Dušan Gojkov: Album fotografija

Terra incognita

Andrej mi piše da u Pragu ima restorana s natpisima "Zabranjen ulaz Jugoslovenima."

Sednica Vrhovnog saveta odbrane SRJ. Podizanje borbene gotovosti.

Ovih dana čeka me "epistolarna delatnost". U zaostatku sam s pismima već dve - tri nedelje.

Sutra - prekosutra treba da stigne scenario s lekture. Verovatno sažvakan, pa ispljunut. Lektorka je fina devojka, zabavna, osmehuje se stalno, ali "ispod mire sto đavola vire"... Primećuje, uostalom, čak i u svakodnevnom govoru, da sam jezik zaista počeo da zaboravljam. Onda sve to ponovno prekucavati... Sad, čekajući, nemam volje ni pisma da pišem

U pola četiri izjutra čitam sebi Bajrona, naglas, ali tiho.

Može to da deluje i previše sladostrasno...

Na kraju krajeva, moj život - revue des bevues.

"Učim se" stranim jezicima. Kako vidim u knjizi koju listam ni sam ne znajući zašto, Il y en a une chez moi et l'autre se trouve chez toi kaže se na nekom tamo jeziku Tella yat g-dar-i ta-yad tella g-dar-ek.

Možda će mi i zatrebati, ko zna.

Vozim se potpuno novim autobusom. Pa crknu vrata.

Čitav dan, pognut, nad pisaćom mašinom. Od deset do dvadeset tri sata.

Nesanica. Već danima, noćima.

Mleko 3.200 dinara.

Ali ga nema nigde.

Psihijatar na televiziji kaže: "Nije meni tako teško kao novinarima. Ja sam zaštićen u ordinaciji".

Razmišljam ima li svrhe. Ima li svrhe išta zapisivati.

u snegu / belom / zaleđene / lokve krvi / i cipela / puna ljudske noge / (kažu preko radija)

Sarajevo.

Događaj sakralizuje teritoriju, i obrnuto, profanizuje je.

Učestalo ponavljanje događaja utiče na sakralizaciju mesta.

Ipak, siguran sam da bi Sarajlije više volele da žive u nekom sasvim običnom gradu.

Tek sam skoro, u inostranstvu, shvatio da su 40-tih, 50-tih i 60-tih godina po čitavoj Evropi postojali logori za izbeglice iz Jugoslavije. A onda su, 70-tih, jugoslovenske vlasti dozvolile "privremeni rad u inostranstvu".

Jedna nemačka marka 4.100 dinara.

Plata predsednika Republike petnaest puta veća od prosečne radničke plate - piše u novinama.

bolje obavi poslove oblaci neće pobeći biće uvek na nebu iako ne baš isti a to i nije toliko važno ne čekaj više telefonski poziv ili ono značajno pismo više nema nikog ko bi te pozvao bolje obavi poslove misli na budućnost teeeešku

Ukočen, u krevetu.

Fragmenti nečega.

Zapisujem, probuđen, u tami, ne paleći svetlo, ne gledajući u papir.

Mrak.

San:

Imam utisak kao da uranjam u bazen ispunjen fluidnom zelenkastom tečnošću koja najviše liči na šampon za kosu, naravno da nije šampon, deluje isceljujuće...

Ponovo sneg, mraz, poledica.

Na prinudnom odmoru u Srbiji je osam stotina hiljada radnika.

Od sutra počinju ponovne restrikcije struje.

Noć.

Radim. Uobičajeno, skoro do kraja. Onda praznina. Išlo je kao i uvek, samo od sebe. Ispada besmislena priča, bez kraja. Ne. Možda sutra.

Sad samo valja zaspati.

Radio

Parlez plus bas, parce que les murs ont des oreilles!

Molim te ponovno: ja to, što sam rekao, nisam rekao za sebe, ti si to slučajno čuo! Ja sam, doduše, überspannt, ali ja ne želim tu forme radi ispasti kao klevetnik u tvojim očima, a pogotovu ne zbog jedne meni savršeno indiferentne žene!

A ti ne možeš pojmiti da se tu ne radi o nekoj "indiferentnoj ženi"?

Za mene je ta žena potpuno indiferentna, da ne kažem mnogo negativnije!

Rez. Saša, molim te: Stavi tačku nakon "za mene je ta žena potpuno indiferentna". Napravi kratku cezuru, dve sekunde, pa tiho reci - približi se za to mikrofonu, malo, ne toliko, e tako - "Da ne kažem nešto mnogo negativnije". Dakle, kao da to kažeš sebi u bradu. Da čujem.

- Da ne kažem nešto mnogo negativnije.

- Molim te, čitavu repliku. I budi razgovetniji. Nemoj stvarno da govoriš sebi u bradu, ništa nismo razumeli.

- Za mene je ta žena potpuno indiferentna. Da ne kažem nešto mnogo negativnije.

- Dobro. Hajde da slikamo. Poslednje reči su "a ti ne možeš pojmiti da se tu ne radi o nekoj indiferentnoj ženi". Posle tvoje replike ide grmljavina. Dajte joj vremena da se razmaše. Glembaj, gledaj moju ruku. Krećeš tek na moj znak... Idemo na crveno...

- Za mene je ta žena potpuno indiferentna. Da ne kažem nešto mnogo negativnije.

- Grmljavina, odmah! ... Sad!

Da, to si ti! Pravi Danijeli!

Meni je lično drago da nisam Glembaj!

