Dušan Gojkov: Album fotografija

Terra incognita

Jedna nemačka marka 90.000 dinara

Bašta u Vršcu procvetala, olistala. Jorgovani, lale, ruže... miris s Brega. Odmah bih se doselio ovde da mogu. Tvrde mi da bih se osećao kao u žabokrečini. Ako. Žabokrečina mi i treba. Dodeov mlin.

Opet, ja previše volim taj radio da bih tako lako odustao...

Ponosno sam izvukao na leđima kofer pun knjiga i zimskih stvari od autobuske stanice do Kuće jablanova, sam. Lepo. I ruka me uopšte ne boli.

Veče ipak prohladno, rosi kiša, povremeno. Sedim u Žutoj sobi, uz vatru, čaj, knjige.

Uvek, kad god dođem ovde, razmišljam o preuređenju Kuće, prilagođavanju za život. No, nedostaje novca.

Opet, izađem povremeno na terasu, naslonjen na balustradu gledam zelenilo, slušam ptice. Imam sreće. A Shelter.

Oko podneva kiša. Snažna, brza. Veselim se, kao (bar genetski) zemljoradnik. Čovek od prirode. Kain?

Kratko traje, a onda dijamanti s grana čempresa ispred ulaza. (Gle malu voćku poslije kiše, puna je kapi pa ih njiše...)

Sedim na terasi, uz poj ptica, zuzukanje bubica, miris vlažne zemlje i cveća.

Kako je život lepo uređen! - pokatkad izgleda.

Kako živeti svoj život, ne život nacije? U tome je umetnost, mislim.

Lazar

Vršac

Još jedno tmurno jutro.

Držim obema rukama šolju čaja, zurim u krošnje jablanova, kišu što promiče. Onu dosadnu.

Noćas sam te, naravno, ponovo sanjao.

Lepo je to.

Sve ovo je malo tužno. Ti i ja nećemo moći uskoro (danas, na primer) da se vidimo, a da ne govorim kako najverovatnije nikad nećemo moći da živimo kako bi se, u snu, moglo.

Imam ja strpljenja, iako to, ponekad, ne izgleda tako. Samo ako ti budeš imala volje.

Ti su u Beogradu, ispravljaš moje brljotine u knjizi snimanja, ja sedim ovde i osećam grižu savesti. Vi to lepo kažete grizodušje. Baš volim tu reč. Koristim je često, u poslednje vreme.

Šta ako uskoro shvatiš da si napravila grešku? Da sam ja greška? Šta ako shvatiš da si me precenila, da tvoja očekivanja nisu ispunjena, da sam ipak dobar samo za povremeno druženje, odlaženje u ovu našu tako smešnu i tužnu operu, na balet i ispijanje pokoje boce vina?

Ne kažem da ne bih prihvatio i takvu tvoju odluku. Ne kažem. Iako bih to radije preskočio.

Kako formulisati ono za šta ni sam nemaš objašnjenje? - Mislim da naslućuješ do koje mere čitava stvar više nije pod mojom kontrolom. Ali samo naslućuješ. Nemoguće je da znaš.

Bojim se da te ne ugušim svojom ljubavlju. Da te ne uplašim.

Kako bih voleo da si ti i prva i poslednja žena u mom životu!

Ipak, treba da znaš: ja već sad nisam isti čovek. Nešto unutra se promenilo. I za sad, to novo je dobro. Divno. Voleo bih da tako ostane dugo, dugo.

Laku noć, Sofija. Sanjaj nešto lepo.

Lazar

Terra incognita

Valja priznati samom sebi: nijedna, nijedna, čak ni N., nije mi značila kao Sofija.

Možda baš zato...

naprsla / teška / praznina / unutra / plašim se / da ne pukne / odjednom

***

Moći ću da pišem dok bude ovog iznutra. Kad to prestane da postoji, onda neće ni biti važno da li imam vremena ili ne.

Sofija

Lazare,

Bit ću tu.

Prihvaćam te kao dar.

Moja prijateljica, Kara, jednom je rekla - sigurno je to negdje pročitala: ako živite s nekim muškarcem, vremenom upoznate i sve žene koje je voleo. Ja nisam luda. Znam da je bilo žena (Anderes Städtchen, Anderes Mädchen). Ali ih ne vidim. U tvojim očima, u tvom osmehu vidim samo sebe. I sretna sam zbog toga.

I nema potrebe da ti ponovno govorim... Znaš. Sigurna sam da znaš.

