Dušan Gojkov: Album fotografija
Terra incognita
Današnji dan prolazi u potrazi za duvanom. Na sreću, ugrabio sam 200 grama trebinjskog crvenog - nije za lulu, no, nema veze.
Po prvi put na Dorćolu izjutra čujem vrane, svrake, čavke... Nisam siguran, nešto krešti.
Šta se dešava s mojim snovima? Kao da sam potpuno prešao na ovu stranu - ničeg se ne sećam.
To verovatno ima veze s mojim trenutnim osećanjem gađenja prema bilo kakvoj literaturi. Dosada. Prošla su ona vremena kad sam se divio. Sad samo mogu da osećam gađenje, dosadu i nemoć.
Na kraju ću se pretvoriti u "pisca lake književnosti". Vele da sam uobrazio neki Weltschmerz, ali otkud nama taj Weltschmerz u Banatu?
Noćas Verkor: Les animaux denatures. Šta nas to, zaista, razlikuje, od, recimo, mahovine u šumi?
Uopšte, civilizacije, drugačije od evropejske, na koju smo navikli, poštujemo, ali ih ipak smatramo divljim, varvarskim. Orijent i Indija su "prljavi". Ne funkcionišu na naš način. Nemogućnost komunikacije je posledica humanoidne logike, ne uzrok. Naizgled otvorena za nove stvari, ona, zapravo, diže zid oko razuma. Zid preko kojeg ne može da pređe ništa "nezamislivo". Tako i zapadna Evropa gleda nas, naravno.
Nama, s jugoistoka, nama, s ćirilicom, to je sve mnogo jasnije.
Naročito sada.
Razmišljam o Galeriju, pastiru, seljaku i vojniku s Balkana. U jednom momentu, kolega iz Rojtersa osvetli porfirnu glavu, snimajući, s leve strane, i vidim: lice s Prokletija, moćno, hrabro, ali dobro i blago, ljudsko.
Razmišljam o ljudima koji danas vode narode i države, o njihovim licima. O njihovim postupcima. O idejama, zamislima koje sprovode: zamisao je kao trava - ište svetlost, voli gužvu, napreduje ukrštanjem, bolje raste ako je zgažena - kaže na jednom mestu Ursula.
Zvanična devalvacija dinara.
Tugaljiv dan. Lenj.
Sve zbog rada. Ne radim. Ne pišem. Već danima. Mesecima, godinama, kako mi izgleda.
Jedna marka 786.600 dinara.
Kod lekara. Krvni pritisak 220/130. To, kanda, nije dobro.
Popodnevna dremka - i ne mogu da se probudim. Vrti mi se u glavi, okreće mi se soba, vidim dvostruko, nemam vazduha. Ustanem i padnem pored kreveta.
Ali mi brzo bude bolje.
Ipak, ponižavajuće je ležati tako, na podu, sam u sobi.
San:
Borim se u areni, držeći rogove neke izumrle životinje u rukama, grčevito, kao oružje. Bežim. Jači su.
Moja dvonedeljna plata sad je već šezdeset miliona dinara.
O grejanju sledeće zime: "Temperatura neće smeti da padne ispod tri Celzijusova stepena u stambenim zgradama". Vlasti predlažu spajanje domaćinstava, život u zajedničkim prostorijama ili skloništima.
Periodi nesanice.
Takvi da čak ni piće pred spavanje (night cap) ne pomaže.
Potom, periodi pića.
Ne zbog nesanice.
Svrab iznutra. Negde u glavi.
Rupe u vremenu. Rupe u sećanju.
Rupe, iz kojih tu i tamo izviri ponešto. Kao ostrvca.
Ostrvca pretrpana otpadom.
Ipak, da nije Sofije...
Jedna nemačka marka 1.400.000 dinara.
Lazar. Sofija.
- Sve zlo dolazi od civilizacije. Pogledaj kak' su sretno živjeli, recimo, Indijanci, prije dolaska Evropljana. Oni su im donijeli rezervate, glad, boleštine.