Da. Uvijek je tako bilo! Kad god sam ja pristupio jednom od vas, u bilo čemu, bilo s kakvom molbom ili namjerom, uvijek, da, uvijek se dogodilo jedno te jedno: uvijek se preda mnom javila ova vaša Danijeli - grimasa, s jednim višim prezirom za sve, što niste vi! Gospoda! Gospoda Danijeli, venecijanski grandi! A ja, tko sam ja? Nekakav međimurski parveni.

To ste vi rekli... Vidite, počela je kiša.

Terra incognita

San:

Koncentracioni logor. Ali moderan. Sav u staklu, čeliku, plastici. Zatvorenici sami čuvaju jedni druge, kako je često slučaj. Stražari samo stoje i gledaju.

Na televiziji priče o privrednim uspesima.

Grad je uzbuđen zbog dečaka od četiri i po godine, kojeg su vršnjaci pretukli u vrtiću. Grebali su ga, boli olovkama... Videli su na televiziji kako se to radi.

Takođe, sinoć na televiziji žena koju su ostavili na porodiljskom stolu. Rodila sina sama, dete se ugušilo.

Umrla Desanka Maksimović.

Uveče u pozorištu. Humor ovom narodu više ne treba. Niko se ne smeje, osim na psovke i banalnosti.

Posle, u pozorišnom bifeu iza scene. Najtužnijem pozorišnom bifeu mog života. Iako su glumci sjajni, oseća se da je sve ostalo druge klase. I repertoar, i vino, i razgovori koji se vode...

Onda ne nekoj slikarskoj zabavi - skoro čitavu noć. Potom ležim, mamuran. Nije to loše, kao eksperiment. Piti i drati se cele noći.

iz moderne metalne stolice gledam odsjaj zalaska na sveže opranom prozoru a moj prijatelj gleda nekako preko mog ramena u zid verovatno o nečemu misli u daljini u magli u sumraku grade se nova naselja

Na ulici:

Dvoje ljudi (muž i žena?) hodaju pod ruku. U jednom trenutku žena se okreće k muškarcu, glasno ga pljuje u lice. On se samo malo trgne, ne reaguje, čak se i ne obriše... Hodaju i dalje.

Laku noć. Spavaj mirno.

vetar danas miriše / na zumbule / otkud zumbuli / usred grada

Podne. Čujem zvono s crkve.

Jedna od crkvenih zapovesti je i "moliti se za one koji su na vlasti". Bizantinizam, rekla bi naša zapadna braća.

Odlazim u samouslugu i vraćam se, prazne torbe, osramoćen. A ne treba mene da bude sramota.

Uveče čitam Homera, neko staro Tojbnerovo izdanje i jedem narandžu. Dobio sam dve narandže i dva kivija od prijateljice. Zvuči strašno. I jeste.

Prispava mi se, bonom za deterdžent označavam stranicu u knjizi gde sam stao.

Lazar. Sofija.

Posmatra mladu lektorku (samo dvadeset godina, moj Bože), vidi nešto čudno, nešto poznato u njenim očima... Ali ga osmeh privuče i on na oči zaboravi.

Uživa u osmehu jednog deteta.

U osmehu jedne mlade žene.

Terra incognita

Dani su prekratki, umor (moja granica) brži je.

Loading. Poslednjim ostacima viskija iz podruma. Ima i nešto dalmatinskog vina, ali i ono je pri kraju.

Radim. Teško i naporno. Shvatam da je ono stanje retkost. Neću ga više olako shvatati i prestajati da pišem kad sam umoran, makar na nos pao.

I eto, sad valja dorađivati. Prvi deo, napisan u magnovenju, nema veze s drugim, pisanim razumom.

San:

Stanujem u dubokoj džungli, susedi su mi porodica majmuna. Skriveni smo od pogleda planinama. Shangri-La.

Živimo od čaja i mramornih kolača.

Prijatelj mi donosi na poklon dve trake za pisaću mašinu. Jednu sasvim malo korišćenu, drugu potpuno novu, u plastičnom omotu. Da čudne radosti!

Pijemo neko belo vino iz Dalja, Erduta. Piše Graševina, no, nije. Najviše liči na nezreli šampanj. Otkud sad to?

A umesto pampura, poklopac kao s boce antifriza. Adekvatno.

Danas završen novi pravopis srpskog jezika.

1. Kremacija, bez verskog obreda, bez ikakvog religioznog znaka.

2. Pepeo da se prospe.

Izuzetno snažna granica: ništa zaista vredno ne mogu da prenesem preko nje. Sve zbrkano, pomešano...

A uskoro očekujem novu priču... noćas... sledeće noći...

Osnovan Međunarodni tribunal za ratne zločine počinjene u nekadašnjoj Jugoslaviji.

Pada sneg, već tri dana. Nema ni goriva, ni soli, tako da su ulice zatrpane. Nemam zimske cipele (još uvek hodam u proletnjim cipelama iz Njujorka i sećam se Knuta Hamsuna u pritvoru, sa njegovim plitkim cipelama iz Dubrovnika), pa se kližem, blatnjav sneg kvasi mi noge... Nema veze.

Čekam red u banci, sav srećan jer - pronašao sam sijalice od 100W u radnji preko puta. Jedna košta 8.123 dinara. Nakon pet minuta, s novcem, dolazim da ih kupim. 16.400 dinara komad.

Kupujem i sto grama duvana za lulu, i gotovo. Novca više nema.

Lazar. Sofija.

Posle posla, šetaju besciljno po gradu.

Danima.

Obilaze Kalemegdan, Tašmajdan, Košutnjak, Topčider.

Povremeno, kad imaju novca, sede uz kolač ili čašu vina u restoranu, razgovaraju o literaturi.

Ona često uspeva da ga navede da priča o sebi.