Dušan Gojkov: Album fotografija
Terra incognita
Na povratku u Beograd u pokvarenom autobusu. Sedimo u drumskoj krčmi, već od pet izjutra, svi s fićokom rakije pred sobom. Poneko i s kafom.
Potom, klipni avion, onaj s propelerima. Na elisi nalepnica: Hamilton Standard ATR 72.
Zaspim u avionu, i sanjam: Sofija, gola, svira violončelo na krovu neke kuće.
Iz poluležećeg stava gledam kroz malo razmaknute zavese na krov susedne zgrade (dimnjaci s petlovima, televizijske antene), ulicu. Pada sneg, ljudi idu sredinom kolovoza, s kišobranima.
Nema struje.
Pahulje velike, kao krpice gaze...
U Klubu Radija, dok jedem, okrenut leđima ljudima sa kojima radim, čitam knjigu, i izuzetno se zabavljam činjenicom da me uopšte ne zanima o čemu moje "kolege" razgovaraju. Čujem njihove glasove, ali ne razaznajem reči.
Kroz glavu mi prolazi samo:
"This is not sport, sir. / This is not good weather. / This is not blue and green. / This is home. / Travel anywere in a year, five years, and you'll end up here.
(Kad izađe iz Jazzbine, polako koračajući uz stepenice, društvo za stolom počne da komentariše. Milena kaže: "Zar vam se ne čini da izgleda bolje otkako je bio u Igalu?", na šta Tajtjana, neupućena, odgovori: "Zašto, pa on sjajno izgleda za svoje godine!"
Tu se Gospar uvredi - njih dvojica su vršnjaci - i pita: "A šta misliš, koliko godina ima Lazar?" - na šta ona nagađa, četrdeset pet, pedeset. Kad Gospar kaže trideset, svi dugo ćute.
Kasnije, sipajući sebi novu čašu vina, s nekom rezignacijom u glasu Gospar kaže: "To što on ima, samo ilovača leči.")
Harmonikaš u "crkvenom i mrtvenom" odelu u Knez Mihailovoj ulici svira "Budi se istok i zapad" i slovenačke polke.
Dobija najviše novca od prolaznika.
i ptice i oblaci narandžasto crveno plavi i reka što teče i deca što se igraju u parku pet spratova ispod i ti nervozna zbog nekih tamo gluposti a evo vidi ima jedan prozor što tako lepo baca poslednje zrake sunca ima li išta toliko važno
Šetnja pored groblja. Vetar. Iz dvorišta pas. Žena uči bebu da korača.
Jutra:
Korčula: strme, uske uličice, izglačane skaline, trg sa stubom srama, crkve što zvone svaka u različito vreme - nijedna tačno - grede koje vire s fasada (ostaci balkona, koji su u XVIII veku odlukom gradskih vlasti zabranjeni zbog nemorala i svi porušeni). Jutarnja tišina, francuska kafa i Slobodna uz neku mačku što mi se mazi oko nogu u "Gradskoj kavani", slane srdele u maslinovom ulju, crni hleb i lumbardski Grk za doručak...
Vršac: ptice na jablanu, detlić, i neka mala, sivkasta, što lepo peva: čempres pred ulazom u kuću. Nežno, žućkasto - braonkasto svetlo u Plavoj sobi izjutra, uz kafu s cimetom, New Yorker iz 1960 - i neke godine, klasična muzika s radija kojem još uvek rade samo srednji talasi...
Zagreb: "Kavkaz", za stolom uz prozor, s pogledom na kazalište. Šlag u malim turskim fildžanima. Potom šetnja do Trga Republike, Kamenitih vrata, Gornjim gradom, novine uz fine i šuštanje drveća na Griču.
U Njujorku, prozor, automobili duboko dole - ljudi idu na posao, pušim i pokušavam da nazrem nebo od zgrada koje ga zaklanjaju. Ulazi momak da promeni posudu za led, da doda novi...
Dok peru ulicu, pekara na Bajlonijevoj, sad srušena. Tri kifle, miris puckavog svežeg hleba i domaćeg kiselog mleka. Potom, peške, lagano, uz Skadarliju, do Radio Beograda.
