Dušan Gojkov: Album fotografija
Terra incognita
Još jedan Dan Republike. Jedna nemačka marka 50.000.000 dinara.
Kao da juži.
S šeširom u ruci idem kroz Studentski park do Selenićeve kuće, ne obazirući se na blato po asfaltu.
Nakon intervjua, u radiju preslušavam traku: snimak neupotrebljiv. Traka nova, ali kupljena od švercera.
U autobusu tuča. Jedna žena plače i zapomaže. Posle, čovek s vunenom kapom na glavi peva neku pesmu o izvoru, potočiću, beloj ovčici. Tenor. Prilično glasan. Kad završi s pesmom, kaže: "Mogli biste i malo para da dodate". Smeh u autobusu.
Decaying corpse.
Prvo izjutra idem po novine, prolazim pored zgrada s prozorima ušuškanim u krpe i stari papir. Poneki automobil prođe. Na tramvajskoj stanici bar stotinu ljudi. U trafici, jasno, cigareta nema.
Jedan pas prelazi ulicu, u zubima drži - pa ne bih se baš mogao zakleti, ali čini mi se neka rebra...
Posle, podela humanitarne pomoći na Trgu Republike ljudima što drže otvorene torbe, cegere, kese, prolaze pored stolova i čekaju da im se nešto ubaci. Hleb, jabuke, deterdžent, jedna boca ulja. Red skroz od Trga do "Grčke kraljice" u Knez Mihailovoj ulici. Kilometar, možda više, mislim.
Plaču ljudi.
Uostalom, šta je Evropa? Tradicija netolerancije...
Engleski đak? Šta ste očekivali? Nevila Čemberlena s kišobranom? I komadom hartije s Hitlerovim potpisom?
Kafka je 1911. gledao u pozorištu "Dubrovačku trilogiju", piše u Dnevnicima. Sve što je mogao da kaže o Ivi Vojnoviću, na kojeg smo svi tako ponosni je: "I komad i predstava bili bedni."
Uostalom, i legenda da su poslednje Bizmarkove reči na samrtnoj postelji bile "Srbija, Srbija..."
Radio
- Svi vi igrate bridž, svi vi hrčete i pušete, i šmrcate, i trubeći svojim tjelesnim rupama snašli ste se u svemiru, a čini se da je to jedina ispravna metoda snalaženja u svemiru: da čovjek pušta vjetrove kroz sebe kao kroz sviralu, a uz to ispunjava prostor oko sebe svojom visokom društvenom funkcijom. U snu ili na javi, čovjek hrče, i to je jedini način kako se može rešiti svemirska zagonetka. Treba dakle hrkati i biti zadovoljan dostojanstvom svog vlastitog hrkanja. A ja ne hrčem, ja patim od besanice! Ne. Vi predstavljate, kako čujem po kavanama, sintezu od sedamdeset sedam hiljada ukrasnih pridjeva, te, ako sam dobro shvatio, vi i niste ništa drugo do jedan veličanstveni epiteton ornans, koji je samo prividno uzeo lik običnoga čovjeka, a zapravo je tajanstveno ostvarenje platonskog sna o idealnom nadčovjeku: dobar, skroman, dobročinitelj, pobožan, nabožan, graditelj žrtvenika, donator crkveni, altruist, mecena, itd. Nego, dozvolite vi meni da vam kažem: ovo vaše kverulantsko fraziranje nije ništa drugo, nego jedna vrsta samobluda, onanija relativno sitog i relativno dobro situiranog besposličara. To je papagajsko fraziranje savršeno bespredmetnih bedastoća. Kakva Evropa? Htio bih, ipak, oprostite, jednom da čujem što je zapravo ta Evropa? Što bi trebalo da bude ta, toliko razvikana Evropa? Gdje je ta Evropa? I u kakvoj naročitoj relaciji stojite vi, molim vas, naspram te Evrope, da ste stekli nekakav naročit privilegij, te se vi lično, u svoje ime, možete pozivati na Evropu, kao da ste isključivo vi njen pravni i moralni zastupnik, a ja nisam? Gdje sam se ja ogriješio o tu Evropu? Kada? Zašto?