- Nije sve tako. I krompir i kukuruz i sifilis i triper su došli u Evropu iz Amerike. To su američki izumi.
- Nije istina. To smo sve mi njima prenijeli.
- Nemoj, molim te, da mi pričaš. Znam da sam prošli put triper dobio od Amerikanke. Znači...
Terra incognita
San:
Sve vrline su individualne, svi poroci socijalni. Što važi kao socijalna vrlina, na primer ljubav, nekoristoljubivost, pravičnost, požrtvovanost, to su samo začuđujuće oslabljeni socijalni poroci.
ona tužno pakuje zimske stvari u orman pokušava da se seti gde je izgubila prošlu godinu prošlu godinu koja je prva i poslednja za mnogo toga on nalakćen na krevetu piše beznačajne patetične stihove koji se čak ni ne rimuju a ustvari pokušava da se seti kako i gde je dođavola izgubio prošlu godinu prilazi prozoru proleće je ulica je mračna i više nema one svetlosti zlatne i zrnaste s drvene bandere one svetlosti što miriše na svež vruć hleb i na zimu sećaš se da smo pre nekog vremena planirali da otputujemo u pariz a još uvek nismo otputovali zajedno kažeš kafa ti se hladi dobro je pisati poeziju uvek pri ruci imaš papirić na koji možeš da spustiš koštice iz knedli sa šljivama
Jedna nemačka marka 2.500.000 dinara.
Breht je radije trpeo sovjetske tenkove nego nacizam. Bio je protiv slobodnih izbora u DDR jer bi na njima pobedili nacisti.
Nije verovao svom narodu. A kad se govorilo o ponovnom ujedinjenju dve Nemačke rekao je - "To znači emigracija. Ponovo."
Jugoslavija?
Frejzer mi pravi društvo. Ovi, "revolucionarni" dani utiču na živce. Svi ćemo poživčaniti, na kraju.
Zato i Zlatna grana. U tom sistemu ima logike, lepše i prijemčivije od ove, kojom se rukovode ljudi koji nas maltretiraju već godinama.
Slušam Revolution ? 9. Više me ne plaši, postala je samo interesantan audio eksperiment, muzički fičer nekoga ko ima dovoljno novca da traći studijsko vreme, i nekoga ko je pre toga probao sve drugo.
Tonac kaže: "Slušajte, ovo kao da ste vi snimali! Tačno prepoznajem vaš rez!
Meni, naravno, kompliment prija.
Bolovi u grudima, ruci, i u obe noge.
***
Ne postoji ništa takvo kao Duh grada. Naročito ne duh ovog grada. To su mistifikacije i uopštavanja.
Ipak, vidno je da Beograd više nije onakav grad kakav je bio pre južnoslovenskih ratova. Ima na jednom mestu kod Crnjanskog: "...svaki čovek, u ratu, nema slobodnu volju, nego ima neku, geografsku, sudbinu...".
Žalim nove Beograđane, svejedno.
Sređujem papire. Izgleda da toga ima više nego što sam mislio. Ali, to je dobro. Već sam se bio uplašio da nemam više šta da pišem. Sad vidim da nije tako. Bogu hvala, sad ću morati da radim satima.
Misli, inače, dolaze i odlaze brzo. Dok izvučem blok i olovku iz džepa, već ih nema.
Ne stiže plata, čistačica u Radiju me potiho pita: "Nemaš baš ništa novca? Hoćeš da ti pozajmim?"
Noć. Jedno štene, na Gundulićevom vencu, plače. Umiri se čim ga dodirnem toplom rukom.
Ništa, ništa nije tako važno kao plač bebe. Napuštene, same, uplašene, gladne, smrznute.
Kućni dan. Dolazi moj otac na ručak, bistrimo politiku, kao svaka dobra porodica u Srbiji. Ja sam anarhista, kao i moj pokojni deda, shvatam.