Penzija, koje nikad neće biti.
(Rip Van Vinkl: bio jedan, zaspao u šumi, i probudio se za dvadeset godina.)
U današnjoj Politici tri fotografije s naslovom "Anatomija jednog samoubistva". Na prvoj, žena preskače ogradu terase na trećem spratu, na drugoj slici visi s ivice terase, treća fotografija prikazuje njeno, već mrtvo telo na pločniku.
U izmaglici: dve devojčice hodaju parkom, jedna komanduje: "Leva! Desna! Leva!"
Grad osetno smrdljiviji od jutros. Počeo je period čađi, prljavštine, smrada, zime.
A tri večeri ranije, samo tri večeri ranije, nepojamno lepa, topla, meka jesen. Ne zima. Proust. Sav sam bio u mladosti. Tek sad, s trideset godina, shvatam neke stvari. Shvatam koliko je važan miris pekare u koju me je majka slala svakog jutra, tamo negde krajem šezdesetih, koliko je značajna žućkasto - braonkasta svetlost s drvenih bandera, opalo lišće po dorćolskim ulicama...
Ŕ propos muza: zašto nadahnuće uvek dolazi na brdima? Parnas, Sinaj, Pijemont, Zaratustrina pećina na planini...
Dakle, da ponovimo: otkud nama u Banatu taj Weltschmertz?
San:
Ljudi koje poznajem, pesnik kojeg volim, s Unisovom pisaćom mašinom, narandžastom, pred sobom; dva - tri muzičara; jedan slikar, hoda po kišnom Sarajevu; nekoliko ljudi čijih se lica sećam sa železničke stanice, dok su me pijano pratili s književnih susreta, mahali, plakali, smejali se, obećavali da će doći... ljudi s pijace, Baš-čaršije...
Da je Beograd potpuno uništen da ga više uopšte nema, da li bih ga sanjao?
Pitam se.
Kad razmislim, moram reći da mi je vaspitanje u mnogom pogledu nanelo velike štete.
Nekad stvari dobro funkcionišu. Kao: brodovi prolaze rekom, galebovi lete iznad, na remorkeru Kalemegdan tri brodara sede za stolom, igraju domine...
Lazar. Sofija.
Telefon:
Majka odlazi na put. Na pet dana, u Hrvatsku, po neka dokumenta. Hoćeš li doći? Voljela bih da provedemo to vrijeme u mom stanu.
Hoću. Kad?
Danas. No, ne znam još uvijek u koliko sati. Zvat ću te u studio.
Dobro. Ako nisam tu, ostavi poruku, molim te.
A kaj bum rekla toncu? "Kažite mu da može doći da me tuca od pet popodne?"
Terra incognita
Jedan tugaljiv radni dan. Zbog Nat King Cole Quarteta iz 1949, koji mi je nekad toliko značio...
U desetoj godini ubedio sam sebe da su mi jedan škotski karirani šal i džepno, stratfordsko izdanje Šekspirovih "Soneta" amajlija. Svuda sam ih nosio sa sobom. I pomagalo je, što je najčudnije. Šal sam izgubio u vršačkom parku, pa su i "Soneti" polako izgubili svoj magijski značaj. Nekoliko godina docnije, dočepao ih se Mališa, pas moje najbolje prijateljice, i potpuno ih uništio.
Na isti način, polumagijski, svake jeseni skupljam opalo divlje kestenje. "Prvi kesten ove jeseni". Neke, osobito lepe, dugo držim po džepovima. A neke poklanjam prijateljima.
Lazar. Sofija. (Petra.)
Spremaju se da legnu, on, obučen, zuri u uključen televizor, čeka, dok se ona bavi po kupatilu, razmišlja o sekvenci koju treba da snimi sutradan. Ona prilazi, mokre kose, umotana u peškir, obgrli ga s leđa: Daj mi pusu, hoćeš?
***
Pisak prvog jutarnjeg voza kroz prozor zatiče ga budnog u krevetu, dok ona spava, poluotvorenih usana, ležeći preko njegove leve ruke koju on od juče ponovo ne oseća.