- Sjajno! Izuzetno izgovoreno! Okej, čuvamo ovaj snimak, ali, ako ti nije problem, daj čitav monolog ponovo. Dok si još vruć.
Terra incognita
San:
Podignem pogled povremeno. N. sedi u fotelji, čita jednu od knjiga koju je pronašla na polici. "Snovnici" Laze Kostića, pisani na francuskom.
Dolazi do pasaža pisanog na mom jeziku, zamoli me da ga prevedem.
Kasnije, uz čaj, već "rasanjen" od literature pričam o Lazi i Lenki, pokazujem stare fotografije, imam ih odavno, i Boga pitaj zašto ih vučem sa sobom.
Kaže "Mora da je lepo u Bečeju". Bečej izgovara neobično pravilno.
Budim se i shvatam da ni lica ne mogu da joj se setim.
Još uvek nema grejanja, krijem se u kuhinji, sedim pored uključene i otvorene rerne.
U sedam izjutra još uvek je noć. Mrkla.
Preturam po glavi: koji poslovi me čekaju.
Historia est proxima poetis et quoddamodo carmen solutum.
Ipak bih, intimno, više voleo da živim u vremenu koje nije ovoliko istorijsko.
Rien.
(Šalim se.)
San:
Jedan miš s krilima, ne šišmiš, već miš s krilima, krilati miš - da upotrebim pridev - veličine starog novčića od dva britanska šilinga, leti po kući, pokušavam da ga izbacim kroz prozor. Sofija kaže: "Ubij ga!" ali ne mogu, ipak je to miš, pun mesa, krvi i kostiju, nije komarac - kako da ubiješ miša - na kraju me ujede i pobegne.
Pojavljuje se N. i savetuje me da odmah idem u bolnicu, ujedi letećih miševa mogu biti opasni. Tamo mi daju injekciju od koje gubim razum.
I budim se.
Danas, nakon "istorijske distance", shvatam da sam u London 1992. došao da se ubijem. Nešto slično Bohumilu Hrabalu, ništa patetično.
Pogrešan grad, dakako.
Trebalo je otići u Kairo, ili Abu-Dabi.
A i način koji sam odabrao... put natenane, što kažu kod nas u Banatu. Dugotrajan. Uz ljubav koju čovek oseća prema sopstvenoj smrti...
Morbidna budala, ništa više.
Sve u svoje vreme.
Ne znam više na koji način se dopire. Kako sam to izgubio?
Na kraju uvek ostanem sam. S glupavim izrazom na licu - mogu misliti.
Ne znam zašto, padaju mi na pamet devojčice što skupljaju salvete...
Sve je ovo jedna opereta sa stavovima: Bolno, Hladno, Umereno dosadno.
Tradicionalna kolektivna egocentrična paranoja. Kao mali, mislio sam, zahvaljujući školi, naravno, da je Drugi svetski rat počeo 6. aprila 1941. godine, kad je bombardovan Beograd.
Oduvek su nas učili da je ovo čvorište svih svetskih puteva, da smo geopolitički i kulturno izuzetno bitni (da ne govorim o onim viljuškama na srpskom dvoru)...
Otud i pomisao da neko može da se zaveri protiv srpskog, hrvatskog, muslimanskog ili albanskog naroda.
Ne znamo svoju istoriju.
San:
Pratim je do kuće. Ona, visoka, prelazi ulicu bez gledanja na desno i levo, skakuće dok hoda. Onda dugo stojimo pred ulazom u njenu zgradu, ona govori, uvek nešto važno, značajno, ja razmišljam kako da se propnem i da je poljubim.
Ipak, ne znam ko je ona. Njen lik mi je potpuno nepoznat.
Ne pišem.