Podsećam ga na sudnicu u Dalju, improvizovanu u nekadašnjem obdaništu, gde sudija, bivši pravnik zemljoradničke zadruge, u maskirnoj uniformi sudi "narodnim neprijateljima". A iznad njega vitraž sa Snežanom i sedam patuljaka. Sudnica.
bosa noga na goloj zemlji / kao da stopalom milujem / neku toplu / nežnu ženu / osećam / da su mi sva mora / planine / svi divni ljudi / divne žene / ptice / blizu
Moj prijatelj se vratio s odmora, otišao u podrum i obesio se. Našli su ga tek za nekoliko dana, po mirisu.
Uvek je dobro vratiti se kući.
Zaključujem ja.
Banke obustavile isplatu novca.
Naša Narodna Skupština: lapidarium nekog suludog sakupljača.
Jedna nemačka marka 18.000.000 dinara
Narodna banka Jugoslavije pustila u opticaj novčanicu od 50.000.000 dinara.
Dnevna potrošačka korpa 177.000.000 dinara.
U Hrvatskoj uvedena kuna.
Štrajk NIN-ovih novinara.
Jedna nemačka marka 43.000.000 dinara.
Radio
- Ovako: prvo sa M2 kreće pesma. Kad otpevaju prvu strofu, ideš u laganu blendu, sve do trećeg. U pun nivo ulazi kočija s praporcima, M3. Kad dignem ruku, idu Crnjanski i Dilen Tomas. Jasno?
- Radimo.
- Tiho!
- We shall overcome, we shall overcome,
We shall overcome someday.
Oh, deep in my heart, I know that,
I do beleive, oh, we shall overcome someday.
- I tako, posetio sam grobnicu svojih dedova. Bilo je dosadno. Kažem, časni propadaju. Vladika je uređivao tamo madžarski katihizis, a bašte su bile pune korova. Kod nas je rodoljublje u modi, kako ga se ne bih setio. Ja volim moje dedove, oni su znali da ubijaju. Uopšte mi se ubistvo sad jako sviđa. Zvona su zvonila, jer sam ja udesio da stignem kad zvona zvone. A ja sam učen čovek: znam, da se sve mora lepo namestiti, i da o Božiću nikad mi nije Božić-bata, nego naša sluškinja, turala u cipelice orase, srebrne i zlatne. Posle, na grdnoj čađavoj stanici, opet sam po stoti put čuo, da u Moskvi teče krv, da su Bosanci nožem prodrli u neprijateljske jarkove, da je u Srbiji umrlo milion ljudi i da će doći jedno bolje stoleće. Žene su ležale po zemlji, sestre što nisu našle brata i žene što nisu našle muža, pa su se ljubile i štipale sa nekim muškima pod senkom mračnih hodnika. Uplakane majke, što su tražile svoje čedo, kad ga ne nađoše, podeliše bele hlebove, nekim odrpanim vojnicima, što su se vrzli u mraku i dimu i pljuckali. Prošao sam kraj vozova i pitao sam za brzi za jug. Hteo sam da se penjem, kad mi priđe neki čovek s gajtanima i zapita kuda ću. "Na jug." On mi reče da će taj na sever. Ja ga pogledah i zapitah: "Zar to nije svejedno?" On me je začuđeno gledao, nije znao da ja već davno teram šegu sa samim sobom. "To se tri'esta godina ka nebu probudila za mene čujno iz zaliva i susedne šume..." Došao sam doma. Zašto?...
Terra incognita
Rupa u pisanju. Rupa u pamćenju.
Koki, moj stari prijatelj iz Radio Beograda:
"Svakog jutra zovu neki dalji rođaci, i žale se na skupoću. A ja, pošto sam radio cele noći, pokušavam da spavam. Najzad sam se setio - kažem im, onako, usput ''rešio sam da se ubijem'' - odmah, uz neki izgovor, spuštaju slušalicu, i ne zovu više."