***
Ubacivanje ključa u bravu trgne ga, ali sad je kasno skakati, oblačiti se.
Dok ona i dalje mirno spava, njena majka ulazi u spavaću sobu, zastaje iznenađeno videvši ih u krevetu.
On neko vreme ćuti, onda polako izvuče svoju sad već pulsirajuću ruku ispod tela njene ćerke, uspravi se i kaže:
"Dobro jutro, Petra."
Terra incognita
Jednog proleća laste su svile gnezdo nad prozorom moje sobe. Majka je zvala hauzmajstora. Čovek stoji na simsu, špahtlom odlepljuje nečiju kuću sa zida, ja gledam, razmišljam da li u gnezdu već ima jaja, ili malih ptičica.
Prvi razred: prepoznao me je jedan klinac iz parka.
Mali, najmanji dečak u razredu, s krupnim crnim očima. Devojčice su me vodile da me pokazuju po susednim odeljenjima.
Početak pušenja: terasa na Dorćolu, poljana, zarasla u travu i čkalj, kasnije na tom mestu podignuta telefonska centrala.
Ferdinand Bajer mi se smučio. I Karl Černi mi se smučio. Tri sata dnevno. Ipak, klavir je imao svoju funkciju: u njemu sam krio cigarete.
Jednom sam zadremao na kanabetu, kod drugarice. U žutoj košulji, pozajmljenoj od njenog oca. Sećam se kako je prišao i tiho rekao: "Vidi, vidi - gde je završila moja košulja. Jebiga, bolje mu stoji nego meni."
A ja sam se pravio da i dalje spavam.
Za sve novce kupio sam klikera. Puna šaka klikera. Dugo smo brojali i novac i špekule, nosio sam ih kući u maloj providnoj kesici... I sve ih, vremenom, pogubio. A nikad nisam naučio da igram.
Fudbal: na stranu što je to igra koja me apsolutno ne zanima.
Ipak, u školi me nikad, čak ni na časovima fiskulture, nisu zvali da se pridružim timu.
Početak pića: prolaz iza dragstora u Nušićevoj, danas Čumićevo sokače.
Prostori između zgrada, ostaci ruševina seoskih kuća na čijim temeljima je kasnije podignuto novo, socrealističko naselje.
Ona je stanovala na trećem spratu nove zgrade. Nosio sam gitaru, predveče, da "nezainteresovano sviruckam" pod njenim prozorom. Serenada.
Onda je stanar iz prizemlja jedne letnje večeri otvorio svoj prozor i pružio mi, bez reči, komad lubenice.
Nikad joj više nisam svirao.
Autobus broj 13, sad je to valjda 31. Konjarnik - Studentski trg. Kad su uveli automate za poništavanje voznih karata u autobusu, napravili smo nalepnice koje smo kačili na njih: ubacuj samo sitan novac. Tad nam je to delovalo izuzetno duhovito.
- devojka koja me je učila francuski, engleski, grčki, klavir - kupala me kad roditelji nisu bili tu, stavljala u krevet, svoj, kad je grmelo;
- nekoliko devojčica koje sam posmatrao, bez želje da im priđem, samo sa nekom čudnom prazninom u trbuhu;
- jedna koja mi je sama rekla da joj se dopadam, što je mene tako uplašilo da sam je slagao da, nažalost, volim muškarce;
- onda, na školskoj ekskurziji, devojka s ukusom na jagode, zaboravio sam joj ime;
- sledeće dve - tri su u nekakvoj magli (ne sećam ih se najbolje, ni sam ne znam zašto);
- prijateljica, starija, kojoj sam "popunjavao vreme" - nikad je nisam ni poljubio, ionako je bila viša od mene za glavu;
- pa Grkinja, koja je volela da je gledam;
- jedna crnka, s kojom sam, držeći se za ruke, šetao pored reke celo leto;
- sestra mog poznanika, koja je tvrdila da voli samo grube muškarce i da ne zna zašto je sa mnom, jer uopšte nisam njen tip;
- devojka koja je palila cigaretu na cigaretu i dok vodimo ljubav, ponekad mi čak tresla pepeo na leđa;
- nekoliko žena koje su imale zvanične veze, a viđale se sa mnom kad ih pozovem;
- recimo, ljubavnica mog najboljeg prijatelja, koja je, posle sastanaka s njim, krišom dolazila u moj stan;
- ili mlada, crvenokosa politička aktivistkinja, koja je pisala topla pisma;
- ili najbolja prijateljica moje devojke, koja je volela da se mazi kao mače i da ćuti;
- tri - četiri samosvesne, koje su mi otvoreno kazale da im je potrebna samo defloracija, a ja sam baš pogodan za tako nešto, jer iza mene ne ostaju nikakve emocije;
- visoka, vitka devojka koja je, ležeći ukočeno, kroz neki grleni uzdah govorila "bože, bože, šta ja tebi dopuštam da mi radiš";