Razmišljam o Nekome što sedi u bašti "Tri šešira" i mašta o Parizu.
Andrićev izveštaj iz Berlina privrednom odeljenju Ministarstva spoljnih dela Kralj. Jugoslavije od 23. januara 1940. - o nacionalsocijalističkom finansiranju rata:
- - građanskom štednjom;
- - porezima.
Bacam kutiju cigareta, čuvam dve poslednje, pakujem ih u foliju i stavljam u gornji džep sakoa.
Kao moj pokojni deda, dok je bio pušač.
Po povratku iz "emigracije" napisao sam tekst o bezrazložnom strahu od "muslimanske države u srcu Evrope", u smislu i stilu Sartrovog "Jevrejskog pitanja", potom jednu kratku tv - igru o bračnom paru što se penje u posetu prijateljima stepeništem neke visoke zgrade i svađa se, nikako ne stižući gore.
Boga pitaj gde sam izgubio i taj esej i tu dramu.
Ko zna zašto je to dobro.
Potpuno sam svestan da Nemačka nije jedini krivac za Drugi svetski rat.
Pa šta?
Da li je ikad iko pomenuo sve ostale razloge i okolnosti?
Dobra knjiga o ovom ratu morala bi da bude kombinacija "HBM"- a i "Doživljaja dobrog vojnika Švejka". Ne Hemingvej, ne daj Bože.
Počela podela besplatnih užina đacima osnovnih škola.
Neću da se mešam. Ne želim da uđem u istoriju kao Dantes: ubio Puškina.
Iz škole: kad je došla s puta, u toaletu, dok smo pušili krišom od profesora, dala mi je poklon: ljubičasti bedž na kojem je malim slovima pisalo "I hate school".
Lazar. Sofija.
- Nisi ti tak' star. Samo deset godina više od mene. A to je niš'. Znaš tko je star? Naš glavni urednik. Pogledaj ga dobro: trudi se, prokleto se trudi da se to ne vidi... zato se i vuče s onom curicom... između njih je trideset pet godina razlike, između tebe i mene samo deset. To nije niš'.
Točno možeš, promatranjem njegovog lica zamisliti jednu mlohavu, pjegavu, bubuljičavu stražnjicu kak' centrira wc školjku. Stari prdavac.
E, da: javila mi se danas tajnica redakcije. Pita hoću li danas dolaziti u studio i kak' si ti, uzgred. Pa onda "No, a što je bilo s Lazarom? Jeli se dogodilo?" Veli da si joj ti rekao da niš' ne znaš, da ću joj ja već sve ispričati. Lopove! Da, i rekoh: "Da, dogodilo se. Ali i mnogo više od toga." I kaj misliš da mi je na to odgovorila? "Pa on je lav, ti si vaga, to je dobra kombinacija." Glupa guska. Lav i vaga, možeš si misliti. Rekla mi je da zna kak' se osjećam i da te pozna mnogo bolje od mene. Samo to mi je kazala. Čuj, da nisi ti tu nešto... nekad... ranije...?
Uostalom, briga me.
Da ne zaboravim: tajnica mi je rekla da ćeš ove godine možda u invalidsku mirovinu. Znam da imaš samo trideset, ali ak' smatraš da je to dobro i da će ti bit' korisno da odeš iz Beograda, podržavam te. Nadam se da ćeš me onda primiti u Vršac, da zajedno uživamo blagodeti tih "silnih novaca". Ne boj se, radila bih i ja nekaj. Bit će. A ono cvijeće iza kuće, o kojem smo telefonom razgovarali, možemo lijepo prebaciti na terasu, u lonce, a tam' posaditi mrkve, rajčice, luk, češnjak, krumpir...
Samo ak' me primaš.
Iskreno, ipak mislim da još uvijek nisi za mirovinu. No, to je tvoj izbor. Poštivaću ga.
Znaš kaj, a da te ja prestanem gnjaviti? Kaj veliš na to?
