!

Nema Novogodišnjeg koncerta iz Beča. Za nas. Zbog sankcija.

Neće biti ni FEST-a ove godine.

A od ponoći, sve evropske granice su otvorene.

Telefonom mi javljaju o spiskovima zaposlenih u Radio televiziji Srbije koje čeka "prinudni odmor" ili otkaz.

Sređujem biblioteku - sve što je pred moj odlazak preneto iz kuće na Dorćolu, samo je nabacano, bez reda. Pokušavam da uklopim svoje knjige s knjigama mojih prethodnika - oca, dede, pradede, čukundede. Neke odvajam: zatrebaće mi u Beogradu.

Uglavnom, gomila đubreta. Balast u kući, od kojeg će se jednog dana čitava zgrada srušiti. Ili zapaliti.

Kažu da se čak i Šamael na kolenima moli.

Ali to ne pomaže.

Bar ne meni. Jer u tako nešto ne verujem.

Ne više.

Hladno.

U selima oko Studenice vukovi su, kažu, kao domaće životinje. Silaze među ljude.

Jedan čovek pronađen smrznut u požeškoj čekaonici železničke stanice.

Šetnja po Bregu. Komšijski kučići s lakoćom, ja uz bolove u grudima, levoj ruci. Kod Crkvice stajemo da predahnemo. Skidam šešir i vidim: znoj je probio kroz traku.

Hodajući po šumi, motam lulu, olovke, kamenčiće, staro kestenje po rukama...

Valjda to pomaže koncentraciji.

Nije glupo držati ni tu šolju čaja u ruci...

Umro Nurejev.

Zbog hladnoće narod seče šume i parkove. Već su i vršački Gradski park počeli da skrnave.

A ona pesma Tadeuša Ruževiča...

Viski s malo vode, izjutra.

Nekoliko dana bilo je toplo u Kući, sad nestaje plina. Možda se valja vratiti u Beograd. Ipak, svejedno je gde ću se smrzavati.

zatreperi žica / u uglu zablista komad stakla / bolest / visi na zidu / više kao dekor / nežan / plavičast dodir / puka slučajnost

Jutro u Plavoj sobi. Uz čaj, bez mleka. Nemam cigarete - nema ih nigde u gradu.

Slavska sveća, dogoreva još u toku prepodneva.

Ne znam ima li više svrhe održavati...

Položen kamen temeljac za prvo izbegličko naselje u Deliblatskoj peščari.

Tužno mi je saznanje da mojom zemljom ponovo kruže ljudi s nekakvim novim Nanzenovim pasošima.

Još tužnije je što shvatam da će tih papira uvek biti.

 

San:

Zimovanje u nekom studentskom hostelu, kao na omladinskoj radnoj akciji. Svi su se lepo smestili, svi imaju krevete, samo ja idem od sobe do sobe. Tražim. Za mene nema mesta. Spavam sedeći na tvrdoj, daktilografskoj stolici u hodniku hostela, svi me preskaču, poneko me i zgazi.

Ponovo Beograd.

 

Radio

I, kako vam se čini tekst?

Dobar je, Lazare. Radiofonski. Moram da priznam da nisam sve razumeo.

Kad se to izgovori i upakuje, biće sasvim drugačije. Da vidimo tu partituru.

Izvolite.

Ovo je interesantno... Klasičan gudački kvartet?

Da. Dve violine, viola, čelo.

Hmmm... A ovde ide ponovo... Da. Imam nekoliko molbi. Sitnih.

Da čujem.

Možete li umesto uobičajene postave da uzmete violu, violončelo i dva kontrabasa? Onda sve ide u niži registar.

Pa, ne znam... Moglo bi, svakako, samo gde da nađemo dva kontrabasista?

Ima ih na fakultetu, siguran sam.

Ali neće da rade za džabe.

Pa pitaćemo. Šta nas košta. Ako ne, nasnimavaćemo. Znači, to je, u načelu, sređeno. Idemo dalje. Ovde bih voleo da stanemo, vidite, kod ovog takta, tu ubacujemo jednu polovinu i jednu četvrtinu pauze, sve ostaje valcer, pa ponavljamo od takta osam, tako, ali ovaj put kontrabasi idu razloženo, ne želim da bude picikato, nego samo isečeno.