- džez pevačica, koja je plakala po čitave noći - od sreće, kako je govorila - ja ipak mislim da je bila samo histerična od preterane upotrebe narkotika;
- još jedna, poblesavila od tableta, hašiša i alkohola - ona se samo osmehivala;
- dve sestre, kojima nije smetalo da me, u isto vreme, ravnopravno dele;
- crna Amerikanka iz ženskog koledža preko puta;
- majka mog fakultetskog i klupskog kolege, koja je prerano ostala bez muža;
- žena poručnika koji je komandovao mojom baterijom u vojsci, kojem sam bio službeni kurir;
- Petra;
- jedna slušateljka radija, kojoj se dopao moj glas, no, ona me je brzo ostavila;
- koleginica s posla, kod koje sam odlazio u Tonski arhiv;
- devojke koje sam upoznavao po Aziji i Bliskom istoku, dok sam radio kao dopisnik Radija;
- studentkinja francuskog jezika (pour cultiver votre difference), koja je divno kuvala;
- zaljubljenice u literaturu, nakon književnih večeri, po provinciji, katkad i u Beogradu;
- godine i godine (tako mi sad izgleda) u vezi koja je neobično ličila na brak, ako ni po čemu drugom, ono po navici zbog koje smo bili zajedno i potpunom pomanjkanju ljubavi;
- dugotrajni, besmisleni period promiskuiteta, kad je ta veza bila gotova;
- Žozefin, u Parizu, dok se nije udala i odselila u Belgiju;
- mlada lekarka, posle prvog srčanog udara, ali to je bilo nekako životinjski, bez trunke osećanja, ne bih voleo da se zaista toga sećam, iako je trajalo skoro godinu dana;
- čitav niz slučajnih susreta, na putovanjima: putnice s fotoaparatima i bedekerima, sobarice, konobarice, jedna policajka, saobraćajna, što me je zaustavila zbog prebrze vožnje, devojke s kojima sam radio po kuhinjama u Nemačkoj, Austriji, onda ponovo Žozefin, na kratko;
- N.
Sofija.
danas / kad pokušavam da se prisetim / gde sam sve bio / koja sam sve mesta / u životu / video / kakve sam crvenoplave zalaske sunca / posmatrao / u kojim sam se morima / kupao / kojim šumama / hodio / ne mogu
(degutantno, no šta ću) / skoro svih mesta / i svih prilika / kad sam povraćao / u automobilu / što je vozio serpentinama oko konjica / još pre ovog najnovijeg / rata / preko svoje usnule sestre / ona je bila besna / a meni / iako mi je bilo loše / meni je ipak bilo zabavno / jer uvek je ona bila ta koja je meni smeštala zvrčke / u bolnici / kad su mi vadili krajnike / pa je i medicinska sestra / neka mlada / (mislim) / i lepa / (volim da mislim) / sedela na ivici mog kreveta / plakala / jer je detetu / meni / tako strašno loše / pa neka ekskurzija / kad sam se trezan / pravio da povraćam / u veceu bungalova / jer svi povraćaju / to mu valjda dođe neki znak zrelosti / buffet brioni / u ulici ive lole ribara / tačno preko puta krčme boka / sad srušene / čučavac / eh da / u toaletu finog francuskog restorana / negde u aziji / u vojsci / kad smo opet kolektivno povraćali / jako sunce / i loš ručak / a kuvara nigde / da ga priupitaš / u svom krevetu kad sam / no to nije ni važno / osvestilo me je / pa sam prestao / kad me je neki momak / onako / reda radi / lupio u stmak / nasred ulice u po bela dana / baš bez razloga / a nisam ga ni poznavao / kad sam posle boce vina / otišao u podrum / gde je bilo puno ljudi / i muzika svirala glasno / pa na povratku / s kratkog službenog puta / po pantalonama kolege iz borbe / u autobusu punom novinara / e tad me baš nije bilo sramota / tad sam pokvario stomak
eto ovo me je podsetilo / ne znam kako / na ćebe na kojem smo / prostrtom po podu / prvi put vodili ljubav / a koju godinu kasnije u njega zamotali psa / kad je uginuo / mrtav pas u našem ćebetu / to mu dođe normalno
eto i crvenoplavi zalasci sunca / sigurno ih je bilo
ma sve su to / smrdljivi pikavci u pepeljari / ispijeni limunovi u čašama od sinoć / zgusnuti dim po sobama / dosada / (jutarnja kafa s malo mleka)
Pad s konja, lom ruke. Još uvek me zaboli, kad se menja vreme.