On je posmatra. Ne govori ništa, jer je i ne sluša. Zaista ima nečeg u njenim očima, što ga nepodnošljivo podseća na nešto što je zaboravio.
(Znao sam ali nisam obraćao pažnju na to da pod tvojim prozorom prolazi voz polagano teretni čuje se noću kao pre nekoliko godina u iznajmljenoj sobi u nekom gradu preko okeana kad sam gladan brojao noćne vozove sedmi je značio da će jutro uskoro doći da će mrzovoljna gospođa poslužiti doručak eh kako su stvari danas drugačije dišeš duboko okrenuta leđima da li uvek okrećeš leđa svom ljubavniku posmatram sebe kako se bojim da te dodirnem ovaj put jutro će sigurno doći
Ali teško je doručkovati)
Sanatorium
Odmah su me stavili na dijetu, prepisali mi lekove i naredili šetnje.
Pa šetam.
Svakog jutra utapam se u polaganu struju bolesnika i penzionera što, pričajući o svojim tegobama, klizi uz obalu od Igala do Novog. Poneki idu čak do Bijele. Ja se zaustavljam u Novome, doručkujem pristojno - da bih s osmehom na licu kasnije mogao da izdržim ono što u Institutu zovu obrokom za srčane bolesnike.
Osim uniformi raznih vojski, vojnih i policijskih vozila po ulicama i neke potmule psihoze, od koje su svi oboleli, ne primećuje se da nešto nije u redu. Ljudi žive, kao i bilo gde. Mladi se ljube po ulicama, sede u kafićima uz more, roditelji šetaju decu, glumci igraju predstave u pozorištu...
Predveče, s one strane zaliva, tutnji. Čuju se topovi, ali to sve kao da je negde daleko, negde u literaturi, ne desetak kilometara od mojih prozora.
Čitam Pavla. Poslanice. Tužna pisma tužnog čoveka. Čoveka, iz čijeg svakog retka promiče strah da njegova politička vizija neće uspeti.
Politička, ne religijska, naravno.
Posle, ne znam zašto, setim se svoje pete godine, letovanja na moru, kad sam, da se napravim važan, skočio u vodu sa skakaonice, iako nisam znao da plivam.
Pa me pola plaže vadilo napolje.
Sofija
Hi, L!
Ponedjeljak jutro. Sprema se kiša. Čuju se ptice, odnekud. Blagi vjetar. Tek si jučer otišao, a izgleda tak' davno.
Nevjerojatno, ali moja penkala je kak' izgleda trajno naparfimirana. Non - stop zrači taj miris iz nepoznatog pravca i tek sam sad otkrila da je to upravo ovo moje neugledno kinesko kič - pero (koje se tebi nimalo nije svidjelo) a moje omiljeno (zbog lakoće pisanja) - uporni odašiljač mirisa na sve strane. Skriveni talent.
Gledala sam sinoć tvoje fotografije iz Pariza i Brisela, s Josephine. Naravno, prepoznavala mjesta i zgrade koje sam posjećivala kao dijete i tak', malo se rastužila. A da emigriramo ipak u neku zemlju gdje bi bili manje stranci? Uostalom, za kaj se ti i ja ipak ne bi lijepo smjestili u Londonu? Ti si tam' učio školu, ne?
Na tv nekakva svečana akademija (uskliknimo, uskliknimo, pojte mu, pojte, popovski horovi, obilići, kolibrići, glumci, čitav resital, izvijanje obrva, mrštenja, ceranja, pogledi u maglovite beskraje ohohohohotadžbine sobestranedrine, bekeljenja itd.). Kaj li se zbilo s onim lijepim školskim programom na televiziji prije podne? Eh, dragi Tito, oni su svi skup ponoreli...
Ionako moram na posao.