Da vidimo... A finale?

Čitava stvar se lupuje. To bi mogao da bude lajtmotiv broj jedan, kad ponovo dođu do ovog mesta, idu u krešendo, bacamo ga u hol...

Mogu li da sednem za klavir?

Naravno, zato smo se i našli ovde.

Da se neko ne naljuti?

Šta vam je, Jazzbina je naša kafana. Moj kolega s radija ovde pravi književne večeri. Uostalom, vidite da smo sami.

Koji kolega?

Gospar.

Onaj dubrovački Židov?

Aha. Ali, samo otac mu je Dubrovčanin. Majka je s Čubure.

Nisam znao da njega zanima išta osim alkohola.

Aha.

Nije baš naštimano... Znači, mislili ste ovo... pa ovo... i onda...!

Otprilike. Samo... dozvoljavate? Na ovom mestu idemo... i tek onda...!

Dobro zvuči.

Još bolje će zvučati s gudačima. Da popijemo još po nešto?

 

Terra incognita

Nema cigareta ni u Beogradu. Čak ni na crnoj berzi.

Washington Post: "Ženeva je gubitak vremena. Rešenje je u energičnoj intervenciji".

"Jedna Svanova ljubav." I zaspim.

Danas dolaze prvi legionari u Bosnu i Hercegovinu.

jedan izveštačeno slobodan skok i ono što je ostalo klati se na vetru vrlo neumesno u ovakvoj prilici ubrzo počinje da smrdi nadaleko kroz vekove dugo razmišljam bez razočarenja u suštinu misli tek tako o punoći boje na primer

tvrdim da ne bi vaskrs'o da ga nisu izdali vaskrsavaju samo izdani

U autobusu devojka sa štenetom u krilu. Ne zna se ko ima uplašenije oči.

U SKC-u neki džez. Plakati s likovima političara obešeni visoko na banderama, grad još uvek okićen raznobojnim sijalicama.

Danima pišem, popravljam, glancam... Ipak, loša je to literatura, ma koliko se ja trudio. Bojim se da gubim i ono malo šlifa.

Na granici oružani prepad na kombi koji je prevozio opremu NTV-Studija B.

Samoubistvo u zgradi Radija, priča se. Žena sa "spiska za prinudni odmor".

Osam mrtvih u redu za vodu u Sarajevu.

Da li postoji primarno ljudsko osećanje? I ako postoji, da li je ono ljubav ili mržnja?

Ipak, lepo jutro. Sine ira, što je dobro. Živci su mi ionako već propali.

Najstrašnija fotografija u enciklopediji o Drugom svetskom ratu: "Štuke" iznad Akropolja.

Uvek prvo zarumeni. Iznad golog drveća.

Mesec još uvek na nebu.

Prvi tramvaji puni radnika škripe, čujem ih.

Na Trgu Republike jedan čovek spava, ležeći na ivici fontane ispred Gradske kafane.

Red za kamate ispred privatne banke, od pozorišta "Boško Buha" skoro do Filozofskog fakulteta. Narod u redu ćuti. Ne gledaju se međusobno, ne gledaju van reda, u ljudi što idu na posao i zainteresovano zure. Povremeno, penzioneri gunđaju, više za sebe, neka čudna vrsta dijaloga ipak postoji. Nekoliko puta redom prođe žamor. Neartikulisan. Niko ne govori, a opet...

Natpis u izlogu: Die Echten Reder - Mozart Kugeln.

Pa onda zgrade dobijaju neku roze boju...

Autobus br. 16 stoji na semaforu. Na pešačkom prelazu jedan mladić bije neku staru ženu.

on: mlad, visok, lep

ona: u sedmoj deceniji života, leži na trotoaru

on: šutira je

autobus: stoji

svi gledamo

pali se žuto

pa zeleno

odlazimo

nikom ništa

Ipak, izuzetno srećan dan. Uspeo sam da pronađem mastilo za naliv-pero. Oh, kako smo pokatkad sebični...

Od dve stotine pedeset kuća u jednom selu u Srbiji ovog proleća sejaće samo osam. Nema novaca ni za seme, ni za đubrivo... O nafti da ne govorimo.