Tvoja Sofija

Terra incognita

Pokušavam da se setim kad sam počeo da se privikavam na to da nemam novca. Ne znam. Ali znam da sam se navikao. I spreman sam i na ostalo. Na sva uskraćivanja. Jer, nije to život. Život je ovo sedenje na terasi uz pesmu ptica, i osećanje da su tu, na krevetu u Plavoj sobi rođeni skoro svi moji preci iz pet - šest generacija, da su mnogi tu mirno i umrli... A države su se menjale, carstva nestajala... I nikom ništa.

Dobar je to krevet.

Uveče, po strašnom pljusku, odlazak u pozorište. Sjajno. Mandragora, Makijaveli.

Na pola predstave nestaje struje. Glumac izlazi na pozornicu s fenjerom.

I nastavljaju komad.

U Banjaluci srušene Arnaudija i Ferhad-pašina džamija.

Ulične borbe u Mostaru.

Baba Soka se buni: "Zašto šifonjere u budžak? Tebi je svraka mozak popila? Pa lepo je kad uđeš i vidiš dobre i zdrave šifonjere, a ne stelaže s knjigama... Malo ti je knjiga ovde bilo, morao si iz Beograda još da doneseš?"

Kućna mačka, kojoj su oduzeli sve osim jednog mačeta, pronalazi miša, donosi ga u svoju kutiju i brine se o njemu kao o svom mačetu.

Ja raznežen.

A baba kaže "poješće ga kasnije, ne boj se".

Sofija

Ne mogu se koncentrirati ni na što. Vjerujem da je barem tebi krenulo s pisanjem. O Vršcu si mi uvijek govorio kao o kakvom azilu, zgodnom za pisanje.. i tak'... snatrenje.

Voljela bih da sam s tobom. Nedostaješ mi. Nedostaje mi tvoj glas, tvoja priča, tvoj miris. Znaš da sam danas, prvo u automobilu, potom u liftu, potpuno bez veze, osjetila miris tvoje lule? Haluciniram. Bože, kak' sam te poželjela vidjeti...

Zamišljam te kak' sjediš u onoj svojoj naslonjači u studiju, iz džepa na sakou vire ti dvije lule, u ruci držiš čašu vina i povremeno režiš na ton - majstora, glumce, lektoricu (ovo posljednje bi mogao i prestati)... Ipak, nedostaje mi sve to.

U međuvremenu si pozvao. Divno!

A što se tiče onog "pazi što radiš", zaboravi. Imaj povjerenja u mene, molim te.

Najgore su večeri. Večeri bez tebe. Znaš da nemam niti jednu tvoju fotografiju, osim one što sam ti je ukrala i na kojoj imaš sedamnaest godina - a to baš (izvini) i ne liči na tebe danas.

Čovječe, ja sam jednostavno opsjednuta tobom. Kad se ujutro probudim, prva si mi misao ti. Hodam ulicom, lupam se u parking satove (pa im se pristojno ispričavam), jedva čekam da dođem u studio, da stavim na magnetofon neku tvoju staru vrpcu, da ti bar slulšam glas.

Hoće li me to ikada proći?

Što je najstrašnije, i ne želim se boriti protiv toga.

Prijaš mi.

I piši, fakin.

Sofija

Terra incognita

Lep dan, na terasi. Pijemo kafu iz preživelih šolja sa slikom dvorca Vindzor. Baba Soka srče, govori o godinama. U snu: lepa smrt, kaže.

Jorgovani u bašti su, kao i lale, još pre dva dana precvetali. Poslednji tiho venu u žutom salonu.

Lazar

Vršac

Prošlo je jutro. Nebo iznad jablanova pod mojim prozorima je tamno plavo i srebrno.

Nisi ovde.

Voleo bih da ti napravim svoju čuvenu jutarnju kafu s cimetom, pred doručak.

Voleo bih da zajedno sedimo u biblioteci (to se ovde zove Žuta soba), slušamo vatricu kako pucketa, lepšu od one u mojoj kući na Dorćolu - kamin je veći, a i drva su suvlja, starija. Da ćutimo i da te gledam. Da mi se osmehneš, ponekad.

Neverovatno, ali čitavo pre podne imam utisak da nisam ovde, u Vršcu. Sve me podseća na neke lepe dane u mom stanu u Londonu, iako je ovo ipak blatnjavo crna provincija. Pio sam neki srednjeevropski Teemischung, čitao beogradske, temišvarske i peštanske novine (ničeg novog pod kapom nebeskom, kako reče Propovjednik) i shvatio da samo gubim vreme.

