Dušan Gojkov: Album fotografija
Terra incognita
Uveče, u novinama tekst o ranjenim bebama u Bosni, bez ruku, nogu... Sa fotografijama.
Saša donosi Pinot Blanc 1990.
A i nije neko vino.
Al' je godina bila skoro lepa. Mirna.
"Učim" Sofiju da pije vino: "Čašu drži za nožicu, da ne ugreješ tečnost. Pogledaj k svetlu: vidiš - svetlozlatasto, uz malo zelenog. Sad promućkaj celu čašu, ne tako, nežnije, laganim krugovima. Pomiriši. Miriše na voće, cveće?"
Sofija kaže da ne budem bedast.
Saša se smeje, kaže: "On to meni radi već godinama, pa sam oguglao."
Počela padobranska isporuka humanitarne pomoći.
Calvin: "I feel I have an obligation to keep a journal of my thoughts. Being a Genius, my ideas are naturally more important and interesting than other people's. So, I figure the world would benefit from a record of my mental activities."
Hobbes: "How philantropic of you."
Calvin: "Well, the world isn't going to get it cheap."
Hobbes: "So, what are you writing today?"
Calvin: "I couldn't really think of anything. So, I'm drawing some Martians attacking Indianapolis."
Jedna nemačka marka 14.000 dinara.
Lazar. Sofija.
Ovako: torero stoji napregnut, leva noga mu se, zategnuta, ukopava u vrući, žuti pesak, desnom nogom podrhtava.
Čeka.
Isto tako: ljubavnik očekuje odgovor na neizrečeno pitanje. Podrhtavaju mu ruke, usne.
Ipak, pokušava da ne pokaže da ga je strah. Kao, pitanje nikada nije ni postojalo.
Terra incognita
Divan dan. U šetnji parkom. Pa opet bolovi u grudima, ruci, nozi.
Umoran sam više, umoran. Umoran od bolova.
Jutro nekako sivkasto. Zima. Blato i prašina. Smog. Valjalo bi raditi, nekako nemam snage.
Sad u sobi, uz kafu i gomilu tuđih knjiga.
Potrošačka korpa za prošli mesec bila je četiri i po miliona dinara. Šest puta više od moje plate.
Štrajkuju rudari, radnici fabrike automobila, prosvetni radnici.
Lazar.
Zbunjen sam.
Zbunjen, mator i uplašen.
Bojim se, kako se čini, sopstvene strasti. Jer, strast se zadovolji i prođe.
A ne želim da ovo tako brzo prođe.
L.
Terra incognita
Sinoć opet mali srčani udar, kako izgleda.
Nitroglicerin lingvalete.
Čitav dan od lekara do lekara. Neugodno.
Svetli trenutak: kardiolog, dok me pregleda, recituje Puškina.
Radio
- Dajte, gospodo, malo pažnje: ova scena može vama biti smrtno ozbiljna, možda bi je Krleža i zamislio tako, da ju je napisao, ali bih ja ipak voleo da je izgovorite bez toliko patosa. Ako nije problem. Da čujemo.
Der Sensemann, der Sensemann, der arbeitet präzis! Jawohl, der arbeitet virundzwanzig Stunden täglich! A sada će doći ovi siromasi, što smrde po luku i znoju, i odnijet će gospođu Tajnu savjetnicu Njegova Veličanstva kao što se nose sve teške stvari: klavir i kredence! Još oni masivni koraci, one neugodne teške škornje na parketu, onda na stubama i - bilo pa nije.
Kao što glupo živimo, isto tako glupo i umiremo! Već me dugo muči ideja, kako su zapravo, naši pogrebi barbarski primitivni i neukusni! Ta me misao već dugo muči! Niste li primjetili jednu strašnu stvar: kako naši mrtvaci sami, potpuno sami putuju gradom od stana do mrtvačnice? U kućama čuje se još i plač, tu ljudi još lamentiraju, viču, žaloste se iskreno. Na groblju, to je već više-manje predstava, ali, zapravo, pravi sprovod, poslijednja šetnja između postelje i mrtvačnice...
- Rez! Preskočio si čitav red. Posle "ali zapravo pravi sprovod" ide "posljednja šetnja mrtvaca po gradskim ulicama"... i tako dalje. Idemo od početka tvoje replike, "kao što glupo živimo". Idemo novinarski: na ruku. Pazi, mikrofon je dignut!