Reinkarnativna mitologija kao metod, religijska praksa (konstruisana spekulacija), kao politički stav i propagandni materijal...

Ne. Nisam shvatio. Funkcionišu na magijskom principu, jer magija upravlja silama, religija je moljakanje.

Budim se pre izlaska sunca. Jutarnji rituali, čišćenja, očišćenja. Zapisujem snove.

Šta je ono pravo? Ovo, ili ono, i kad zapravo sanjam? Na oba sveta postoje zakoni po kojima stvari funkcionišu. I tamo zapisujem ono što mi se ovde dešava. Leptir ili kaluđer.

Pa čitam. Melange.

Uvek s nestrpljenjem pročitam isprva novoprevedeni Valerijev tom odjednom, u brzini. Posle čitam polako, uz vraćanje. Uvek na dohvat ruke, sa mnom i na putovanjima, ovih nekoliko knjižica - Valerijeve Cahiers, Joneskovo La quete intermittente, Frišov Forderungen Des Tages.

Preuzeću previše. Ova trojica su pisci sub speciae utilitatis, ali ne treba preterivati. Erudicija neizbežno vodi ka nemogućnosti izražavanja sopstvenog talenta. Opet, kako sebi dopustiti, i propustiti nešto tako lepo?

Uostalom, čovekovo sećanje je samo slika, ispisana jezikom nukleinskih kiselina na mnogomolekularnim asinhroničnim kristalima. Dakle, baš me briga.

Čitam. Dišem ravnomerno. Zamišljam da nisam sam u krevetu. Da pored mene neko spava.

Kafa. I burbon, sa malo vode. Pa se pokatkad već izjutra napijem.

Biva i to.

Uglavnom, čekam da sunce obasja uzglavlje. Provuče se kroz roletne, i tu je, sedam - osam minuta, pa nestane. Zađe, za roletnu.

Tad je jutro (complacencies of pegnoir) gotovo. Počinje dan, radni. Svaki je dan, za nas koji bolujemo od bolesti pisanja, radni. A i radio mora da svira.

Tuš će me bolno otrezniti, znam.

Kao da promenom te svetlosti - iz žućkaste u sivkasto-plavičasto-beličasto-zimsko-hladnu, moj odnos prema danu...

Predlog za novi grb Sereje. Orlušina. Ponosita, jasno.

Na današnji dan pre tri godine Slovenci su napustili XIV Kongres SKJ. Sećam se da sam vest čuo preko radija, dok sam u Univerzitetskoj biblioteci pripremao esej o rimskoj retorici.

Osnovano Javno preduzeće za održavanje skloništa od vazdušnih udara.

Železnica ukinula sve vozove sa dizel vučom.

Srpski operetni fašisti pozdravljaju s radošću ukidanje, zbog sankcija, "jezuitsko-jevrejsko-masonske propagandne tvorevine Trulog Zapada" - Paje Patka.

Žilnik priča iskustvo s italijanske granice: "Kad je video moj crveni pasoš, carinik me je poslao u posebnu sobu, mislim, pretresaće me. Ulazi unutra, zaključava vrata. Rekoh - ovaj će sad i da me bije - ali on mi pojuri u zagrljaj: Serbo, Serbo, io sono fascista, takoše, otac mi je bio fašista, deda mi je bio fašista, ti, jedan Srbin, i ja, sad se razumemo..."

Danas prve mimoze, uostalom jako skupe.

 

Lazar. Sofija.

Prvi sastanak s lektorkom skoro profesionalan. On ozbiljan, lista knjigu snimanja i objašnjava o čemu je reč u drami. Skreće pažnju na replike za koje nije siguran kako se izgovaraju. Ona klima glavom, gleda ga pažljivo. Potom, kad deluje kao da je završio, pita ga da li hoće sa njom na čašu vina. Kaže, čula je da se on razume u vino. A i bolje poznaje Beograd od nje.

Odlaze u restoran. Ne nalaze čak ni pristojno vino, samo konfekciju, pa ona naručuje toplu čokoladu, on čaj.

Ona priča političke viceve.

On nije ni čuo za više od polovine aktera u vicu, ali se smeje od srca, jer se pred kraj ona uvek tako lepo osmehne...