Voleo bih da jednom zajedno odemo - ne u London, to je grad pun divnih, ali i prepun neugodnih uspomena za mene. U Pariz. Bio sam tam, svojevremeno, samo godinu i po dana (sa Žozefin, kao što, uostalom, znaš, što je ipak, veruj mi, na neki način značilo potpuno sam). Sad bih voleo da budem tamo s tobom. Da mi taj grad ostane u sećanju na vreme provedeno s tobom.

Voleo bih da imamo dovoljno vremena - a bojim se da ga neće biti, kao ni para - da ti pokažem leto u Švajcarskoj, početak kišne sezone u Bankoku, zimu na nekom grčkom ostrvu, proleće u Avinjonu...

Voleo bih da su stvari - životi - bili drugačiji. Da su sve to naše zajedničke uspomene. U pravu si. Mi smo do sad imali premalo zajedničkih trenutaka.

Zamišljam kako ti i ja - nemoj da se uplašiš, molim te - s decom, svojom decom šetamo Korčulom. Ili, ako je to, za sad, nemoguće, recimo plažom kod Brajtona... Zamišljam kako ih učim da jašu, da pecaju na brzacima, da ih odvedem u one divne pejzaže kod Bleda, Jezerskog..

Jebiga. (Izvini).

Pusa,

Lazar

PS.

Izvini, ova Hermes Baby mašina nije čišćena već trideset godina. Nadam se da ćeš dešifrovati krmače i fleke na papiru. To su slova, inače.

L.

Terra incognita

Zapravo, najbolje bi bilo kad bi Sofija mogla da dođe ovde, u Kuću jablanova.

I da ostanemo tu.

Lazar

Autobus

Povratak u Beograd.

Uvek ružan dan. Lepo vreme, no, od ranog jutra mene hvata nervoza. Ne od puta, od bolova. Popio sam dve šake lekova - više ne smem - i nije mi nimalo bolje. Bojim se malo, i onoga što me čeka u Beogradu. Od odlaženja u studio, od nastavka rada na drami, kome danas uopšte trebaju Crnjanski i Krleža...

Lažem. Bojim se toga što ništa ne mogu da radim. Što ne mogu da mislim, kad znam da nisi tu, pored mene. A ko zna kako ćeš me dočekati: "A, to ste Vi, gospodine uredniče! Izvolite skript, vidjet ćemo se ovih dana..."

Jebote, plašim se.

Ipak, molim te, kad dođe taj dan, moraćeš da mi kažeš. Što brže, što jasnije, što kraće. Biće i tebi bezbolnije. Ne želim da u tvom sećanju ostanem kao neko s kim si se razvlačila do bola, jer nisi imala hrabrosti da ga oteraš u tandariju. Voleo bih da iza mene ostanu samo one lepe stvari, koliko god je to mogućno.

Rusi, pred polazak na streljanje, kažu: "I ne pamtite me po zlu".

(Na povratku, pred samim Beogradom, autobus zaustavljaju mladići u maskirnim plavim uniformama. Izbacuju, zlurado, uz rečenicu "možda će biti više mesta" - Rome, neobrijane muškarce. Moja lična karta je u paktregeru, u torbi. Pitam policajca koji mi je traži obraćajući mi se na ''per tu'' da li da idem po nju. Odgovara "razmislićemo")

Terra incognita

Beograd. Tužno je živeti u ovoj socrealističkoj insuli. To vidim tek nakon dolaska iz Kuće jablanova. Treba pod hitno izaći iz ovog depresivnog stana. Stana u kojem sedim sam.

Čekam Sofiju, da se javi.

(Teoretičar književnosti donosi svoj rad: "Uticaj tuberkuloze na literaturu", pokazuje ga Lazaru. On, zbunjen, prelistava, ne razumevajući ništa. Teoretičar, sipajući pivo u visoku čašu, ne gledajući u Lazara, kaže: "Ja znam da vi nemate tebece, Bogu hvala, ali i vaše iskustvo bi mi koristilo..."

- Moje iskustvo u čemu?

- Pa, kako je tuberkuloza bila problem devetnaestog i početka dvadesetog veka, kardiovaskularne bolesti su problem kraja dvadesetog...

- Pogrešno ste obavešteni. Vi mislite na AIDS. A to nemam. Žao mi je.)

Posle jedne kafe, prevrćem se po pola noći.

Kao da nisam odlazio ni na trenutak. Posao me strahovito brzo vrati u šablon, na šine.