Uskrs: "Ajde da se tucamo!" - šarenim jajima. Uzvik u školskom dvorištu.
Slatkiši sakriveni u bokorima cveća zasađenog oko kuće. Jednom čokoladni zeka. Hteo sam da ga čuvam, pa mu se polomilo uvo. Pa sam ga pojeo.
Jagnjeća čorbica kod pokojnog dede, na Čuburi.
Jutrenje u polupraznoj, hladnoj crkvi. Mogao sam da gledam kako mi iz usta izlazi para, pravim kolutove, kao s dimom cigarete.
Ostrige: bio sam mali, bolestan, ležao u krevetu, otac je čitao priču u kojoj neko govori o ostrigama. Čehov, verovatno. No, nije ni bitno. Uglavnom, taj neko je mislio da su ostrige nekakvo divno, toplo jelo... kasnije je shvatio da nisu, da se služe sirove...
Majka me je, dok smo slušali priču, hranila hladnom palentom u mleku - verovatno nisam mogao da gutam ništa drugo.
Danas, naravno, znam šta su ostrige. Ali opet, kad god ih neko pomene, moja prva asocijacija je mali, zamračeni podrum u kojem svi ćute i jedu hladni kačamak.
I mala, keramička vetrenjača, što svira "Amsterdamske tulipane" kad se navije ključićem, pozadi...
Shvatio sam tek kad su mi pružili partijsku knjižicu. Uz aplauz.
"Dragi profesori, polaskan sam vašim poverenjem, ali ja ovu počast ne mogu da prihvatim. Vidite, ja ne poznajem ni Statut, ni ciljeve vaše stranke. Zato vas molim da..."
Pa sam dobio ukor razrednog starešine.
Na grobu: slika liči na Oskara Vajlda.
Kad je kamion s betonom stigao, već je počela kiša. Vozač ga je doterao do ulaza u kuću i istresao meku masu. Brzo smo počeli da lopatama i daskama ravnamo. Kiša je padala sve jače. Bogoljub je iz šupe doneo najlon, pa smo ga, kao kakav šator, rastegli preko vlažnog betona i nastavili da poravnavamo.
San:
Staljin pruža otrovnu bombonu Maksimu Gorkom: "S višnjevačom su..."
I to je, otprilike, sve.
Lazar. Sofija. (Petra.)
On tačno zna gde na polici s knjigama u Plavoj sobi u Vršcu stoji album s njihovim zajedničkim fotografijama od pre deset godina. Seća se: ona, lepa mlada žena, drži za ruku mladića, gotovo dečaka, u šetnji Gornjim gradom do "Palainovke". Dan ranije morala je da mu osobnom kartom dokazuje godine - nije verovao da je udovica i da ima već kćer od deset godina.
Nekoliko noći u "Esplanadi", dok je bilo novaca. Kasnije je kćer s školom išla na more, pa se preselio kod nje, u mali stan u Novom Zagrebu. Njegovih najlepših mesec dana u životu, mislio je kasnije.