Ulica Knez Mihailova, pre podne:
"Slepo sam lice 100%, molim za pomoć, fala." - natpis na grudima jednog čovek što sedi na asfaltu pred Službom društvenog knjigovodstva i peva sevdalinku, dugu, dugu, dertnu, otegnutu.
Dve mlade devojke nose torte na poslužavnicima.
Tri prijateljice piju sok u kafeteriji i glasno komentarišu sve muškarce što prolaze.
San:
Družim se s malom, crno - belom mačkom. Prijatelji. Gde god idem, ona me prati.
A onda idemo u goste kod nekog - ne sećam se tačno kod koga, i taj neko joj, praveći se da će je pomilovati, skrha vrat, dok ona pokušava da pobegne k meni. Sećam se mačkine rečenice "Nemoj me tamo voditi". U mom snu mačke govore.
Zvuk dok joj se lomi kičma, kao tuckanje bubašvabe cipelom.
Posle, užasnut, izlazim u hodnik, dug, uzan, prolazim pored jedne sobe, izgleda trpezarije, u kojoj stoji ljubičasti konj osedlan malim, galopskim sedlom, pogleda me i otpljune. Zna.
Četiri i četvrt. Budan, ležim i slušam sekundaru velikog, zidnog sata. U kupatilu izbegavam da se pogledam u ogledalo. Ne brijem se.
Posle, pijem kafu, pokušavajući da prevedem priču iz poslednjeg New Yorkera. Kroz otvoren prozor čuje se kiša, automobili što prozuje i poprskaju okolo, prolazeći kroz bare.
Ne izbija mi iz glave zvuk lomljenja mačkinog vrata.
Znam čoveka koji, iako živi nekoliko hiljada kilometara od rodnog mesta, telefonom zove svoju babu da je pita za značenje snova koji ga plaše.
"Koliko smo puta, dok smo ležali u snajperskom gnezdu gledali kako na velikim daljinama prolaze balije i ustaše a ne možemo im ništa zato što su nam van dometa. Često smo između sebe komentarisali da su nam puške, inače vrlo kvalitetne i precizne, kratkog dometa. Tada, na početku rata, nismo ni znali za postojanje pušaka namenjenih za gađanje ciljeva na velikim daljinama..."
''Veteran'' br. 1, str. 14.
(Sledi opis i savet za korišćenje dalekometnih snajpera.)
U četrnaestoj godini upoznao sam devojku koju sam pre toga sanjao šest meseci, skoro svake noći.
Sutradan je otputovala u Australiju i nikad se više nije vratila.
Onaj koga tražiš, obično stanuje pored tebe.
San:
Silazimo sa stene, Prijatelj i ja, džepova punih duvana. U stenu usečeno stepenište. Visina. Stepenište usko, bojim se.
Prozori mog stana tako su okrenuti da ne vidim u potpunosti ni izlazak i zalazak sunca. Samo crvenilo.
Smrt pre vremena.
Uticaj dugovečnih i onih što su umrli mladi. Na vreme?
Liči na selekciju pri pisanju.
Ipak: non serviam!
Preko veze dobio sam iz Mesne zajednice bez čekanja bonove za brašno, ulje, šećer, deterdžent.
Kako ono beše? "Mesna zajednica - proširena porodica?" (Bevc?)
Gospodo, smešite se! Možda će neko na Sumatri osetiti!
Uveče, na Zelenom vencu, čovek na pločniku, leži potpuno mirno. Mrtav? Iz desnog uha krv, gusta, crna. Curi po asfaltu.
Kiša, petnaestak minuta, po suncu. Leto je skoro prošlo. Lišće već žuto po uglovima.
Radio
- Hajde da probamo još jednom, ali ovaj put, molim te, nemoj deklamovati. Bitno mi je da ne bude patetično. I na kraju, kad kažeš "lišće, lišće", idi u intimniji balans, bliže i bliže. Ono drugo "lišće" hoću da bude maltene prošaptano. Ali ne potpuno. Pazi. Ideš na crveno.