Cijele noći sanjam da se pakujem da dođem do tebe, ali da je problem u nekim ormarima koji nikako da se otvore i neke grede stoje poredane okolo bez veze i smetaju, ne znam baš kak' i ja nekaj pakiram, i dosta mi je tog, hoću kod tebe, ali ne mogu dok se ne spakiram. Onda sam se Gospodinu hvala, probudila, pila malo vode, pa opet sanjala kak' trčim nekim mračnim ulicama. Zagreb, mislim. Rez. (Tvoj izraz.)
Čekam vlak, ali nikog da mi kaže gdje to trebam ići, nikog ne poznam. Rez.
Srećem tebe u sivom odijelu od tweeda, ti samo šutiš i gledaš me i nisam sigurna da me prepoznaješ, onda ja nekaj vičem, jer je okolo buka, i nanovo se probudim. I u krevetu pronađem pod leđima tvoju knjigu koju sam sinoć pokušavala čitati, sa tvojom bijelom, paperjastom čistilicom za lulu zataknutom na mjestu gdje sam stala i tak se razniježim da sam sad nasmiješena cijeli dan. Samo mi je žao što nisi bio tu da te cokim za dobro jutro.
Ne volim sebe zbog onog caberneta iz tvog podruma, dan pred tvoj polazak. Jest' me naglo opustilo, ali ponašala sam se i osjećala bezvezno, stalno sam se borila protiv tog glupog alkohola, puno bih više voljela da nisam ni pila. Izvini.
Tvoja Sofija
Radio
- Je, kak bi vam objasnil, kaj je zapravo "infarkt", das ist eine Art Anschoppung, razmete, to je nekak kakti kronična upala, to su kak nusprodukti jednog zapaljenja, kajne, zapravo samo posljedica najobičnije upale, a naš organizam, taj je furtifurt eksponiran influencama, a tu su još i, kagbirekli, ospice, pak šarlah, pak hunjavice i angine, kajne, celi jen mali špital, eine ganze Serie ansteckender Infektonskrankheiten, i onda, prosim lepo, tu dojde još eine Art ablagerung von Salzen, und dann kommt es zur Infiltration duch Verstopfung kleinster Endarterien der Organe, kajne, tam u tim arterijicama kakti v nitima ili pak žilicama tečeju, kagbirekli, bolše plivaju, prosim fortgespülte Venenthromben, i tak dojde do krvne ekstravazacije ili pak, još bolše, do zavuzlavanja žilicah zu einem Blutknotem, infarctus haemorrhagicus, tak, prosim, a to je baš klasičan slučaj...
Sanatorium
Slike:
Opraštanje na kućnim vratima: svi govore u glas.
Jato vrabaca - tridesetak njih - prekriju dvorište.
Slavuj na čempresu, kljuca.
Uveče čekam zvezde. Uz mirise, zvukove, opipe: težina skoro zrele kruške što visi s grane; blaga brašnjavost lista i hrapavo stablo, dok noge osećaju zemlju i travu pod sobom. A onda računam koliko je kojoj svetlosti bilo potrebno vremena da stigne do Zemlje, do ove večeri, do mog pogleda.
Volujski rogovi, zabodeni u zid kokošinjca. Čuvaju blago.
Ovako je verovatno izgledala ova zemlja i u neolitu. Kiša i ljudski rad.
Stojim, dugo, na kiši, posmatram. (Sokrat, u bici kod Potideje...)
"These matches are designed especially for damp climates but they will not light when wet, or after long exposure (several weeks) to very damp air."
(Maslinasto zelena kutija šibica koju sam kupio na pijaci u Herceg Novom.)
Mnogi pisci vršili su samoubistvo kad su prestali da pišu. Izgleda da još nisam stigao do stadijuma kad pisanje postaje kao disanje, voda, hrana (i vino, i vino)... Dakle, još uvek nisam samoubica.
Priznajem, lepše je kad se piše. Nedostaje mi taj brzi rad mozga. Nizanje reči. Zadovoljstvo zbog lepe rečenice. Iznenađenja sopstvenim tekstom.
Opet, više mi nedostaje Sofija.
Mnogo više.
Uz nju...