Kao što glupo živimo, isto tako glupo i umiremo! Već me dugo muči ideja, kako su zapravo, naši pogrebi barbarski primitivni i neukusni! Ta me misao već dugo muči! Niste li primjetili jednu strašnu stvar: kako naši mrtvaci sami, potpuno sami putuju gradom od stana do i plač, tu ljudi još lamentiraju, viču, žaloste se iskreno. Na groblju, to je već mrtvačnice? U kućama čuje se još više-manje predstava, ali, zapravo, pravi sprovod, poslijednja šetnja po gradskim ulicama, to je ta samotna šetnja između postelje i mrtvačnice... Potpuno ostavljeni ljudi iz svoga stana u nepovrat. i sami, putuju
Ja, das haben Sie sehr gut bemerkt, Herr Doktor! Bei den Leichenbegangnissen geht's immer lustig zu! Das ist immer eine Art Vorstellung: tamo se drže i govori, pale se baklje, ljudi nose kišobrane. I još nešto, haben sie nicht bemerkt? Ljudi su na sprovodu uvijek vicig! Alle Menchen erzahlen Witze, sind geistreich! A vi imate pravo: pravi sprovod je ovaj put kroz grad do mrtvačnice: hier afu diesem Wege ist der Mensch vollkommen allein!
Tot kann der Mensch nich allein sein Ilustrissime, To je savršeno ateistički Einstellung, Ilustrissime! Mrtvaci ne mogu biti više sami poslije svoje subjektivne smrti! U smrti čovjek se spaja s posljenjim razlogom sviju stvari: kao što se sve vode vraćaju moru, tako i naša duša poslije smrti utječe natrag u Boga. Causa efficiens, formalis et finalis!
Da ste u životu ikada secirali samo jednu jedinu žabu, vi ne biste tako očajno gnjavili, dragi Zilberbrant! S ovim svojim kapelanskim načinom vi mi kakikad idete doista na nerve. Smrt nije ništa drugo nego jedna sasma logična izmjena materije! Smrt, konačno, sama po sebi, to je prosta mehanička pojava. Posljednja kontrakcija izvjesne muskule poslije čitavog niza kontrakcija te iste muskule po nekoj dubokoj zakonitosti, i isto tako: zastoj gibanja, smiranje. Da. To je mehanika! I njihalo se njiše pa poslije izvjesnog broja njihanja stane. To je sve mehanika, i ustvari, sve je to mnogo jednostavnije no što se na prvi pogled čini. I to se sve zbiva po jednoj duboko nevidljivoj zakonitosti, logično i zapravo vrlo jednostavno i mudro.
Ako se ne varam, Ilustrissime, ja sam to upravo i rekao. Samo sam ga drugojače definirao. Ali, nemojmo se prepirati. Vidjeste li oglas u novinama povodom smrti Tajne savjetniceNjegovog Veličanstva?
Svakako. Ipak, ovaj ton tih plaćenih oglasa o smrtima iz društva, što je to prešlo kod nas svaku granicu ukusa, to već postaje direktno neukusno. "Težak udarac sudbine", "neumoljiva smrt", "uglednom rodoljubu i javnom radniku na polju privrede i narodnog blagostanja naše iskreno suučešće"! Čovjek danas plati tri hiljade i sam sebi izražava javno u novinama "svoje iskreno suučešće"! U plaćenom oglasu! Ipak monstruozno!
Sofija.
Lazare,
Jesi li siguran da je ovo samo strast i da ona prolazi?
Pa što i ako prođe?
Bolje je da na kratko imamo sve, nego da doživotno skupljamo mrvice i kajemo se zbog nečega kaj nismo učinili. I kaj se, mene, uopće, tiče što si ti stariji? Kak' možeš suditi o tomu, o bilo čemu, ak' me ne poznaješ?
A osjećam da neće proći.
Tvoja Sofija
Terra incognita
Čitav dan kucam. Od ranog jutra do kasne večeri. Ali, premalo teksta.
Nazirem potku. Ali samo nazirem. Ne vidim je. Kao kroz zavesu. Ne. Kroz draperije, svetluca ispod, povremeno se pomeri, pa po micanju tkanine shvatim da je tu...
između zidina / debelih / sedim / patiniran / smeđa muzika / stapa se / s trenutkom obamrlosti
o,
kako su lepi / čempresi uz groblje
Lazar. Sofija.
Ona ustaje, prilazi mu s leđa.
Tišina.
On oseća njenu blizinu. Njen miris. Ne sme da je dodirne, iako to želi. Samo govori, govori... sve, tako, nekakve gluposti.
I onda:
On i ne zna gde ga je poljubila. Oseća taj poljubac čitavim telom.
Terra incognita
Gubim vreme za trenutke lucidnosti što tu i tamo probijaju kroz moje kardiološko ludilo - a ta lucidnost mi je tako potrebna! Inače, počeću da pišem previše hermetično, metahermetično, ma šta to značilo...
Opet, jebeš erudiciju: vidi samo borhesovce - čemu oni uopšte služe?
(Jeretiče, jeretiče... Heee, heee...)