- Svi smo jednaki. Svud je moja otadžbina. Svud ima ljubavi, jer svud ima trave i žila i lišća uvenula. S jablanova šušti lišće, a kad prevučem rukom preko čela hladna i vlažna, meni je gorko žao, ne ljudi, nego lišća, lišća. Prošla je mladost, nje mi nije žao.
- Polako diži hol, ulazi muzika... iz fejda...
- Da. Znam da sam smešan, pa ipak ja znam, da nas ima milionima što ne volimo više ništa, do samo lišće. Lišće.
- Muzika, pun nivo!
Terra incognita
Jesen. Pored - ne straha, nego nelagodnosti - od zime i svega što nas čeka, pored toga što ne volim vetar, kišu, sneg, ipak osećam neku lepu mirnoću jeseni.
Na Dorćolu miris platana, mokrih tramvajskih šina, pekare i prodavnice svilenih bombona. Dunav, s belim, velikim kristalima pene što prskaju uzvodno - vetar duva s istoka.
Moja jesen.
S novčanica "izbrisano" šest nula, tako da su milion puta "vrednije".
Jedna nemačka marka nije više skoro tri milijarde, već samo 2.700 dinara. Koje li je moje mesto u "prirodnom lancu ishrane?"
San:
Sedim u kineskom restoranu sa Henrijem i Anaďs. Ja, sa svojim mozgom (ako je sve to - obrazovanje, principi, sve - u mozgu)... Uvek, brate, tako.
Šetnja, uz švercovani Gauloise, po keju.
Da pijemo po skitski! "Celo."
Predsednik Republike raspušta Narodnu skupštinu. Opet izbori. (L'istesso tempo.)
"Zastava" ove godine prodala jugoslovenskim civilima 200.000 pištolja i revolvera, deset puta više nego ranijih godina.
Stoti rođendan Miloša Crnjanskog.
Narodna banka Jugoslavije pustila u opticaj novčanicu od 500.000 dinara. Inflacija je, zvanično, samo 2.000%.
Izjutra, marka 75.000 dinara, uveče 90.000.
Najsiromašniji građani imaju pravo da kupuju dnevno 400 grama hleba po osobi i pola litra mleka po detetu trideset procenata jeftinije.
Srušen Stari most u Mostaru.
Zatvoren Lenjinov mauzolej na Crvenom trgu.
Jugoslavija je za nepune tri godine štampala 39 novčanica različite vrednosti.
Radio
Deutschlandsender: Achtung, Achtung, wir geben Ihnen eine wichtige Mitteilung...
Daj, ugasi taj radio. Slušaj, majke ti, što piše ovaj buzdovan: "Karavane mlijeko toplo u grad djeci nose... Pucaj! Rata-rata, mitraljezi kose. Otrovno mlijeko sipa metalna ptica. Brusevi šute. Sve manje kosa žuti otkos kosi. Po mlakoj rosi ljudi trče bosi. Pomoć! Don Kihot je plaćeni ubica!" Vidiš ti to: ptičjeg mlijeka, i to još otrovnog, tromotornog, rata-rata, prosuo je Don Kihot po karavani, koja opet djeci nosi toplo mlijeko... E, bogati... Krvožedni Don Kihot! Pazi zvonkost ovih rima: razgara - samara. Otkose - nose. Oru - zoru. Bije - Španije. Moje - stoje. Rosinanta - santa. Pticu - ubicu. Nose - kose. Kosi - bosi. Ptica - ubica. Vrvi - krvi. "Peri ruke svagda prije jela, peri nakon ispražnjenja tijela." Poezija. Uf!
A zašto se ti uzbuđuješ toliko? Jedna književnost nije sastavljena ni od čeg drugog nego isključivo od dobrih književnih dijela. Sve ono ostalo oko toga nije ništa drugo do ono ostalo oko toga.