("Državnici" na Istorijskoj XXX Sjednici Skupštine Republike Srpske, sa stiroporskim dvoglavim orlom iza...)

Godišnjica Radija, "svečana dodela plata". Liči na milostinju. Oko deset nemačkih maraka.

Peludna groznica.

Štrajk Nezavisnog sindikata.

Kako je lepo ustati rano, pre vrućine, gužve...

Stanica mi, uz Traminac mirisni, čita svoju novu poemu. U gužvi, okruženi razbacanim stvarima od njene selidbe, slušamo poeziju.

U jednom trenutku kaže: "Ja sam svesna da će moje pesme biti vrednovane kako treba tek post mortem".

Ja, za sebe - ne znam. Mislim da nisam zainteresovan. Ali stvarno.

pluća puna dima izbezumljene oči pada pada zbijene duše ispod strehe nebo eksplodira dečak što se guši u trolejbusu punom senfa

Gotovo je i sa Dobricom Ćosićem.

Na Mitingu debelih nosim transparent: "Ja sam bio mršav i pre sankcija".

Tuča u Saveznoj Skupštini. Tuča ispred Savezne Skupštine. Hapšenja. Tuča u policijskim kolima, u Urgentnom centru, u zatvoru...

Izjutra:

jedna nemačka marka 390.000 dinara.

Popodne:

jedna nemačka marka 630.000 dinara.

A ja bi preko Radija trebalo da govorim o pozorištima, bioskopima, koncertima, novim knjigama i časopisima... Raša kaže - "ne obaziri se, radi svoj posao".

U autobusu se izderem na čoveka koji se gura malo više nego što je uobičajeno. Iznenađujem samog sebe količinom nagomilanog besa.

U restoranu hotela "Moskva" već tradicionalni kakofonični orkestar.

Za stolom pored, stariji gospodin, razgovara sa "zamišljenim protivnikom". Govor, koji je propustio da kaže nekom u mladosti, sad upućuje praznoj stolici.

Grupa "dobrovoljaca" u maskirnim uniformama glasno komentariše restoransku muziku. Jedan od njih iz džepa vadi žuti tranzistorski radio aparat i pušta "narodno kolo".

Niko se ne obazire.

Uz oluju - kao i sinoć, čitam, sistematski. Pisanje i čitanje, kao magijska radnja. Poštovanje, strah, užas.

Pisanje i čitanje kao potreba.

Ne moja potreba, već liturgijska potreba.

Potreba civilizacije.

Uticaj knjiga, svetih knjiga, političkih knjiga, loše pisanih pamfleta, falsifikata istorije, današnjice...

Poznavanje (znanje) je prava moć. Mudrost to nikad nije bila.

Bolovi.

tamna pruga na svetloj pozadini lelujavo prilazi približava se sve više ljudima što sede posmatraju svoje utrobe kako sluzavo smrde s poda gledam iz prikrajka stresam se od zadovoljstva

Bolovi.

Kako je bitno imati za sebe bar komadić prirode. Bar terasu. Kako to da sam potpuno zdrav uvek kad sam van ovog grada?

Dvonedeljna plata, koju sam danas dobio je jedanaest miliona dinara.

Danas je pojeftinio hleb, 1%, ali ga nema u prodavnicama.

Od početka rata do danas vrednost naše nacionalne monete smanjila se 960.000.000 puta.

Lazar. Sofija.

Ona ustaje, pali cigaretu, odlazi do prozora (voz u daljini prolazi, trubi). On uzima cigaretu iz njene ruke, povuče dim (mentol, fuj), gasi je, kaže hajdemo, ležu u krevet. Poljubi je, ona se okreće leđima i odmah zaspi. Do jutra, on razmišlja. Ona spava, otvorenih usta, kao beba. Kad je pomazi, ona nešto progunđa, bolje se pokrije.

On misli: takva se ljubav, takva pripitomljenost (o, da, da, dobar je to izraz), ne može napisati, pokazati... I to je dobro.

I onda, ona se, za trenutak, budi, osmehuje se, gledajući ga kroz trepavice. Bože.

On zna zašto mu se sve ovo desilo upravo sada. I ne krivi sudbinu. Zahvalan je. Bar tako misli.

Kad se probudi, krevet je prazan. Arhetip francuskog (trivijalnog) romana. Fransoaz Sagan mu se meša u život.

Okreće se k jastuku, udiše njen miris...

No, to je glupo. Književno opšte mesto. Uostalom, ovo je njen stan, ne njegov.

Ustvari, ona čita novine u kuhinji, golišava.