Kišan dan. Ležiš u krevetu, a šumno udaranje kiše po krovu kolibe kao da je usmereno protiv tvojih rođenih grudi. Po ivici isturenog krova, kapljice se pojavljuju mehanički kao svetiljke kad se pale duž jedne strane ulica. Zatim padaju. Odjednom, poput divlje zveri, jurne neki starac preko livade da se okupa u kiši. Dobovanje kišnih kapi u noći. Sediš kao u kutiji za violinu. Ujutru, meka zemlja pod nogama.
Lazar. Sofija.
- Nije reč o kukavičluku, draga moja. Imaj u vidu da - to je neizbežno - stalno vidim svoju sliku, kao iz sentimentalnog patetičnog popodnevnog štiva za domaćice: urednik koji se udvara mladoj saradnici. Fuj. I sve se, na happy kraju, desi upravo onako kako treba: ona pronađe nekog mlađeg, zdravijeg, lepšeg (ako ti je to uopšte, bitno - a tvoj ukus, za sad, dokazuje da nije), koji je posmatra već dugo, ali nije smeo od urednika da joj priđe... itd.
To je melodrama koju smo i ti i ja i čuli i videli već toliko puta, sve o promašenim životima, o navikama, o obavezama. Verovatno, čim oboje naizust znamo tu priču, mora biti da je istinita.
Nekako, kad sam prevalio tu, za mene prokletu tridesetu, osedeo, skoro onemoćao, sve me je lupilo u lice, kao list novina što se digne na vetru.
I nije to momentalno: vetar u poslednje vreme stalno duva, i nosi otpatke.
Sve je to patetično i smešno.
Ti, ne zaboravi to, imaš deset godina manje od mene. I to nikad ništa neće promeniti.
- Čuj me sad dobro: naša veza ne liči na popodnevno štivo za domaćice. To nije hertz-roman. To je život. Možda nisi primjetio?
A ja svoj i tvoj život ne smatram pričom uz laku glazbu iz "Arene". Sram te bilo.
Radio
- Možemo reći, da je naša crkva, i neću samo da kažem crkva, nego i naše su škole njena... Joco, Joco, Wie heist man das... um Gottes Willen! - zadužbina! Da, da, zadužbina, možemo reći. Laka joj crna, laka joj crna zemlja!
- Daj da vidimo kako ćemo da napravimo taj zvuk grudvi što padaju na sanduk.
- Prvo se valjda čuju novčići kako udaraju dole.
- Da. Može i to, pa onda grumenje, tek onda ašov...
- Lazare, bojim se da je to preteran zahtev za ovaj studio.
- Misliš? Onda ćemo uzeti Nagru i snimiti dokumentarno.
- Ja na groblje s magnetofonom ne idem.
- Šta je, frka?
- Nego? Al' ne od vampira. Od rodbine.
- Daj novine. Vidi: sutra je sahrana ovog. Neki kriminalac, ili privrednik, političar, šta li je. Biće i televizija, verovatno. Šta te briga. Nabaviću ti akreditive. Došao si da kobajagi tonski slikaš govorancije, samo ga na kraju ostavi uključenog. Ako hoćeš, idemo zajedno.
- Tako može.
Lazar. Sofija.
- Prepoznaj ovo: kad spušta se noć a duboke sjeni pokriju polja i pute ko krila velike, crne ptice - tad smreke u parku zašute...
- Mihovil Nikolić.
- Bravo! Sad ti, Lazare?
- I osećam tada da, k'o nekad, sama, nad nesrećnom kobi što steže sve jače, nad plemenom koje obuhvata tama, stara crna gospa zapeva i plače...
- Ne znam.
- Rakić, sram te bilo.
- Mi Rakića u školi nismo učili.
- Eto ti ga na. Lingvista. A ćirilicu znate, gospođice?
- Ne budi bezobrazan. Uostalom, ni ti ne znaš sve.
- Dobro. Znam ponešto o vinima, francuskoj kuhinji, poeziji, pomalo o svom poslu... Znam da kucam naslepo na pisaćoj mašini. Veoma brzo. Znam da promenim gumicu na česmi, da isečem luk na sitne komadiće... Eto. Sve neke beznačajne stvari. Ali, kao ljubavnik sam očajan. Dokazano. Sve žene do sad su mi to rekle.
- Nisi ti uopće tako loš ljubavnik. One koje su ti to rekle, nisu imale pojma. Samo se bojim da mi ne krepaš u krevetu.
- Baš si ljubazna prema meni. Kakav diplomata. I neću ti capnuti u krevetu. Moje srce je u boljem stanju nego tvoje.
- Pričaj mi nekaj više o tomu.
- Nije to vic. Ja zaista nisam dobar ljubavnik. Samo te volim, mislim. To je sve.
Ona ne stiže da odgovori, jer gost u sobi pored navija sat. Sve se čuje savršeno, kao da je pored kreveta u kojem leže. Smeju se, tiho. Ko je mogao da pretpostavi da su zidovi tako tanki?