Kokaj se narode - natpis na kiosku za kokice na promenadi.
U izlogu knjižare u Igalu posmatram globus. Sećam se kako sam, kao mali, gledajući televizijski Dnevnik, od Zaliva i Tihog okeana mislio da je čovek s podignutom rukom....
Sofija
Oduševljena sam knjigama koje si mi dao. Pročitala sam sva tri manifesta i matićev Andre Breton iskosa. Čak sam smislila i jednu nadrealističku priču.
Što se Homo fabera tiče, jedna cura s fakulteta (ne znaš je, Sarajka) kaže mi da ga ne voli. Kaže, previše joj je racionalan. Kad vidi stijenu, on kaže: mineral, niš' više. A sad, sjedeći u parku, gledam gore, u drvo, kažem sebi: grana. Ne dajem joj druge oblike, skriveni smisao, ali to ne znači da ne vidim da je ta grana lijepa, nezamjenljiva. Sudeći samo prema riječima koje ljudi kažu ili napišu, lako se donese sasvim pogrešan sud. O svemu. A onaj veliki i važan dio koji je istovremeno s riječima ostao u njima, nikad ne saznamo.
Ne znam. Na mene je Homo faber ostavio dojam savršenog čovjeka. Ne čovjeka bez mana, mislim da to nije savršenstvo, već čovjeka s pravom mjerom vrlina i mana. Ili sam ga ja tumačila onako kak' mi je odgovaralo. Lijepa knjiga. I tužna.
Jedan psić mi se pridružio, obožava imitirati sve što radim. Ja na klupu - on na klupu. Guram ga, pričam mu: idi, igraj se, njuškaj, piški, kakaj, nađi si kakvog cucka, nađi kakvu kost, juri ptice... Ali, ne da se on zbuniti. Za kaj bi se on šetao i zamarao, a ja sjedila i sunčala se? Za kaj ja ne idem juriti ptice? O.K., pobjedio je. Pošto imam samo jednu penkalu pa ti nismo mogli pisati pismo skupa, iako smo se pošteno otimali oko pisaćeg pribora, zaključio je da će biti najbolje izbalaviti hartiju i potpisati se blatnjavom šapom. Pošla sam u šetnju, on za mnom. Sve do doma. I sad je, vjerojatno, ispred ulaza. Eto, imamo psa.
Kućimo se, polako. Kad se vratiš, možemo i macu izabrati.
Pij lijekove, slušaj liječnike i ne pipaj medicinske sestre! Razumio?
Voli te tvoja
Sofija
Sanatorium
Sedam krava, jedno magare, dve sapete kobile. Svi s klepetušama oko vrata.
Daždi. Dežuje. Kiši.
Počinje kiša.
Haiku kiša.
Cele noći polako je rominjalo. Uz čašu kuvanog vina s karanfilićem, na jutarnjem suncu, sedim slušajući pesmu ptica i morske talase.
ne paperjasto / ne nežno / baš čvrsto / uz ogledalo / nanosi šminku na lice / bez odeće na sebi / samo s cipelama na štiklu / i logično / bez i jednog pogleda unatrag / šta želite
pogrešna soba / izvinite
Uveče, u dvorištu, vatra, zapretena svežim lišćem i vlažnim grančicama. Grozdovi drenjina.
Odjednom, u svetlosti farova vidimo lisicu s dugim, rundavim repom kako pretrčava put noseći belu kokošku u zubima. Na ivici druma je ispušta. "Vratiće se po nju, čim mi zamaknemo za krivinu" - kaže moj suvozač.
Potom kafana "Port Said". Četvrtasta peć u sredini prostorije, kockasti stolnjaci, rogovi na zidovima, punjene životinje - petao, patka, dva srndaća, vidra, američki rakun - dve uramljene plakete "srebrni lovački orden".
Večera savršena.
Na putu natrag spavam, u automobilu, s pisaćom mašinom pod glavom.
NATO bombarduje srpske položaje oko Otoka u Bosni.
Jutarnja šetnja po promenadi. Mačke, kao na Korčuli, veoma lepe. Jedan galeb na steni. (Ovo ipak nije Njujork, ovo je Igalo.)
Dve devojke čiste šetalište, dugim metlama, prolaznici prilaze još zatvorenom kiosku, ostavljaju novac i uzimaju Pobjedu iz razvezanog paketa novina, mladić stavlja jastuke na pletene stolice kafea (''kave još nema, mašina nije zagrijana''), dva ribara se vraćaju s pučine...
Sofija
Evo, upravo trošim još jedan ponedjeljak, tisuću četrdeset i neki u životu, neću da znam baš točno. Dovoljno je i ovak' - za orijentaciju. Puno oblaka nad kolodvorom. Sivih. Vrlo važno, slušam jednu od kazeta koju si snimio za mene. Tak' me odmara, smiruje.
Kad zatvorim oči, ima puno sunca, čini mi se da sam jako mala i pospana, da sam uvijena u onu pjenasto - mekanu deku za bebe, da sam sigurna, mogu mirno sanjati, sporo disati, neznatno se osmjehivati u snu kao bezbrižna klinka. Odavno nisam bila ovak' opuštena. Svi mišići, svi zglobovi... osjećam nadmoć Zemljine teže u svakoj koščici. Ponekad je tak' prijatno osjetiti tu gravitaciju, znaš da bar Zemlja nije ravnodušna prema tebi.
Voljela bih ovak' živjeti. Mirno, tiho. Mrzim dane s puno sadržaja, nisu u mom stilu, hm. (Moje hm ne znači isto što i tvoje hm.) Izgleda da imam previše vremena, kad mogu tak' do mile volje razmišljati o glupostima.
Ende. Voli te Sofija.
I vrati se.
Čim prije.
Zdrav, molim te.
Sofija
Sanatorium
Na obroncima Orjena iznad Igala planinsko odmaralište. Nekad najlepše mesto za odmor, danas je puno stranih posmatrača. Posmatraju granicu, tromeđu s Hrvatskom i Republikom Srpskom, paze da Srbija i Crna Gora ne šalju oružje i ratni materijal hercegovačkim Srbima. Nisam ni znao, bogati, da je tu granica.
Otkrivam da u magacinu restorana Levanger u Igalu još uvek čuvaju nekoliko desetina boca dalmatinskog vina, i dva - tri kutjevačka Klikuna.
Pokazuju mi šefa policije, koji čuva granicu na Prevlaci. Mlad, natprosečno visok, simpatičan. Perspektivan, kažu - rođak predsednika vlade. Upoznajemo se. U toku razgovora uz smeh govori: "Crnogorcu možeš da otmeš ženu, ali nemoj ljubavnicu. Možeš se opeći. Ali ja takvih problema nemam, jer iza mene stoji državna represija. Ako počne da se buni, naredim da ga vežu i odvedu u podrumče... Pa da vidiš. Posle će sam da mi je šalje, bar jednom nedeljno."
Sofija
Vani, najzad, sipi nekakva kao-zimska-kiša. Ležim pošteno okupana. Želim spavati dugo, duboko. Slušam sasvim tih i miran klavir tvog Džoa Džeksona.
Mislim, kak' je tebi u Igalu. Voljela bih da si u Beogradu. Voljela bih da sam u tvojoj radnoj sobi na Dorćolu, sjećam se kak' vrijeme tam' stoji dok opušteno šutimo u udobnim starim naslonjačama uz toplu, ukroćenu vatricu, tišinu i mir. Prosto osjećam miris tvoje lule, čaja, ukus karamela... Palim svjetlo, samo da bih ti rekla: dušo, pojma nemaš koliko te volim. Pusa. Laku noć.
Čekam da dođeš. Bit će to strašno neobičan osjećaj - znati da si tu, pokraj mene... Ali, što se može, morat ću se i s time pomiriti.
Sofija